Баук оставке

"Признати жртвама да су жртве; надокнадити штету жртвама у мери у којој је то могуће; казнити починиоце – то би била три основна вида транзиционе правде"

само Аутономија

Умало да напишем – баук освете.

Као, баук освете кружи Србијом.

Јер, ово тражење оставке на све стране личи као симболична замена за освету.

А опет, и не личи, јер се оставка тражи – знам, звучи необично – из крајње добронамерних разлога.

Отприлике, хајде, казните се сами, да вас касније ми не кажњавамо.

А оставка сама по себи и није нека казна, је л да.

И још, нудимо вам да покажете да сте људи, да макар у траговима има још неке људскости у вама, довољно барем да схватите да сте чинили зло и да се због тога, макар и само привидно, кајете.

А иза тога, стоји – да се одмах разумемо: сасвим људска – претња.

Јер, ако вас ми будемо кажњавали, ко зна како ћете проћи.

Јер, рецимо и то, „ако вас ми будемо кажњавали“ углавном не значи да ће обележени кривци бити изведени пред суд и да ће им се судити онако како треба судити.

Многи од њих и не могу пред суд.

То што су радили било је одвратно, али није било кршење закона.

Дакле, казна којом се прети, казна је мимо закона, дакле – освета.

Да одмах кажем и то – разумем жељу за осветом.

Она излази из нагомиланог беса, али – и још горе – понижења.

То ходање уоколо и тражење оставке има још један смисао.

Бивши режим – а заправо не бивши, него, у техничком смислу и садашњи – и даље је у снази и могао би да узврати ударац.

Тако кажем пријатељу – сва власт је и даље у њиховим рукама, њихови људи су на најважнијим местима у полицији, судовима, тужилаштву, болницама, школама, медијима… ако осете да су егзистенцијално угрожени, а јесу, зашто не би то све то што им је и даље на располагању искористили да отклоне претњу?

Тако причам са пријатељем.

Из тебе проговара траума – одговара ми он.

То ти је посттрауматски синдром.

Не можеш да се помириш с тим да је готово.

Јер како је могло овако да се разреши, мирно и за један дан, а трајало је деценију и по, то ти се мота по глави.

Све и ако је тако, а мислим да није, имало би смисла.

Јер, сви смо ми доживели трауму.

Наш колектив био је жртва злостављања деценију и по.

Као његови чланови, разуме се да сад, кад је – надајмо се – све прошло, имамо симптоме посттрауматског стреса.

Зато не можемо да се опустимо; зато напето ишчекујемо нове ударце и тражимо у паници наговештаје поновног подизања бившег режима.

Тако му одговарам и додајем.

Има ту једна важна ствар: жртва злостављања излаз обично тражи на два начина.

Један је потпуни заборав.

Бол и понижење због злостављања тако су велики да их не можемо себи признати и онда их потискујемо до заборава.

Нико не зна до којих манифестних симптома то може да доведе.

Други начин је идентификација са злостављачем.

Разлог је исти: бол и понижење тако су велики да с њима можемо да се носимо само тако што ћемо се идентификовати са злостављачем и на тај начин за себе сачувати самопоштовање за које претпостављамо да га је имао злостављач.

Јер, зашто нас је иначе злостављао ако то није имало никакве везе с његовим извитопереним осећањем самопоштовања?

Тако некако размишљам наглас пред пријатељем.

Он с разумевањем клима главом – посттрауматски синдром.

Тај синдром нам не дозвољава да изађемо из петље насиља и понижења и изнова осмислимо и себе и своје животе.

А то се манифестује тако што смо у сталном ишчекивању да нешто поново крене по злу.

Тражење оставки, мимо процедура и мимо институција – јер они који траже оставке чине то као обични људи, као људи „с улице“ – видим као покушај да се изађе из те петље.

Сасвим у духу транзиционе правде.

Поновићу добро позната општа места.

Транзициона правда није пуна правда, она је симболична правда.

Као симболична правда она има и реалне и симболичне учинке.

Признати жртвама да су жртве; надокнадити штету жртвама у мери у којој је то могуће; казнити починиоце – то би била три основна вида транзиционе правде.

Али то су видови и пуне правде.

Да су признање, репарација и казна симболични огледа се у томе што репарација није потпуна и не кажњавају се сви.

Поред тога што се не могу сви казнити, и саме казне нису пуне казне него су симболичне.

Оставка би у том смислу била симболична казна.

Смисао је у следећем, оставка би била признање да се чинило зло.

То признање би значило да су они који су трпели зло равноправни с оним који је наносио зло.

То би заправо значило да самим чином признања престају да буду људи другог реда, с мање права и моћи од онога који је чинио зло.

Само то признање било би компензација за раније понижење.

Уз то, наравно, и вратити људе на посао, исплатити им одузете плате… шта год да су били облици насиља.

Смисао транзиционе правде иде и мимо тога – њена сврха је да се бивши режим осујети у покушају да се врати на власт.

Гледамо то из дана у дан, полуге моћи и даље су у њиховим рукама.

Оставке би практично значиле разоружавање бившег режима.

Невоља је у томе што то тражење оставки иде изван институција.

Ако понеко и реши да дâ оставку, на упражњено место доћи ће особа коју ће изабрати и поставити – тако сад стоје ствари – опет бивши, а и даље технички, режим.

Тако се вртимо у круг, што је заправо опис посттрауматског синдрома: проживљавати трауму изнова.

Сад нам се чини да се из тог круга може изаћи само силом.

Рецимо, наставници би опет могли у штрајк док текући/технички министар просвете не да оставку.

И при том не размишљати кога би бивши режим могао ставити на његово место, јер говоримо о данима, а не о месецима или годинама.

Али, зашто се онда не би мирно сачекало формирање нове скупштине и владе?

Па зато што – било због птс-а или зато што смо напросто реални – очекујемо да би бившем режиму могло пасти на памет да се врати, то јест да уопште не оде са политичке сцене.

Тражењем оставки, држимо га у шаху и претимо, док се не успостави нова власт.

Све и ако је због птс-а, то није лош план.