Шта наводе медији
Дејан Илић у колумни за Аутономију поставља питање да изборе одржане 25. октобра нико није добио, него их је Вучић изгубио, уз оцену да је кампања за студентску листу била успешна јер је позивала на гласање против Вучића.
Ово наводи један извор
Аутономија, 3. нов, 11:37 (отвара се у новом прозору)
Рецимо то овако, уз молбу да читалац сачува стрпљење: шта ако ове изборе нико није добио, него их је Вучић изгубио? Наравно, није их могао изгубити да није било тако моћне кампање за студентску листу, али та кампања је била успешна јер је позивала да се гласа против… јесте, против Вучића, а под Вучићем се метонимијски подразумева све оно најгоре што смо гледали у последњој деценији и по, и (много) раније. Само тако могу да разумем став да смо 25. октобра коначно изашли ис деведесетих. (А рекао бих да ипак нисмо.) Дакле, гласали смо против зла. И пошто је зло изгубило, сад треба да видимо шта даље.
Илић пише да је фокус кампање био искључиво на жељи да се Вучићу виде леђа, упркос његовим покушајима да привуче пажњу као вођа опозиције.
Ово наводи један извор
Читалац чува стрпљење, али се мршти: знамо тачно шта даље, зар нема на стотине исписаних страна програма иза кога су стали кандидати са студентске листе. Јесте, има их, али ми нисмо гласали за тај програм, гласали смо против зла, у томе је ствар. И пошто смо склонили зло, добили смо програм за који нас – ево, да кажем то тако, барем у своје име – није било ни најмање брига пре избора. По хиљадити пут, фокус је био искључиво на жељи и хтењу да Вучићу видимо леђа. И, ево, изгледа да смо то видели, упркос његовим покушајима да привуче пажњу као – вођа (мора бити вођа) опозиције.
Илић наводи да су људи 25. октобра били спремни да плате било коју цену за ослобођење.
Ово наводи један извор
И на тој чистини, да не кажемо развалини, сад стоји програм. Па добро, шта има лоше у томе, шта фали програму, пита читалац. Рецимо то овако – једна је ствар бити против зла. То је црно-бела ситуација. Небитно је какве су нам идеолошке склоности, какве визије имамо за Србију у догледној будућности… јер, упркос свим разликама у вези с тим, било нам је – сад то тако изгледа – бескрајно лако да солидарно станемо једни уз друге и будемо одлучно против по сваку цену. Заиста то мислим, људи су 25. октобра били спремни да плате било коју цену за ослобођење.
Илић пише да програм иза кога су стали кандидати са студентске листе има два дела, од којих се први тиче обнове државе и друштва и успостављања владавине права, укључујући утврђивање злочина, идентификацију злочинаца и одређивање казана.
Ово наводи један извор
Сасвим је друга ствар с програмом. И одмах једна ограда. Програм има два дела, условно речено. Један би могао стати под одредницу иначе овде мрске и ноторне транзиционе правде. Тај део тиче се обнове државе и друштва и поновног или – можда пре – коначног успостављања владавине права. Успоставити владавину права тиче се и непосредне прошлости и наше будућности уопште. То значи утврдити злочине, идентификовати злочинце, тражити од њих да положе рачун и одредити им прикладне казне. Ако је могуће, жртвама надокнадити штету: а понекад јесте могуће.
Илић износи своје ставове да Косово није део Србије, да Русији треба увести санкције (и Израелу), те да су Црна Гора и Босна и Херцеговина посебне државе.
Ово наводи један извор
Али, други део програма већ се непосредније и чвршће тиче идеолошких преференци и пожељних визија које – по природи ствари, јер смо обични, нормални људи – не делимо и не треба да их делимо. Рецимо, ја мислим да Косово није део Србије (за мене то заправо није ствар за размишљане него дата чињеница) и да Русији треба увести санкције. (И Израелу, кад смо већ код тога.) Да су Црна Гора и Босна и Херцеговина посебне државе и Срби који живе у њима држављани су тих држава, док са самом Србијом могу имати само симболичне везе. (Како то и иначе иде с колективним идентитетима.)
Илић сматра да би у образовању плате наставницима требало подићи обавезно и хитно, повећати део буџета за образовање и број васпитача у обдаништима, док бесплатни уџбеници и описно оцењивање до трећег разреда основне школе представљају проблем.
Ово наводи један извор
Али, све што би у Србији могло и требало да се догоди у блиској будућност с тим заправо нема никакве везе, па и ова тобоже крупна питања око којих се делимо можемо мирно оставити по страни. Узмимо нека наизглед ситнија питања, а заправо важнија – рецимо, како треба да изгледа образовање? Подићи плате наставницима. Одлично, то се мора урадити обавезно и хитно. Повећати део из буџета за образовање. Одлично, то се мора урадити обавезно и хитно. Рецимо и зато што се апсолутно мора повећати број васпитача у обдаништима. Међутим, бесплатни уџбеници – проблем. Јер, кад кажете бесплатни уџбеници, то у ствари не значи много, то јест не значи ништа. А кад једном тачно кажете шта то значи и како ће се реализовати, онда свако од потенцијалних решења неминовно прави последице од којих неке могу бити прилично лоше. Описно оцењивање до трећег разреда основне школе – проблем. То се мора уводити годинама, паралелно са мењањем целог образовног система. Да би се то урадило, морамо имати консензус око тога како желимо да нам изгледа образовање, што значи – како желимо да изгледа Србија.
