Све вести
Фото из чланка: Спутник СрбијаБелгија пуца по шавовима! Два узрока кризе откривају шта чека целу ЕУ
Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
Белгија пуца по шавовима! Не може се од држава тражити да истовремено смањују буџетски дефицит, повећавају војне расходе и настављају конфронтацију са Русијом.
Управо на овој контрадикцији пала је белгијска влада. Уз то, Белгија, као и друге чланице ЕУ све теже усклађују буџетска ограничења са потребама становништва.
Оставка белгијског премијера Барта де Вевера и неуспех владајуће коалиције да постигне договор о буџету, указује на два одвојена, али повезана узрока кризе, објашњава економиста др Мирослав Јовановић, професор Универзитета у Женеви у пензији. Један се тиче унутрашњег уређења Белгије, док је други шири и односи се на односе у ЕУ.
Подсећамо, Белгија је запала у озбиљну политичку кризу након што је премијер Барт де Вевер понудио оставку краљу Филипу, пошто петостраначка владајућа коалиција није успела да се договори о буџету за 2027. годину. У средишту сукоба је проналажење десет милијарди евра уштеда: док фламански националисти и либерали инсистирају на смањењу јавне потрошње, социјалисти и центристи траже веће опорезивање најбогатијих.
Цео упоредни текст30 реченица у више медија, 31 само у једном
Текст из 2 чланка. 38 реченица преносе сви.
Још 29 реченица, само Интермагазин
Протести у Швајцарској представљају најекстремнији пример нарушавања унутрашње стабилности на европском простору и то је само први степеник на дугачком путу које води у неизвесност.
Садашњи протести карактеришу омладински и левичарски гнев, како у Швајцарској, тако и у суседним државама, а тај гнев је, само за сада, социјално-класног карактера.
Овако публициста и аналитичар Игор Ивановић коментарише насилне протеста који су, после Француске, Италије, Белгије, Португалије, сада захватили и земљу која је синоним за мир и стабилност.
Швајцарски протести почели су у Цириху, а прелили су се и на Базел.
Окупљање је иницирала екстремно левичарска група, а дошло је и до сукоба са полицијом.
Демонстранти су постављали и палили барикаде и аутомобиле, док су оштећене и многобројне радње.
Након што су демонстранти опколили и ометали полицијску патролу која је помагала повређенима у једној саобраћајној несрећи, на улице су изнети и употребљени водени топови, сузавац и гумени меци.
Од класног до расног сукоба
Ивановић верује да је класни и социјални карактер протеста само једна мала димензија која се крије иза нереда у свим европским земљама.
Он наводи пример Холандије, која је такође захваћена нередима, где је дошло до озбиљног сукоба између демонстраната и фудбалских навијача у Хагу.
Навијачи у Хагу су већински патриоте, суверенисти и десничари, објашњава он и додаје да та омладина уопште не осликава космополитску Холандију, док је очигледно да су протести пуни младалачког гнева ипак и протести мигрантске класе.
То је сада нови сукоб који настаје не само на политичком, него овога пута већ поприма и обрисе религијско-националних сукоба, у којима ће сигурно доћи до великих тензија између локалних заједница, патриота, десничара и миграната који у свом гневу, заједно са радикалним и екстремним левичарским сарадницима, учествују у протестима.
Међутим, то неће бити једина поља на којима ће се у будућности одвијати те борбе.
Подручје тих сукоба биће знатно шире.
Поново ће се интензивирати разни локални, до сада ипак некако прикривени сукоби, укључујући и коначни сукоб који предвиђам – грађански сукоб између муслиманског становништва и постхришћанског становништва, каже Ивановић за Спутњик.
Наш саговорник објашњава да се становништво западне Европе не може више називати хришћанским, будући да сада већ чине изразиту мањину.
Ипак, он наспрам постхришћанске Европе очекује хомогенизацију целокупног исламског становништва, било да је реч о мигрантском или домицилном становништву, односно о првој, другој и трећој генерацији миграната – посебно оних који долазе из некадашњих колонија.
У том смислу, Француска је далеко најосетљивија, али ни Британију то неће заобићи, само што ће овога пута имати и сецесионистичке сукобе у односу на ирску, велшку и шкотску већину на својим територијама.
Ови сукоби имају само једну или две димензије, а у њима се на неки начин оцртавају обриси будућих, много сложенијих сукоба.
Највећи проблем ће настати када тај гнев буде каналисан са много страна, уместо досадашњих позиција, где је долазио само са једне стране.
Народ банкара, сатова и сирева
После Грчке, која већ дуго држи прво место, Италија и Француска су друга и трећа земља у Европској унији по висини државног дуга.
Проблеми са запошљавањем и социјалне прилике заиста постоје у многим земљама ЕУ, али је Швајцарска, бар до сада, важила за земљу финансијске безбедности и просперитета.
Наш саговорник објашњава да ствари више нису исте као што су некад биле, те да се и ова земља суочава са сопственим проблемима.
У Швајцарској јесте бољи животни стандард, али криптовалуте и дигиталне валуте поништавају идеју швајцарских банака о материјалном чувању богатства, на чему Швајцарска и опстаје, као по некој врсти међународног договора.
Тај договор ће се полако напуштати.
Швајцарска је збиља дуго имала привилегован статус, али уколико погледамо њену историју од пре 200 година, то је историја најкрвавијих сукоба три народа, са елементима локалних геноцида.
Управо и Швајцарска гарда директно чува римског папу јер је то дуго била најкрвавија и војнички најспремнија организација, потпуно супротно наративу који ми имамо о модерним Швајцарцима као народу банкара, произвођача добрих сатова и добрих сирева.
