Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Svetu mučenicu Zlatu Meglensku, Svetu mučenicu Bosiljku Pasjansku i Svete mučenike Karpa i Papilu. Sveta mučenica Bosiljka Pasjanska Bosiljka je živela u skromnom i… Ceo tekst
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Svetu mučenicu Zlatu Meglensku, Svetu mučenicu Bosiljku Pasjansku i Svete mučenike Karpa i Papilu.
Sveta mučenica Bosiljka Pasjanska
Bosiljka je živela u skromnom i blagočestivom domu porodice Rajičić, okružena ljubavlju svojih bližnjih, od najranijeg detinjstva podučavana molitvi, radu i ljubavi prema Gospodu. Njeno siromašno selo, staro i ispunjeno istorijom, i danas je mesto gde njeno ime i priča pronalaze put do srca svakog vernika. Bosiljkina mladost bila je posvećena porodičnim obavezama i pobožnosti – pomagala je roditeljima u svim poslovima i sa njima odlazila u crkvu na praznike. Njeno srce posebno je plamtelo za vreme božićnih i uskršnjih praznika kada je, zajedno sa porodicom, pristupala svetom pričešću.
Njena jednostavnost i posvećenost veri postale su vidljive svima koji su je poznavali. Na saborima i verskim okupljanjima u Gnjilanu i u manastiru Draganac, svojom skromnom lepotom privukla je pažnju mnogih, uključujući i jednog Arnautina, koji je pokušao da je nasilno privede svojoj veri i kući.
Ne želeći da se odrekne svoje vere i nasleđa, mlada Bosiljka postala je meta brutalnih napada, pokušaja zastrašivanja i fizičkog mučenja. Odvažna i postojana, Bosiljka je odbila sve pokušaje da se pokori ili da se uda za svog nasilnika, i to s verom i hrabrošću koju retko srećemo. Kada su je mučili žeđu, udarali i ponižavali, njen odgovor bio je jasan i postojan: „Imam svoju veru, i bolja mi ne treba, jer bolje nema.“
U poslednjem, demonskom činu okrutnosti, Arnauti su je na putu pored reke Lapušnice mučenički ubili, ali pre nego što je ispustila svoju plemenitu dušu, svedočila je rečima koje i danas odjekuju među vernicima: „Nije ovo smrt za mene, već život; vi ste u smrti, zauvek; vaše pogano pleme!“
Danas se njeni posmrtni ostaci čuvaju u crkvi u Pasjanu, a predanje o njenoj veri i stradanju prenosi se kroz pokolenja, pričama starijih meštana i fragmentima iz zapisa crkvenih duhovnika i hroničara. Freske u crkvi svedoče o njoj, prikazujući je kao simbol vere i postojanosti, ohrabrenje za sve one koji se suočavaju sa iskušenjima i potrebom za očuvanjem identiteta i tradicije.
Molitva Svetoj novomučenici Bosiljki Pasjanskoj
Danas se vernici Srpske pravoslavne crkve mole Svetoj novomučenici Bosiljki Pasjanskoj, prizivajući njeno zastupništvo u trenucima iskušenja i tražeći snagu u njenoj veri. Uz njenu ikonu i sveću, uzdignimo molitvu:
Tropar Svetoj novomučenici Bosiljki Pasjanskoj (glas 4)
"Devica tvoja, Isuse, Bosiljka poje krepkim glasom: tebe, Ženiče moj, ljubim i tebe tražeći sastradavam ti, i saraspinjem i sapogrebujem se krštenju tvome i stradam tebe radi da bih carstvovala u tebi, i umirem za tebe da bih živela sa tobom. I kao žrtvu neporočnu primi mene koja ti s ljubavlju pripadam, a njenim molitvama, kao milostiv, spasi duše naše."
