Bauk ostavke

"Priznati žrtvama da su žrtve; nadoknaditi štetu žrtvama u meri u kojoj je to moguće; kazniti počinioce – to bi bila tri osnovna vida tranzicione pravde"

samo Autonomija

Umalo da napišem – bauk osvete.

Kao, bauk osvete kruži Srbijom.

Jer, ovo traženje ostavke na sve strane liči kao simbolična zamena za osvetu.

A opet, i ne liči, jer se ostavka traži – znam, zvuči neobično – iz krajnje dobronamernih razloga.

Otprilike, hajde, kaznite se sami, da vas kasnije mi ne kažnjavamo.

A ostavka sama po sebi i nije neka kazna, je l da.

I još, nudimo vam da pokažete da ste ljudi, da makar u tragovima ima još neke ljudskosti u vama, dovoljno barem da shvatite da ste činili zlo i da se zbog toga, makar i samo prividno, kajete.

A iza toga, stoji – da se odmah razumemo: sasvim ljudska – pretnja.

Jer, ako vas mi budemo kažnjavali, ko zna kako ćete proći.

Jer, recimo i to, „ako vas mi budemo kažnjavali“ uglavnom ne znači da će obeleženi krivci biti izvedeni pred sud i da će im se suditi onako kako treba suditi.

Mnogi od njih i ne mogu pred sud.

To što su radili bilo je odvratno, ali nije bilo kršenje zakona.

Dakle, kazna kojom se preti, kazna je mimo zakona, dakle – osveta.

Da odmah kažem i to – razumem želju za osvetom.

Ona izlazi iz nagomilanog besa, ali – i još gore – poniženja.

To hodanje uokolo i traženje ostavke ima još jedan smisao.

Bivši režim – a zapravo ne bivši, nego, u tehničkom smislu i sadašnji – i dalje je u snazi i mogao bi da uzvrati udarac.

Tako kažem prijatelju – sva vlast je i dalje u njihovim rukama, njihovi ljudi su na najvažnijim mestima u policiji, sudovima, tužilaštvu, bolnicama, školama, medijima… ako osete da su egzistencijalno ugroženi, a jesu, zašto ne bi to sve to što im je i dalje na raspolaganju iskoristili da otklone pretnju?

Tako pričam sa prijateljem.

Iz tebe progovara trauma – odgovara mi on.

To ti je posttraumatski sindrom.

Ne možeš da se pomiriš s tim da je gotovo.

Jer kako je moglo ovako da se razreši, mirno i za jedan dan, a trajalo je deceniju i po, to ti se mota po glavi.

Sve i ako je tako, a mislim da nije, imalo bi smisla.

Jer, svi smo mi doživeli traumu.

Naš kolektiv bio je žrtva zlostavljanja deceniju i po.

Kao njegovi članovi, razume se da sad, kad je – nadajmo se – sve prošlo, imamo simptome posttraumatskog stresa.

Zato ne možemo da se opustimo; zato napeto iščekujemo nove udarce i tražimo u panici nagoveštaje ponovnog podizanja bivšeg režima.

Tako mu odgovaram i dodajem.

Ima tu jedna važna stvar: žrtva zlostavljanja izlaz obično traži na dva načina.

Jedan je potpuni zaborav.

Bol i poniženje zbog zlostavljanja tako su veliki da ih ne možemo sebi priznati i onda ih potiskujemo do zaborava.

Niko ne zna do kojih manifestnih simptoma to može da dovede.

Drugi način je identifikacija sa zlostavljačem.

Razlog je isti: bol i poniženje tako su veliki da s njima možemo da se nosimo samo tako što ćemo se identifikovati sa zlostavljačem i na taj način za sebe sačuvati samopoštovanje za koje pretpostavljamo da ga je imao zlostavljač.

Jer, zašto nas je inače zlostavljao ako to nije imalo nikakve veze s njegovim izvitoperenim osećanjem samopoštovanja?

Tako nekako razmišljam naglas pred prijateljem.

On s razumevanjem klima glavom – posttraumatski sindrom.

Taj sindrom nam ne dozvoljava da izađemo iz petlje nasilja i poniženja i iznova osmislimo i sebe i svoje živote.

A to se manifestuje tako što smo u stalnom iščekivanju da nešto ponovo krene po zlu.

Traženje ostavki, mimo procedura i mimo institucija – jer oni koji traže ostavke čine to kao obični ljudi, kao ljudi „s ulice“ – vidim kao pokušaj da se izađe iz te petlje.

Sasvim u duhu tranzicione pravde.

Ponoviću dobro poznata opšta mesta.

Tranziciona pravda nije puna pravda, ona je simbolična pravda.

Kao simbolična pravda ona ima i realne i simbolične učinke.

Priznati žrtvama da su žrtve; nadoknaditi štetu žrtvama u meri u kojoj je to moguće; kazniti počinioce – to bi bila tri osnovna vida tranzicione pravde.

Ali to su vidovi i pune pravde.

Da su priznanje, reparacija i kazna simbolični ogleda se u tome što reparacija nije potpuna i ne kažnjavaju se svi.

Pored toga što se ne mogu svi kazniti, i same kazne nisu pune kazne nego su simbolične.

Ostavka bi u tom smislu bila simbolična kazna.

Smisao je u sledećem, ostavka bi bila priznanje da se činilo zlo.

To priznanje bi značilo da su oni koji su trpeli zlo ravnopravni s onim koji je nanosio zlo.

To bi zapravo značilo da samim činom priznanja prestaju da budu ljudi drugog reda, s manje prava i moći od onoga koji je činio zlo.

Samo to priznanje bilo bi kompenzacija za ranije poniženje.

Uz to, naravno, i vratiti ljude na posao, isplatiti im oduzete plate… šta god da su bili oblici nasilja.

Smisao tranzicione pravde ide i mimo toga – njena svrha je da se bivši režim osujeti u pokušaju da se vrati na vlast.

Gledamo to iz dana u dan, poluge moći i dalje su u njihovim rukama.

Ostavke bi praktično značile razoružavanje bivšeg režima.

Nevolja je u tome što to traženje ostavki ide izvan institucija.

Ako poneko i reši da dâ ostavku, na upražnjeno mesto doći će osoba koju će izabrati i postaviti – tako sad stoje stvari – opet bivši, a i dalje tehnički, režim.

Tako se vrtimo u krug, što je zapravo opis posttraumatskog sindroma: proživljavati traumu iznova.

Sad nam se čini da se iz tog kruga može izaći samo silom.

Recimo, nastavnici bi opet mogli u štrajk dok tekući/tehnički ministar prosvete ne da ostavku.

I pri tom ne razmišljati koga bi bivši režim mogao staviti na njegovo mesto, jer govorimo o danima, a ne o mesecima ili godinama.

Ali, zašto se onda ne bi mirno sačekalo formiranje nove skupštine i vlade?

Pa zato što – bilo zbog pts-a ili zato što smo naprosto realni – očekujemo da bi bivšem režimu moglo pasti na pamet da se vrati, to jest da uopšte ne ode sa političke scene.

Traženjem ostavki, držimo ga u šahu i pretimo, dok se ne uspostavi nova vlast.

Sve i ako je zbog pts-a, to nije loš plan.