Током нацистичког режима, глумац и редитељ Густаф Грüндгенс постављен је за интенданта Пруског државног позоришта у Берлину. Проглашен је „државним глумцем” – како су нацисти називали умјетнике лојалне власти и… Цео текст
Током нацистичког режима, глумац и редитељ Густаф Грüндгенс постављен је за интенданта Пруског државног позоришта у Берлину. Проглашен је „државним глумцем” – како су нацисти називали умјетнике лојалне власти и уврштен на листу „од Бога надарених”, која је била службени попис њемачких умјетника који су се сматрали изнимно важним по културу и због тога били изузети од било какве војне обавезе, нарочито фронта. Цијели рат имао је директну заштиту Херманна Гöринга, с којим је био кућни пријатељ. Гöринг му је 1936. године додијелио титулу Пруског државног савјетника, што је било највеће политичко признање које је неки умјетник могао добити од нациста.
Његов живот био је директна инспирација Клаусу Манну (сину нобеловца Тхомаса Манна) за роман „Мефисто” који је 1936. године написао у егзилу и који описује морални суноврат у који се њемачка култура сурвала под нацистима. Клаус је имао директан увид у размјере његове болесне амбиције због које је био спреман да подржава злочиначки режим, јер је Грüндгенс био у браку са његовом сестром Ериком.
Умјетност као оправдање за сарадњу с режимом
У Манновом роману, талентован, али болесно амбициозан глумац Хендрик Хофген, да би напредовао у каријери и додворио се нацистичким моћницима, одбацује дотадашња љевичарска увјерења, напушта све старе пријатеље и скрива везу с црнопутом љубавницом.
За све своје издаје Хофген себи и другима нуди исто објашњење – ја сам само глумац.
„Шта ти људи хоће од мене? Зашто ме прогоне? Зашто су тако окрутни? Па ја сам само сасвим обичан глумац!”
Да би смањио грижу савјести, Хофген самог себе убјеђује да је умјетност највиши циљ који може оправдати, све па и сарадњу са нацистичким злочинцима. Највећу славу доживљава са улогом Мефиста у Гоетхеовом „Фаусту”. Представа је играна широм Трећег Реицха.
На крају романа Хендрик остаје сам и очајан, свјестан свог моралног посрнућа.
Густаф Грüндгенс имао је сасвим другачију судбину.
Рехабилитација нацистичког миљеника
Након ослобођења Берлина 1945. године, ухапсили су га агенти НКВД као високог угледника у нацистичком режиму. Спроведен је у совјетски логор Јамлитз гдје је провео девет мјесеци. Из логора је пуштен захваљујући свједочанствима људи које је спасио тијеком нацизма. Одједном је откривено да је користио своју блискост са Гöрингом како би заштитио неке љевичаре и јеврејске глумце. Пресуђујуће је било свједочење глумца и комунисте Ернста Бусцха који је пред совјетским истражитељима потврдио да га је Грüндгенс спасио од смртне казне. Густаф је након те изјаве службено проглашен денацифицираним и могао је одмах наставити тамо гдје је стао након пада пријатеља Гöринга.
Већ 1947. постао је директор Градског позоришта у Дüсселдорфу, одакле је прешао за директора још угледнијег позоришта у Хамбургу. Наставио је играти и Мефиста у „Фаусту”, не само на њемачким позорницама – гостовао је у Москви и Неw Yорку, гдје је дочекан с овацијама.
У љето 1963. године, одлучио је да се одмори од напорног рада у позоришту и кренуо на пут око свијета. Али, због унутрашњег крварења стомака нагло је прекинуо овоземаљско путовање, у луксузној хотелској соби у Манили. Свјетски медији писали су да је отишао чувени глумац који је оставио велики траг у позоришној умјетности.
Након његове смрти, Грüндгенсова породица жељела је додатно очистити све трагове нацистичке прошлости. Нису им били довољни рехабилитација, високе функције, свјетска слава и углед. Сметала им је мала мрља која је ипак остала на темељито опраном лицу нацистичког љубимца – роман Клауса Манна. Због тога су затражили забрану „Мефиста”. Уставни суд Западне Њемачке удовољио им је 1971. године. Уз образложење како је „лично достојанство изнад слободе умјетничког изражавања”, суд је забранио штампање и дистрибуцију књиге. Роман је поново штампан тек 1981. године, када је и мађарски редитељ Истван Сзабо снимио филм „Мефисто” у којем је Конрада играо аустријски глумац Клаус Мариа Брандауер.
Грüндгенс до краја свог живота није показао кајање, као што је то учинио његов двојник Хендрик у роману. Досљедно је понављао да он, у ствари, никада није служио нацистичкој идеологији, него њемачкој умјетности, као и да је током цијелог трајања нацистичког режима одржавао „висок естетски ниво културе”. Иако му је глумачку каријеру обиљежила улога Мефиста, Густаф је свијету покушавао да се представи као Фауст који је истинско испуњење пронашао у раду за добробит заједнице.
…
Није тешко претпоставити зашто подсјећам на ову стару причу.
Сарадници Вучићевог режима
Александар Вучић све ове године није могао сам водити Србију према катастрофи. У томе му је помагала широка мрежа различитих сарадника, моћни али изнимно сервилни јавни сервис, прљави медијски плаћеници спремни на најокрутније харанге из различитих таблоида и ружичастих телевизија, хорда полтрона и кетмана (препоручујем одличан текст Бењамина Бајрамовића) међу којима су били до тада најугледнији српски умјетници, свештеници, спортисти, научници, љекари… као и бизарни ликови које је сам створио. Све их је у послушности одржавао коруптивним новцем и мафијашким везама, хранио позицијама и подстрецима у каријери. Немогуће је да су сви пузали пред њим из идеолошких разлога, прије ће бити да су били вођени најприземнијим мотивима окупљеним у крилатици „у се, на се и пода се”. Наравно, постављањем послушника на одговорне функције, Вучић је поткопавао и властити систем који је трулио до коначног пада.
Оправдана су очекивања гласача да се такве појаве макну са позиција, да би се зауставило труљење. Ново лице државе, за какву су се борили на улицама, себи не смије дозволити ружне израслине. Наравно, то не треба радити насилним резовима, него легалним средствима кроз демократски изабране институције. Из Студентске листе су упозорили да они од, рецимо, новинара не траже сервилност новој власти, него професионалан и објективан рад, али сумњам да ови то разумију.
Ових дана, сигурно је, свједочићемо бројним покајничким иступима, тврдњама да су они служили умјетности, а не Вучићу и да им није јасно шта ти људи хоће од њих, зашто их прогоне, зашто су тако окрутни, па ми смо само сасвим обични глумци! Без срама одрицаће се улога Мефиста и облачити костим Фауста, јер су тако навикли.
Од Мефиста до Фауста
Сигурно је да ће многима од њих то поћи за руком. Ни свијет након Другог свјетског рата, ужаснут спознајом размјера нацистичких злочина, није се успио обрачунати са свим судионицима злочиначког подухвата.
Горка разочарења су очекивана, али не треба дозволити да она наставе шкодити здрављу. Једино што преостаје јесте с времена на вријеме конвертите подсјетити да иза рехабилитованог ботокса Густафа извирује лице Хендрика. Ми у Босни и Херцеговини само то и радимо већ деценијама. На жалост, то је једина правда коју заиста можемо очекивати.
