Александар Вучић је признао пораз на парламентарним изборима, иако су резултати још увек стизали, похваливши се понашањем одговорног демократског лидера Текст истиче разлику између Вучића као политичара и слике коју о… Цео текст
Александар Вучић је признао пораз на парламентарним изборима, иако су резултати још увек стизали, похваливши се понашањем одговорног демократског лидера
Текст истиче разлику између Вучића као политичара и слике коју о њему пласирају критичари, поредећи га са Виктором Орбаном и Нарендром Модијем
Британски "Телеграф" објавио је текст и аутора Капил Комиредија, познатог аутора, о изборима у Србији.
Текст преносимо у целости:
"У недељу, нешто после 21.30 часова, Александар Вучић, доминантна фигура у политици Србије током скоро деценије и по, признао пораз на парламентарним изборима у земљи. Гласови још нису били пребројани, рекао је, али рани узорци су били јасни: његова страна вероватно неће достићи број потребан за већину у скупштини Србије од 250 места. Студентска листа, која је синоћ победила на изборима, постигла је нешто историјско. Али њена средства и методе биће детаљно испитани у недељама које долазе.
Избори су открили и нешто друго, подједнако важно, што не би требало занемарити: дистанцу између карикатуре Вучића – аутократе, диктатора, тиранина, аспиративног тоталитаристе – и стварног човека, који се понашао као одговоран демократски државник. Бивши шеф једне европске државе, који се састао са Вучићем пре неколико недеља, рекао ми је да је главна брига српског лидера била спречавање хаоса и насиља. Имао је поуздане обавештајне податке да би га победа са малом разликом изложила оптужбама за манипулацију. Вучић изазива екстремне реакције.
И сам сам га упознао као пристојног, ученог и интелектуално радозналог човека. Не слажем се са њим у безброј области, али пошто сам путовао и извештавао из бројних деспотија, никада ми није деловао као човек скројен од диктаторског материјала. По темпераменту и интелекту не би могао бити различитији од Нарендре Модија. Његово признање пораза у недељу показало је његов карактер.
Током кратке кампање, Вучићеви оспораваоци у земљи и иностранству уложили су огромну енергију приказујући га као моћника који планира да украде изборе. Оптужбе су постајале све хистеричније како се гласање приближавало. Вучићево само учешће на изборима, у којима се бивши председник борио као опседнут за место премијера, узимано је као доказ да је он балканска инкарнација Владимира Путина. Румен Радев из Бугарске недавно је направио исту промену функције без икаквих контроверзи. Али зашто се замарати примерима лидера Европске уније у непосредном суседству када се може призвати злослутни модел Путина?
Неки су тврдили да је Путин лично осмислио „пакет спаса“ за спасавање Вучићевог „режима“? Седентарни експерти усушени по страним тинк-тенковима износили су детаљне сценарије о томе како ће Вучић себе прогласити победником, а писани су и апели западним владама да интервенишу. У свему томе једини игнорисани глас био је Вучићев, који је говорио свима који су желели да га слушају да ће признати изборе ако изгуби и да очекује исту учтивост и са друге стране.
Вучић је направио безброј грешака, што је и сам признао током кампање. Али неки од његових најжешћих критичара одувек су показивали многа од најекстремнијих зала која су му приписивали. Недеља је почела бруталним физичким нападом на Вучићеву осамдесетогодишњу мајку Ангелину, док се враћала кући након гласања. Интервјуисао сам њу и њеног супруга раније ове године и оно што ме је тада запрепастило била је скромност њиховог живота. Живели су у малом стану, без иједног луксуза на видику. Ово ми је упало у очи јер сам управо извештавао за Њујоркер о изборима у Мађарској који су срушили Виктора Орбана, човека са којим Вучића често пореде. Два човека не могу бити различитија. Орбанов отац је живео у кући надомак Фелчута која је реплика мини европског дворца.
Орбан је, добивши власт у релативно либералној европској земљи, наставио да се утврђује чинећи екстремни национализам и нетрпељивост прихватљивим политичким ставовима. Злобни хомофоби и ксенофоби чинили су његов режим. Вучић, ватрени националиста који је постао умерењак од када је 2012. године дошао на високу функцију, кретао се у потпуно супротном смеру. За вештог политичара, умесно је знао да поступа на веома неполитичарски начин.
Године 2017. именовао је Ану Брнабић, отворено геј политичарку, за премијерку. Такозвана „либерална“ опозиција у Србији била је огорчена, а њена моћна Православна црква бесна. Брнабићева је била засута витриолом. Вучића су најближи саветници саветовали да одступи како би сачувао свој драгоцени политички капитал за неку другу битку. Одбио је, јер је, како ми је рекао, желео да се српско друштво једном заувек очисти од те „болесне предрасуде“. Његова упорност се исплатила. Деценију касније, нема ничег необичног у томе да се геј особа налази на позицији моћи.
