Aleksandar Vučić je priznao poraz na parlamentarnim izborima, iako su rezultati još uvek stizali, pohvalivši se ponašanjem odgovornog demokratskog lidera Tekst ističe razliku između Vučića kao političara i slike koju o… Ceo tekst
Aleksandar Vučić je priznao poraz na parlamentarnim izborima, iako su rezultati još uvek stizali, pohvalivši se ponašanjem odgovornog demokratskog lidera
Tekst ističe razliku između Vučića kao političara i slike koju o njemu plasiraju kritičari, poredeći ga sa Viktorom Orbanom i Narendrom Modijem
Britanski "Telegraf" objavio je tekst i autora Kapil Komiredija, poznatog autora, o izborima u Srbiji.
Tekst prenosimo u celosti:
"U nedelju, nešto posle 21.30 časova, Aleksandar Vučić, dominantna figura u politici Srbije tokom skoro decenije i po, priznao poraz na parlamentarnim izborima u zemlji. Glasovi još nisu bili prebrojani, rekao je, ali rani uzorci su bili jasni: njegova strana verovatno neće dostići broj potreban za većinu u skupštini Srbije od 250 mesta. Studentska lista, koja je sinoć pobedila na izborima, postigla je nešto istorijsko. Ali njena sredstva i metode biće detaljno ispitani u nedeljama koje dolaze.
Izbori su otkrili i nešto drugo, podjednako važno, što ne bi trebalo zanemariti: distancu između karikature Vučića – autokrate, diktatora, tiranina, aspirativnog totalitariste – i stvarnog čoveka, koji se ponašao kao odgovoran demokratski državnik. Bivši šef jedne evropske države, koji se sastao sa Vučićem pre nekoliko nedelja, rekao mi je da je glavna briga srpskog lidera bila sprečavanje haosa i nasilja. Imao je pouzdane obaveštajne podatke da bi ga pobeda sa malom razlikom izložila optužbama za manipulaciju. Vučić izaziva ekstremne reakcije.
I sam sam ga upoznao kao pristojnog, učenog i intelektualno radoznalog čoveka. Ne slažem se sa njim u bezbroj oblasti, ali pošto sam putovao i izveštavao iz brojnih despotija, nikada mi nije delovao kao čovek skrojen od diktatorskog materijala. Po temperamentu i intelektu ne bi mogao biti različitiji od Narendre Modija. Njegovo priznanje poraza u nedelju pokazalo je njegov karakter.
Tokom kratke kampanje, Vučićevi osporavaoci u zemlji i inostranstvu uložili su ogromnu energiju prikazujući ga kao moćnika koji planira da ukrade izbore. Optužbe su postajale sve histeričnije kako se glasanje približavalo. Vučićevo samo učešće na izborima, u kojima se bivši predsednik borio kao opsednut za mesto premijera, uzimano je kao dokaz da je on balkanska inkarnacija Vladimira Putina. Rumen Radev iz Bugarske nedavno je napravio istu promenu funkcije bez ikakvih kontroverzi. Ali zašto se zamarati primerima lidera Evropske unije u neposrednom susedstvu kada se može prizvati zloslutni model Putina?
Neki su tvrdili da je Putin lično osmislio „paket spasa“ za spasavanje Vučićevog „režima“? Sedentarni eksperti usušeni po stranim tink-tenkovima iznosili su detaljne scenarije o tome kako će Vučić sebe proglasiti pobednikom, a pisani su i apeli zapadnim vladama da intervenišu. U svemu tome jedini ignorisani glas bio je Vučićev, koji je govorio svima koji su želeli da ga slušaju da će priznati izbore ako izgubi i da očekuje istu učtivost i sa druge strane.