Илић тврди да би, ако се почне са дељењем, једина организована формација која из тога може извући корист била странка поражена на изборима са преко сто мандата у парламенту.
Ово наводи један извор
Резон је болно једноставан. Ако почнемо да се делимо, једина организована формација која из тога може извући неку корист јесте странка поражена на изборима са преко (незаслужених) сто мандата у парламенту. Да ли се ја то сад залажем за постреволуционарно једноумље? Неее, уопште не. Напротив, волео бих да се сачувају разлике, да остане отворен простор за неслагања, да се око појединих политика и визија формирају групе које ће се надметати у јавном и политичком простору. Рецимо то овако, у овој првој фази градимо државу на здраворазумским темељима (узмимо да је то тако, иако владавина права ни близу није само једноставна ствар здраве памети). Ти темељи треба да створе простор за различите визије друштва и државе.
Илић пише да је замолио Ненада Димитријевића да напише како њему изгледа Србија после 25. октобра.
Ово наводи један извор
Замолио сам Ненада Димитријевића да каже како њему изгледа Србија после 25. октобра. Ево шта ми пише Ненад:
Ненад Димитријевић пише да сваки овакав режим оставља тешки морални талог и да сада постоји остатак из Милошевићевог и из Вучићевог времена.
Ово наводи један извор
Сваки, ама баш сваки овакав режим оставља претешки морал ресидуе – то је горе од талога, а саставни је део новог друштва. Ми сад имамо остатак из Милошевићевог времена и овај из Вучићевог. Зато би се свака стратегија окретања ка будућности, а без освртања на непосредну или нешто даљу прошлост, могла показати као ништа друго до остајање у зачараном кругу.
Димитријевић наводи пример сцене по паду Цеауşесцуа кад су генерали, политичари и новинари тискали за место пред камером да кажу како су увек били против.
Ово наводи један извор
Сети се оне бриљантне сцене по паду Цеауşесцуа, кад се генерали, политичари, новинари… буквално тискају за место пред камером да кажу како су они увек били против, да су и они били жртве…
Димитријевић пише да је десет минута пошто је Вучић објавио пораз, батинаши бежаху из Парка и да се тада срушила пирамида врха власти.
Ово наводи један извор
Вучићев режим се може показати као да је био лични режим на куб – једном кад је уклоњен паук, паукова мрежа безбедности се претворила у безнадежно запетљану масу конопаца и омчи, од којих свака може да удави. Па се онда бег, предаја, откуцавање… показују као „рационалне“ стратегије преживљавања. То је оно када десет минута пошто је Вучић објавио пораз батинаши беже из Парка – савршена метафора карактера власти – пао врх, срушила се пирамида.
Димитријевић цитира Арендт: „Основни неспоразум је у пропуштању да се уочи разлика између ослобођења и слободе; ништа није бескорисније од побуне и ослобођења, уколико они нису праћени уставом новоосвојене слободе.“
Ово наводи један извор
„Основни неспоразум је у пропуштању да се уочи разлика између ослобођења и слободе; ништа није бескорисније од побуне и ослобођења, уколико они нису праћени уставом (или боље: конституцијом? – Н.Д.) новоосвојене слободе.“
Димитријевић пише да је пут од ослобођења до живота у слободи потребно почети гледањем у прошлост и да се тај мост зове транзициона правда.
Ово наводи један извор
Тај пут мора почети, кажеш ти, гледањем у прошлост: ослобођење од окова старог режима тек је први корак у оспоравању континуитета историјског времена, „прелаз између краја и почетка, између више-није и још-није“ (но лонгер анд нот yет) – опет Арендт, ОР: 205. Реч је, ако те добро разумем, или ако те исправно читам у арендтијанском кључу, о изазову будућности. Садашњост је тек сироти талац између два моћна временска пола; наша садашњост након 25. октобра показује како је једноставан тај увид. Прелаз ка оном сутра, мост којим можемо побећи из Египта, кажеш ти, зове се транзициона правда. Ако се тај мост не сагради, ништа нисмо урадили; на обалу слободе нећемо стићи.
Навод, непотврђеноИлић наводи да је бивши режим мењао законе да би могао легално да краде.
Овај навод преносе
Има и других ствари у вези с тим. Бивши режим мењао је законе да би могао легално да краде. Када се позивамо на владавину права, да ли то значи да ћемо поштовати те законе? Читалац жустро одмахује главом. Добро, пошто их променимо, да ли ћемо нове законе применити ретроактивно? Читалац опет одмахује главом, али више не тако жустро, јер, то не би било у складу с владавином права је л да. Добро, транзицијској теорији ј познат тај парадокс раскорака између поштовања закона и лоших закона. Излаз се онда обично тражи у међународном праву. Оно је старије од домаћег.
Уз сваки навод стоје медији који га преносе; навод из једног извора носи име тог медија. Слагање медија није независна потврда догађаја.
Разликује се
У овој анализи нису утврђене разлике у наводима.
