Српска православна црква и верници данас прослављају Свету мученицу Злату Мегленску, Свету мученицу Босиљку Пасјанску и Свете мученике Карпа и Папилу. Света мученица Босиљка Пасјанска Босиљка је живела у скромном и… Цео текст
Српска православна црква и верници данас прослављају Свету мученицу Злату Мегленску, Свету мученицу Босиљку Пасјанску и Свете мученике Карпа и Папилу.
Света мученица Босиљка Пасјанска
Босиљка је живела у скромном и благочестивом дому породице Рајичић, окружена љубављу својих ближњих, од најранијег детињства подучавана молитви, раду и љубави према Господу. Њено сиромашно село, старо и испуњено историјом, и данас је место где њено име и прича проналазе пут до срца сваког верника. Босиљкина младост била је посвећена породичним обавезама и побожности – помагала је родитељима у свим пословима и са њима одлазила у цркву на празнике. Њено срце посебно је пламтело за време божићних и ускршњих празника када је, заједно са породицом, приступала светом причешћу.
Њена једноставност и посвећеност вери постале су видљиве свима који су је познавали. На саборима и верским окупљањима у Гњилану и у манастиру Драганац, својом скромном лепотом привукла је пажњу многих, укључујући и једног Арнаутина, који је покушао да је насилно приведе својој вери и кући.
Не желећи да се одрекне своје вере и наслеђа, млада Босиљка постала је мета бруталних напада, покушаја застрашивања и физичког мучења. Одважна и постојана, Босиљка је одбила све покушаје да се покори или да се уда за свог насилника, и то с вером и храброшћу коју ретко срећемо. Када су је мучили жеђу, ударали и понижавали, њен одговор био је јасан и постојан: „Имам своју веру, и боља ми не треба, јер боље нема.“
У последњем, демонском чину окрутности, Арнаути су је на путу поред реке Лапушнице мученички убили, али пре него што је испустила своју племениту душу, сведочила је речима које и данас одјекују међу верницима: „Није ово смрт за мене, већ живот; ви сте у смрти, заувек; ваше погано племе!“
Данас се њени посмртни остаци чувају у цркви у Пасјану, а предање о њеној вери и страдању преноси се кроз поколења, причама старијих мештана и фрагментима из записа црквених духовника и хроничара. Фреске у цркви сведоче о њој, приказујући је као симбол вере и постојаности, охрабрење за све оне који се суочавају са искушењима и потребом за очувањем идентитета и традиције.
Молитва Светој новомученици Босиљки Пасјанској
Данас се верници Српске православне цркве моле Светој новомученици Босиљки Пасјанској, призивајући њено заступништво у тренуцима искушења и тражећи снагу у њеној вери. Уз њену икону и свећу, уздигнимо молитву:
Тропар Светој новомученици Босиљки Пасјанској (глас 4)
"Девица твоја, Исусе, Босиљка поје крепким гласом: тебе, Жениче мој, љубим и тебе тражећи састрадавам ти, и сараспињем и сапогребујем се крштењу твоме и страдам тебе ради да бих царствовала у теби, и умирем за тебе да бих живела са тобом. И као жртву непорочну прими мене која ти с љубављу припадам, а њеним молитвама, као милостив, спаси душе наше."
Света новомученица Злата Мегленска
Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који су имали још три ћерке. Св. Злата је била кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када је Злата једном изашла на воду, ухватише је неки Турци и одвукоше у своју кућу.
Када јој је један од њих нудио да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво је одговорила Злата: „ја у Христа верујем, и њега јединога знам као женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке“.
Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.
Тропар (глас 4):
Доблествијем твојим терпјенијем безаконија мучитељи ужасила јеси, изволивши паче усердно за Христа умрети, нежели студно без крста жити, великомученице Злато богоизбранаја, смертију же твојеју вјернија свјетом озаришасја, мучитељи же студом облекошасја. Ми же вјерно вопијем ти: молимсја Христу Богу непрестано о всјех нас.
Свети мученици Карп и Папила
Карп је био епископ Тијатирски, а Папила ђакон. Родом су били из Пергама, где су и пострадали за веру Христову од опаког намесника Валерија, а у време царовања Декијева. Везао их је Валерије за коње и отерао у Сард, где их је бацио на љуте муке, али анђео Божји јавио им се, исцелио их од рана и укрепио.
Слуга Карпов Агатодор следовао је с великом жалошћу своме господару, док и њега нису почели да муче. Потом их је Валерије поново везао за коње и из Сарда довукао у Пергам. Када су Карпа светог везали за дрво и толико шибали, да су му све тело у ране претворили и крв његова потоком земљу напојила, насмејао се св. Карп усред тих страшних мука. Када су га питали, зашто се смеје, одговорио је свети мученик, да види небеса отворена и Господа где седи на престолу, са херувимима и серафимима унаоколо.
Приликом мучења Папиле, овај св. мученик молитвом је исцелио једног човека, слепог у једно око. И многи када су видели поверовали су у Христа Господа. Вргнути пред зверове мученици су остали неповређени. Када су их бацили у пећ огњену, то је видео Агатоника, сестра Папилина, па је и она ускочила у огањ. Но огањ их не опали. Најзад су их све мачем посекли, 251. год. И тако су после добрих подвига примили венац славе у царству Христовом.
Тропар (глас 4):
Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