Vučić je napravio bezbroj grešaka, što je i sam priznao tokom kampanje. Ali neki od njegovih najžešćih kritičara oduvek su pokazivali mnoga od najekstremnijih zala koja su mu pripisivali. Nedelja je počela brutalnim fizičkim napadom na Vučićevu osamdesetogodišnju majku Angelinu, dok se vraćala kući nakon glasanja. Intervjuisao sam nju i njenog supruga ranije ove godine i ono što me je tada zaprepastilo bila je skromnost njihovog života. Živeli su u malom stanu, bez ijednog luksuza na vidiku. Ovo mi je upalo u oči jer sam upravo izveštavao za Njujorker o izborima u Mađarskoj koji su srušili Viktora Orbana, čoveka sa kojim Vučića često porede. Dva čoveka ne mogu biti različitija. Orbanov otac je živeo u kući nadomak Felčuta koja je replika mini evropskog dvorca.
Orban je, dobivši vlast u relativno liberalnoj evropskoj zemlji, nastavio da se utvrđuje čineći ekstremni nacionalizam i netrpeljivost prihvatljivim političkim stavovima. Zlobni homofobi i ksenofobi činili su njegov režim. Vučić, vatreni nacionalista koji je postao umerenjak od kada je 2012. godine došao na visoku funkciju, kretao se u potpuno suprotnom smeru. Za veštog političara, umesno je znao da postupa na veoma nepolitičarski način.
Godine 2017. imenovao je Anu Brnabić, otvoreno gej političarku, za premijerku. Takozvana „liberalna“ opozicija u Srbiji bila je ogorčena, a njena moćna Pravoslavna crkva besna. Brnabićeva je bila zasuta vitriolom. Vučića su najbliži savetnici savetovali da odstupi kako bi sačuvao svoj dragoceni politički kapital za neku drugu bitku. Odbio je, jer je, kako mi je rekao, želeo da se srpsko društvo jednom zauvek očisti od te „bolesne predrasude“. Njegova upornost se isplatila. Deceniju kasnije, nema ničeg neobičnog u tome da se gej osoba nalazi na poziciji moći.
Orban je bio maligni uticaj u Evropi. Frejzer Nelson, nekadašnji urednik Spektejtora, pisao je o prevejanim pokušajima emisara mađarskog lidera da pridobiju taj časopis. Vučić se razlikovao od Orbana, ali je odbio, kada sam ga pritisnuo, da ga se odrekne. Smatrao je Orbana čovekom sa kojim je radio na zakopavanju preostalog animoziteta između Srbije i Mađarske i nije nameravao da ga se odrekne samo zato što je izgubio izbore. Kako mi je rekao: „lojalnost mora nešto da znači.“ Malo uspešnih političara drži do ovog uverenja.
Vučićeva Srbija, uprkos svim pogrdama upućenim na njen račun, nikada nije bila Orbanova Mađarska, pa čak ni Indija Narendre Modija. Nasuprot ideji da je kontrolisao sve medije, Vučić je zapravo bio beskrajno napadan u značajnim delovima medija, koji su u Srbiji duboko podeljeni. Napadi, koji su deo opisa posla svakog političara, postali su izuzetno ružni tokom protekle dve godine. Proširili su se na njegovu suprugu i njihovog mladog sina. Jedna ne nevažna opoziciona figura tvrdila mi je da je Vučić vanbračno dete oca Albanca i da radi sa Zapadom kako bi predao Kosovo Albancima.
Zatim je tu bila i bajka o „Sarajevo safariju“: elaborirana obmana koja tvrdi da su bogati zapadnoevropski turisti plaćali novac Srbima, uključujući i Vučića, da bi se zabavljali loveći Bošnjake tokom opsade bosanske prestonice. Nijedan ozbiljan urednik ne bi objavio takvu priču da se odnosila na nekog drugog političara. Ali pošto je u pitanju bio Vučić, priča – koju su ismejale britanske trupe koje su služile pod okriljem Ujedinjenih nacija u Bosni – prihvaćena je i dobila je prostor i publiku. Isto važi i za tvrdnju da je Vučić upotrebio zvučno oružje da razbije demonstrante kod kuće. Nikada nije bilo ni trunke nezavisnih dokaza za to, ali to jedva da je sprečilo njeno kruženje kao činjenice. Ipak, posle 14 godina na vlasti, Vučić je dobio skoro 40 odsto glasova.