Орбан је био малигни утицај у Европи. Фрејзер Нелсон, некадашњи уредник Спектејтора, писао је о превејаним покушајима емисара мађарског лидера да придобију тај часопис. Вучић се разликовао од Орбана, али је одбио, када сам га притиснуо, да га се одрекне. Сматрао је Орбана човеком са којим је радио на закопавању преосталог анимозитета између Србије и Мађарске и није намеравао да га се одрекне само зато што је изгубио изборе. Како ми је рекао: „лојалност мора нешто да значи.“ Мало успешних политичара држи до овог уверења.
Вучићева Србија, упркос свим погрдама упућеним на њен рачун, никада није била Орбанова Мађарска, па чак ни Индија Нарендре Модија. Насупрот идеји да је контролисао све медије, Вучић је заправо био бескрајно нападан у значајним деловима медија, који су у Србији дубоко подељени. Напади, који су део описа посла сваког политичара, постали су изузетно ружни током протекле две године. Проширили су се на његову супругу и њиховог младог сина. Једна не неважна опозициона фигура тврдила ми је да је Вучић ванбрачно дете оца Албанца и да ради са Западом како би предао Косово Албанцима.
Затим је ту била и бајка о „Сарајево сафарију“: елаборирана обмана која тврди да су богати западноевропски туристи плаћали новац Србима, укључујући и Вучића, да би се забављали ловећи Бошњаке током опсаде босанске престонице. Ниједан озбиљан уредник не би објавио такву причу да се односила на неког другог политичара. Али пошто је у питању био Вучић, прича – коју су исмејале британске трупе које су служиле под окриљем Уједињених нација у Босни – прихваћена је и добила је простор и публику. Исто важи и за тврдњу да је Вучић употребио звучно оружје да разбије демонстранте код куће. Никада није било ни трунке независних доказа за то, али то једва да је спречило њено кружење као чињенице. Ипак, после 14 година на власти, Вучић је добио скоро 40 одсто гласова.
Да ли ће катартични занос произведен победом студентског покрета сада прећи у кохерентну и компетентну владу? Најближи преседан за српски студентски покрет у демократском свету којег могу да се сетим јесте Покрет ЈП који је збрисао Индиру Ганди 1977. године. Убрзо се распао. Идеолошки калеидоскопски покрети који се згусну у жестокој опозицији једној фигури тешко функционишу у власти. Српски студентски покрет, уз све своје врлине, препун је недостатака. Квалитети који су му помогли да обезбеди победу не морају му нужно помоћи да влада. Нема лидера. Његови чланови крећу се од хуманих секуларних демократа и идеалиста до квазифашистичких ултранационалиста анимираних језивом мржњом према Албанцима, босанским муслиманима, Европљанима и странцима уопште. У почетку привучен њиме, бивао сам све мање очаран како сам ступао у интеракцију са његовим кадрима.
На власти, покрет ће морати да додели министарске портфеље, попуни особљем државна одељења и амбасаде, умири стране инвеститоре и привуче свеже међународне инвестиције, као и да поштује постојеће обавезе. Од пројекта уз подршку УАЕ на Београду на води до следеће изложбе Еxпо, будућност сваког мајор пројекта који умножава радна места сада је под знаком питања.
Затим је ту и спољна политика. Хоће ли нова влада прекинути историјске везе Србије са Русијом? Ако то учини, претрпеће побуну изнутра. Хоће ли поново оживети настојање Београда за чланство у Европи, чији је услов помирење са отцепљењем Косова? Ако то ураде, то ће изазвати експлозију код куће. Хоће ли стајати уз Украјину без отуђења Москве и одржавати корисне економске односе са Кинеском без нарушавања растућих стратешких односа са Сједињеним Државама?
Природа покрета који је дошао на власт обезбедиће да свака одлука коју донесе разбесни неки његов део – све док се не фрагментира или не пронађе нов начин да влада. Важност балансирања међународних односа – а Вучић је био највештији практичар ове уметности још од Јосипа Броза Тита – постаће јасна у месецима који следе. Како Европа и свет изван ње тону у период дубоког хаоса, сумњам да ће Срби поново почети да цене стабилност коју је њиховој земљи давао Вучић.
Можда ће нас нова влада све изненадити. Али вероватније је да ће имплодирати под теретом сопствених противречности. Наспрам ње биће уређена уједињена опозиција предвођена Вучићем, за кога би се овај пораз на крају могао показати као благослов. Бес – делом легитиман, делом самореплицирајући – који је паралисао Србију током протекле две године, сада је издуван. Вучић, ослобођен дужности управљања владом, реорганизоваће се и преобликовати. Његови наследници ће у међувремену морати да се суоче са искушењима владања. Србија никада није познавала благостање у којем тренутно ужива, а оно је производ Вучићевих година.
Следећи велики избори, за председника Србије, иза су угла. Можда грешим, али ако нова влада не успе да се уједини, сумњам да ће српски бирачи изразити покајање због свог избора на децембарским председничким изборима. Вучић је уставно онемогућен да се кандидује за председника, али његово путовање је далеко од краја. Како је недавно рекао, не иде нигде. Остаће у Србији и борити се. Немојте га отписивати".
