Све вести
Фото из чланка: АутономијаАвдић у Аутономији пореди сараднике Вучићевог режима с ликом Мефиста из Манновог романа
Шта наводе медији
Аутономија објављује колумну Селведина Авдића под насловом „Мефисто или Фауст, сарадници режима”, у којој аутор упоређује сараднике режима са ликовима из књижевности.
Ово наводи један извор
Аутономија, 5. нов, 19:54 (отвара се у новом прозору)
Током нацистичког режима, глумац и редитељ Густаф Грüндгенс постављен је за интенданта Пруског државног позоришта у Берлину. Проглашен је „државним глумцем” – како су нацисти називали умјетнике лојалне власти и уврштен на листу „од Бога надарених”, која је била службени попис њемачких умјетника који су се сматрали изнимно важним по културу и због тога били изузети од било какве војне обавезе, нарочито фронта. Цијели рат имао је директну заштиту Херманна Гöринга, с којим је био кућни пријатељ. Гöринг му је 1936. године додијелио титулу Пруског државног савјетника, што је било највеће политичко признање које је неки умјетник могао добити од нациста. Његов живот био је директна инспирација Клаусу Манну (сину нобеловца Тхомаса Манна) за роман „Мефисто” који је 1936. године написао у егзилу и који описује морални суноврат у који се њемачка култура сурвала под нацистима. Клаус је имао директан увид у размјере његове болесне амбиције због које је био спреман да подржава злочиначки режим, јер је Грüндгенс био у браку са његовом сестром Ериком. Умјетност као оправдање за сарадњу с режимом У Манновом роману, талентован, али болесно амбициозан глумац Хендрик Хофген, да би напредовао у каријери и додворио се нацистичким моћницима, одбацује дотадашња љевичарска увјерења, напушта све старе пријатеље и скрива везу с црнопутом љубавницом. За све своје издаје Хофген себи и другима нуди исто објашњење – ја сам само глумац. „Шта ти људи хоће од мене? Зашто ме прогоне? Зашто су тако окрутни? Па ја сам само сасвим обичан глумац!” Да би смањио грижу савјести, Хофген самог себе убјеђује да је умјетност највиши циљ који може оправдати, све па и сарадњу са нацистичким злочинцима. Највећу славу доживљава са улогом Мефиста у Гоетхеовом „Фаусту”. Представа је играна широм Трећег Реицха. На крају романа Хендрик остаје сам и очајан, свјестан свог моралног посрнућа. Густаф Грüндгенс имао је сасвим другачију судбину. Рехабилитација нацистичког миљеника Након ослобођења Берлина 1945. године, ухапсили су га агенти НКВД као високог угледника у нацистичком режиму. Спроведен је у совјетски логор Јамлитз гдје је провео девет мјесеци. Из логора је пуштен захваљујући свједочанствима људи које је спасио тијеком нацизма. Одједном је откривено да је користио своју блискост са Гöрингом како би заштитио неке љевичаре и јеврејске глумце. Пресуђујуће је било свједочење глумца и комунисте Ернста Бусцха који је пред совјетским истражитељима потврдио да га је Грüндгенс спасио од смртне казне. Густаф је након те изјаве службено проглашен денацифицираним и могао је одмах наставити тамо гдје је стао након пада пријатеља Гöринга. Већ 1947. постао је директор Градског позоришта у Дüсселдорфу, одакле је прешао за директора још угледнијег позоришта у Хамбургу. Наставио је играти и Мефиста у „Фаусту”, не само на њемачким позорницама – гостовао је у Москви и Неw Yорку, гдје је дочекан с овацијама. У љето 1963. године, одлучио је да се одмори од напорног рада у позоришту и кренуо на пут око свијета. Али, због унутрашњег крварења стомака нагло је прекинуо овоземаљско путовање, у луксузној хотелској соби у Манили. Свјетски медији писали су да је отишао чувени глумац који је оставио велики траг у позоришној умјетности. Након његове смрти, Грüндгенсова породица жељела је додатно очистити све трагове нацистичке прошлости. Нису им били довољни рехабилитација, високе функције, свјетска слава и углед. Сметала им је мала мрља која је ипак остала на темељито опраном лицу нацистичког љубимца – роман Клауса Манна. Због тога су затражили забрану „Мефиста”. Уставни суд Западне Њемачке удовољио им је 1971. године. Уз образложење како је „лично достојанство изнад слободе умјетничког изражавања”, суд је забранио штампање и дистрибуцију књиге. Роман је поново штампан тек 1981. године, када је и мађарски редитељ Истван Сзабо снимио филм „Мефисто” у којем је Конрада играо аустријски глумац Клаус Мариа Брандауер. Грüндгенс до краја свог живота није показао кајање, као што је то учинио његов двојник Хендрик у роману. Досљедно је понављао да он, у ствари, никада није служио нацистичкој идеологији, него њемачкој умјетности, као и да је током цијелог трајања нацистичког режима одржавао „висок естетски ниво културе”. Иако му је глумачку каријеру обиљежила улога Мефиста, Густаф је свијету покушавао да се представи као Фауст који је истинско испуњење пронашао у раду за добробит заједнице. … Није тешко претпоставити зашто подсјећам на ову стару причу. Сарадници Вучићевог режима
Током нацистичког режима Густаф Грüндгенс био је интендант Пруског државног позоришта у Берлину, проглашен „државним глумцем” и уврштен на листу „од Бога надарених”, која га је ослобађала војне обавезе.