Историјски круг се окреће и враћа се на нека забрављена времена, с тим што је будући развој догађаја забрињавајуће неизвестан, закључује Ивановић.
Белгија пуца по шавовима!
Два узрока кризе откривају шта чека целу ЕУ
© Спутник / Антон ДенисовЗаставе Белгије и ЕУ
Не може се од држава тражити да истовремено смањују буџетски дефицит, повећавају војне расходе и настављају конфронтацију са Русијом.
Управо на овој контрадикцији пала је белгијска влада.
Уз то, Белгија, као и друге чланице ЕУ све теже усклађују буџетска ограничења са потребама становништва.
Оставка белгијског премијера Барта де Вевера и неуспех владајуће коалиције да постигне договор о буџету, указује на два одвојена, али повезана узрока кризе, објашњава економиста др Мирослав Јовановић, професор Универзитета у Женеви у пензији.
Један се тиче унутрашњег уређења Белгије, док је други шири и односи се на односе у ЕУ.
Подсећамо, Белгија је запала у озбиљну политичку кризу након што је премијер Барт де Вевер понудио оставку краљу Филипу, пошто петостраначка владајућа коалиција није успела да се договори о буџету за 2027. годину.
У средишту сукоба је проналажење десет милијарди евра уштеда: док фламански националисти и либерали инсистирају на смањењу јавне потрошње, социјалисти и центристи траже веће опорезивање најбогатијих.
Кризу додатно продубљују државни дуг који премашује 110 одсто БДП-а и буџетски дефицит од 5,2 одсто, због чега је Брисел под притиском европских фискалних правила.
Краљ за сада није прихватио Де Веверову оставку, већ је најавио консултације са лидерима владајућих странака, док се отвара могућност распада коалиције и превремених избора.
Еврозона као лудачка кошуља
Према Јовановићевим речима, сложена политичка структура државе и унутрашње уређење Белгије, отежава формирање и одржавање стабилних влада.
„Она је врло крхка и нестабилна и јако често су то прљави компромиси, да се направи влада, некад знају да буду преко годину дана без владе.
Има тих коалиција принципијелних, непринципијелних, тако да је увек на менију пад владе због такве структуре државе и тих коалиција“, објашњава Јовановић.
Други узрок, према његовој оцени много важнији узрок, налази се у самој конструкцији еврозоне, која државама чланицама намеће ограничења у управљању јавним финансијама, док им истовремено не омогућава непосредну контролу над монетарном политиком.
„Конструкција еврозоне је таква да је она с једне стране највећи успех Европске уније, а с друге стране најслабија карика.
Јер оно што се каже – ’што се грбо роди, време не исправи’.
Свим тим државама је евро инострани новац, није домаћи, као што је у Јапану, Британији, Швајцарској, Канади…
Оне немају директан утицај на ту монетарну политику“, истиче Јовановић.
Према његовим речима, проблем настаје када се од држава истовремено очекује да ограничавају буџетску потрошњу, а од њих се захтевају све већа издвајања за различите области.
„Еврозона је као лудачка кошуља.
Уђете унутра и не можете да мрднете ни лево ни десно.
Не можете да повећате дефицит преко одређене границе од три одсто.
Међутим, то је правило којег се мало ко држи.
Онда национални дуг треба да буде 60 одсто бруто националног производа, а у многим земљама је преко 100 одсто“, наводи Јовановић.
Конкретно, према подацима Евростата, белгијски јавни јавни дуг у прошлој години износио је око 693 милијарде евра, односно 108,1 одсто БДП-а, буџетски дефицит био је 33,42 милијарде евра.
Прогнозе европске статистичке институције су да ће белгијски јавни дуг у овој години порасти на 110,5 одсто БДП-а.
ЕУ тоне пред очима свих нас
Наш саговорник указује да се европске владе налазе између захтева за фискалном дисциплином и притиска грађана да повећавају издвајања за образовање, здравство и инфраструктуру.
Додатно оптерећење представљају енергетска криза и раст трошкова производње и живота, због чега су, како оцењује, потребе становништва све веће.
Због свега тога премијер Де Вевер захтева стезање каиша, док дневна политика захтева повећање потрошње за здравство, школство, инфраструктуру и, на крају за подршку украјинском рату против Русије, што је, како Јовановић каже, црна рупа.
Тај новац се никада неће вратити у белгијски буџет.
„И сада, да се задовоље ’домаћи апетити’, а то је да се смање трошкови станарина, да се побољша здравствено осигурање, здравствена заштита и поготово образовање младих; редње школе, универзитети, њима су потребна средства, а њима се ускраћују.
Тако да, не само Белгија, него цела ЕУ, пред очима свих нас, тоне“, наводи Јовановић.
Евентуална промена владе у Белгији неће донети преиспитивање досадашње политике, укључујући политику према Русији, осим у једном изузетку – замрзнутим руским средствима која се чувају у Белгији, објашњава професор Јовановић.
Уколико би замрзнута руска средства била одузета, радило би се о конфискацији, а велике адвокатске канцеларије, како Јовановић каже, већ се облизују, јер знају да ће Русија добити спор.
„Белгијанци дају велику важност и вредност закону и правној држави јер јако добро знају да је њихова конфискација на јако климавим правним ногама и да ће они то да изгубе и да ће то да падне на терет белгијских пореских обвезника, а не естонских, литванских, португалских, шпанских или неких других.
И због тога, не зато што Белгија воли Русију, нису пустили та средства, него зато што воле себе и схватају како ствари стоје у правној држави“, закључује Јовановић.