Sveta novomučenica Zlata Meglenska
Rođena u selu Slatini u Meglenskoj oblasti, od siromašnih seoskih roditelja, koji su imali još tri ćerke. Sv. Zlata je bila krotka i pobožna devojka, mudra mudrošću Hristovom i zlatna ne samo po imenu nego i po srcu bogobojažljivom. Kada je Zlata jednom izašla na vodu, uhvatiše je neki Turci i odvukoše u svoju kuću.
Kada joj je jedan od njih nudio da se poturči i da mu bude žena, neustrašivo je odgovorila Zlata: „ja u Hrista verujem, i njega jedinoga znam kao ženika svoga; Njega se neću odreći nikada, makar me vi i na hiljade muka metnuli i na komade isekli“. Tada joj dođoše roditelji njeni sa sestrama. I rekoše joj roditelji: „kćeri naša, smiluj se sebi i nama, roditeljima svojim i sestrama, odreci se Hrista prividno, da budeš srećna i ti i mi, a Hristos je milostiv, oprostiće ti greh, učinjen u nuždi života“. I plakahu gorko roditelji bedni i sestre i rođaci. No viteška duša sv. Zlate ne dade se pobediti đavolskim zamkama. Ona odgovori roditeljima svojim: „kad me vi savetujete da se odreknem Hrista, istinitog Boga, niste više roditelji moji ni sestre moje; imam oca Gospoda Isusa Hrista, i majku Bogorodicu, i braću i sestre — svetitelje i svetiteljke“.
Tada je Turci baciše u tamnicu, gde ležaše tri meseca; i izvođahu je svaki dan i šibahu dok krv njena ne zatopi zemlju. Najzad je obesiše strmoglav i podložiše vatru, da bi se od dima ugušila. No Gospod beše sa Zlatom i davaše joj silu u stradanju. Na posletku je obesiše o drvo i isekoše svu na male komade. I tako ova mužestvena devica predade duh svoj Bogu i preseli se u rajska naselja, 1796. god. Komade njenih moštiju razneše hrišćani po svojim domovima radi blagoslova.
Tropar (glas 4):
Doblestvijem tvojim terpjenijem bezakonija mučitelji užasila jesi, izvolivši pače userdno za Hrista umreti, neželi studno bez krsta žiti, velikomučenice Zlato bogoizbranaja, smertiju že tvojeju vjernija svjetom ozarišasja, mučitelji že studom oblekošasja. Mi že vjerno vopijem ti: molimsja Hristu Bogu neprestano o vsjeh nas.
Sveti mučenici Karp i Papila
Karp je bio episkop Tijatirski, a Papila đakon. Rodom su bili iz Pergama, gde su i postradali za veru Hristovu od opakog namesnika Valerija, a u vreme carovanja Dekijeva. Vezao ih je Valerije za konje i oterao u Sard, gde ih je bacio na ljute muke, ali anđeo Božji javio im se, iscelio ih od rana i ukrepio.
Sluga Karpov Agatodor sledovao je s velikom žalošću svome gospodaru, dok i njega nisu počeli da muče. Potom ih je Valerije ponovo vezao za konje i iz Sarda dovukao u Pergam. Kada su Karpa svetog vezali za drvo i toliko šibali, da su mu sve telo u rane pretvorili i krv njegova potokom zemlju napojila, nasmejao se sv. Karp usred tih strašnih muka. Kada su ga pitali, zašto se smeje, odgovorio je sveti mučenik, da vidi nebesa otvorena i Gospoda gde sedi na prestolu, sa heruvimima i serafimima unaokolo.
Prilikom mučenja Papile, ovaj sv. mučenik molitvom je iscelio jednog čoveka, slepog u jedno oko. I mnogi kada su videli poverovali su u Hrista Gospoda. Vrgnuti pred zverove mučenici su ostali nepovređeni. Kada su ih bacili u peć ognjenu, to je video Agatonika, sestra Papilina, pa je i ona uskočila u oganj. No oganj ih ne opali. Najzad su ih sve mačem posekli, 251. god. I tako su posle dobrih podviga primili venac slave u carstvu Hristovom.
Tropar (glas 4):
Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.