Ово наводи један извор
Током нацистичког режима, глумац и редитељ Густаф Грüндгенс постављен је за интенданта Пруског државног позоришта у Берлину. Проглашен је „државним глумцем” – како су нацисти називали умјетнике лојалне власти и уврштен на листу „од Бога надарених”, која је била службени попис њемачких умјетника који су се сматрали изнимно важним по културу и због тога били изузети од било какве војне обавезе, нарочито фронта. Цијели рат имао је директну заштиту Херманна Гöринга, с којим је био кућни пријатељ. Гöринг му је 1936. године додијелио титулу Пруског државног савјетника, што је било највеће политичко признање које је неки умјетник могао добити од нациста.
Грüндгенс је цијели рат имао заштиту Херманна Гöринга, који му је 1936. додијелио титулу Пруског државног савјетника.
Ово наводи један извор
Током нацистичког режима, глумац и редитељ Густаф Грüндгенс постављен је за интенданта Пруског државног позоришта у Берлину. Проглашен је „државним глумцем” – како су нацисти називали умјетнике лојалне власти и уврштен на листу „од Бога надарених”, која је била службени попис њемачких умјетника који су се сматрали изнимно важним по културу и због тога били изузети од било какве војне обавезе, нарочито фронта. Цијели рат имао је директну заштиту Херманна Гöринга, с којим је био кућни пријатељ. Гöринг му је 1936. године додијелио титулу Пруског државног савјетника, што је било највеће политичко признање које је неки умјетник могао добити од нациста.
Клаус Манн је 1936. у егзилу написао роман „Мефисто” инспирисан Грüндгенсовим животом, јер је Грüндгенс био у браку с Манновом сестром Ериком.
Ово наводи један извор
Његов живот био је директна инспирација Клаусу Манну (сину нобеловца Тхомаса Манна) за роман „Мефисто” који је 1936. године написао у егзилу и који описује морални суноврат у који се њемачка култура сурвала под нацистима. Клаус је имао директан увид у размјере његове болесне амбиције због које је био спреман да подржава злочиначки режим, јер је Грüндгенс био у браку са његовом сестром Ериком.
У Манновом роману глумац Хендрик Хофген одбацује љевичарска увјерења и стару околину да би напредовао код нацистичких моћника, а највећу славу постиже улогом Мефиста у „Фаусту”, играном широм Трећег Реицха.
Ово наводи један извор
У Манновом роману, талентован, али болесно амбициозан глумац Хендрик Хофген, да би напредовао у каријери и додворио се нацистичким моћницима, одбацује дотадашња љевичарска увјерења, напушта све старе пријатеље и скрива везу с црнопутом љубавницом. За све своје издаје Хофген себи и другима нуди исто објашњење – ја сам само глумац. „Шта ти људи хоће од мене? Зашто ме прогоне? Зашто су тако окрутни? Па ја сам само сасвим обичан глумац!” Да би смањио грижу савјести, Хофген самог себе убјеђује да је умјетност највиши циљ који може оправдати, све па и сарадњу са нацистичким злочинцима. Највећу славу доживљава са улогом Мефиста у Гоетхеовом „Фаусту”. Представа је играна широм Трећег Реицха.
Након ослобођења Берлина 1945. агенти НКВД ухапсили су Грüндгенса и спровели га у совјетски логор Јамлитз, гдје је провео девет мјесеци.
Ово наводи један извор
Након ослобођења Берлина 1945. године, ухапсили су га агенти НКВД као високог угледника у нацистичком режиму. Спроведен је у совјетски логор Јамлитз гдје је провео девет мјесеци. Из логора је пуштен захваљујући свједочанствима људи које је спасио тијеком нацизма. Одједном је откривено да је користио своју блискост са Гöрингом како би заштитио неке љевичаре и јеврејске глумце. Пресуђујуће је било свједочење глумца и комунисте Ернста Бусцха који је пред совјетским истражитељима потврдио да га је Грüндгенс спасио од смртне казне. Густаф је након те изјаве службено проглашен денацифицираним и могао је одмах наставити тамо гдје је стао након пада пријатеља Гöринга.
Грüндгенс је из логора пуштен захваљујући свједочанствима људи које је спасио, укључујући свједочење глумца и комунисте Ернста Бусцха да га је спасио од смртне казне, након чега је проглашен денацифицираним.
Ово наводи један извор
Након ослобођења Берлина 1945. године, ухапсили су га агенти НКВД као високог угледника у нацистичком режиму. Спроведен је у совјетски логор Јамлитз гдје је провео девет мјесеци. Из логора је пуштен захваљујући свједочанствима људи које је спасио тијеком нацизма. Одједном је откривено да је користио своју блискост са Гöрингом како би заштитио неке љевичаре и јеврејске глумце. Пресуђујуће је било свједочење глумца и комунисте Ернста Бусцха који је пред совјетским истражитељима потврдио да га је Грüндгенс спасио од смртне казне. Густаф је након те изјаве службено проглашен денацифицираним и могао је одмах наставити тамо гдје је стао након пада пријатеља Гöринга.