Da li će katartični zanos proizveden pobedom studentskog pokreta sada preći u koherentnu i kompetentnu vladu? Najbliži presedan za srpski studentski pokret u demokratskom svetu kojeg mogu da se setim jeste Pokret JP koji je zbrisao Indiru Gandi 1977. godine. Ubrzo se raspao. Ideološki kaleidoskopski pokreti koji se zgusnu u žestokoj opoziciji jednoj figuri teško funkcionišu u vlasti. Srpski studentski pokret, uz sve svoje vrline, prepun je nedostataka. Kvaliteti koji su mu pomogli da obezbedi pobedu ne moraju mu nužno pomoći da vlada. Nema lidera. Njegovi članovi kreću se od humanih sekularnih demokrata i idealista do kvazifašističkih ultranacionalista animiranih jezivom mržnjom prema Albancima, bosanskim muslimanima, Evropljanima i strancima uopšte. U početku privučen njime, bivao sam sve manje očaran kako sam stupao u interakciju sa njegovim kadrima.
Na vlasti, pokret će morati da dodeli ministarske portfelje, popuni osobljem državna odeljenja i ambasade, umiri strane investitore i privuče sveže međunarodne investicije, kao i da poštuje postojeće obaveze. Od projekta uz podršku UAE na Beogradu na vodi do sledeće izložbe Expo, budućnost svakog major projekta koji umnožava radna mesta sada je pod znakom pitanja.
Zatim je tu i spoljna politika. Hoće li nova vlada prekinuti istorijske veze Srbije sa Rusijom? Ako to učini, pretrpeće pobunu iznutra. Hoće li ponovo oživeti nastojanje Beograda za članstvo u Evropi, čiji je uslov pomirenje sa otcepljenjem Kosova? Ako to urade, to će izazvati eksploziju kod kuće. Hoće li stajati uz Ukrajinu bez otuđenja Moskve i održavati korisne ekonomske odnose sa Kineskom bez narušavanja rastućih strateških odnosa sa Sjedinjenim Državama?
Priroda pokreta koji je došao na vlast obezbediće da svaka odluka koju donese razbesni neki njegov deo – sve dok se ne fragmentira ili ne pronađe nov način da vlada. Važnost balansiranja međunarodnih odnosa – a Vučić je bio najveštiji praktičar ove umetnosti još od Josipa Broza Tita – postaće jasna u mesecima koji slede. Kako Evropa i svet izvan nje tonu u period dubokog haosa, sumnjam da će Srbi ponovo početi da cene stabilnost koju je njihovoj zemlji davao Vučić.
Možda će nas nova vlada sve iznenaditi. Ali verovatnije je da će implodirati pod teretom sopstvenih protivrečnosti. Naspram nje biće uređena ujedinjena opozicija predvođena Vučićem, za koga bi se ovaj poraz na kraju mogao pokazati kao blagoslov. Bes – delom legitiman, delom samoreplicirajući – koji je paralisao Srbiju tokom protekle dve godine, sada je izduvan. Vučić, oslobođen dužnosti upravljanja vladom, reorganizovaće se i preoblikovati. Njegovi naslednici će u međuvremenu morati da se suoče sa iskušenjima vladanja. Srbija nikada nije poznavala blagostanje u kojem trenutno uživa, a ono je proizvod Vučićevih godina.
Sledeći veliki izbori, za predsednika Srbije, iza su ugla. Možda grešim, ali ako nova vlada ne uspe da se ujedini, sumnjam da će srpski birači izraziti pokajanje zbog svog izbora na decembarskim predsedničkim izborima. Vučić je ustavno onemogućen da se kandiduje za predsednika, ali njegovo putovanje je daleko od kraja. Kako je nedavno rekao, ne ide nigde. Ostaće u Srbiji i boriti se. Nemojte ga otpisivati".