Већ 1947. Грüндгенс је постао директор Градског позоришта у Дüсселдорфу, а касније директор позоришта у Хамбургу, гостујући као Мефисто у Москви и Неw Yорку.
Ово наводи један извор
Већ 1947. постао је директор Градског позоришта у Дüсселдорфу, одакле је прешао за директора још угледнијег позоришта у Хамбургу. Наставио је играти и Мефиста у „Фаусту”, не само на њемачким позорницама – гостовао је у Москви и Неw Yорку, гдје је дочекан с овацијама.
Грüндгенс је умро у љето 1963. у хотелској соби у Манили, након што је због унутрашњег крварења стомака прекинуо пут око свијета.
Ово наводи један извор
У љето 1963. године, одлучио је да се одмори од напорног рада у позоришту и кренуо на пут око свијета. Али, због унутрашњег крварења стомака нагло је прекинуо овоземаљско путовање, у луксузној хотелској соби у Манили. Свјетски медији писали су да је отишао чувени глумац који је оставио велики траг у позоришној умјетности.
Уставни суд Западне Њемачке забранио је 1971. штампање и дистрибуцију романа „Мефисто” на захтјев Грüндгенсове породице, а роман је поново штампан 1981, када је Истван Сзабо снимио филм с Клаусом Мариом Брандауером.
Ово наводи један извор
Након његове смрти, Грüндгенсова породица жељела је додатно очистити све трагове нацистичке прошлости. Нису им били довољни рехабилитација, високе функције, свјетска слава и углед. Сметала им је мала мрља која је ипак остала на темељито опраном лицу нацистичког љубимца – роман Клауса Манна. Због тога су затражили забрану „Мефиста”. Уставни суд Западне Њемачке удовољио им је 1971. године. Уз образложење како је „лично достојанство изнад слободе умјетничког изражавања”, суд је забранио штампање и дистрибуцију књиге. Роман је поново штампан тек 1981. године, када је и мађарски редитељ Истван Сзабо снимио филм „Мефисто” у којем је Конрада играо аустријски глумац Клаус Мариа Брандауер.
Аутор тврди да је Грüндгенс до краја живота тврдио да није служио нацистичкој идеологији него њемачкој умјетности и није показао кајање.
Ово наводи један извор
Грüндгенс до краја свог живота није показао кајање, као што је то учинио његов двојник Хендрик у роману. Досљедно је понављао да он, у ствари, никада није служио нацистичкој идеологији, него њемачкој умјетности, као и да је током цијелог трајања нацистичког режима одржавао „висок естетски ниво културе”. Иако му је глумачку каријеру обиљежила улога Мефиста, Густаф је свијету покушавао да се представи као Фауст који је истинско испуњење пронашао у раду за добробит заједнице.
Аутор тврди да су очекивања гласача да се такве појаве макну с позиција оправдана, али да то треба радити легалним средствима кроз демократски изабране институције, те наводи упозорење Студентске листе да од новинара траже професионалан рад, не сервилност.
Ово наводи један извор
Оправдана су очекивања гласача да се такве појаве макну са позиција, да би се зауставило труљење. Ново лице државе, за какву су се борили на улицама, себи не смије дозволити ружне израслине. Наравно, то не треба радити насилним резовима, него легалним средствима кроз демократски изабране институције. Из Студентске листе су упозорили да они од, рецимо, новинара не траже сервилност новој власти, него професионалан и објективан рад, али сумњам да ови то разумију.
Навод, непотврђеноАутор тврди да је Александру Вучићу у вођењу Србије помагала мрежа сарадника, укључујући угледне умјетнике, свештенике, спортисте, научнике и љекаре, које је наводно држао у послушности коруптивним новцем и мафијашким везама.
Овај навод преносе
Александар Вучић све ове године није могао сам водити Србију према катастрофи. У томе му је помагала широка мрежа различитих сарадника, моћни али изнимно сервилни јавни сервис, прљави медијски плаћеници спремни на најокрутније харанге из различитих таблоида и ружичастих телевизија, хорда полтрона и кетмана (препоручујем одличан текст Бењамина Бајрамовића) међу којима су били до тада најугледнији српски умјетници, свештеници, спортисти, научници, љекари… као и бизарни ликови које је сам створио. Све их је у послушности одржавао коруптивним новцем и мафијашким везама, хранио позицијама и подстрецима у каријери. Немогуће је да су сви пузали пред њим из идеолошких разлога, прије ће бити да су били вођени најприземнијим мотивима окупљеним у крилатици „у се, на се и пода се”. Наравно, постављањем послушника на одговорне функције, Вучић је поткопавао и властити систем који је трулио до коначног пада.
Навод, непотврђеноАутор очекује бројне покајничке иступе сарадника режима, с тврдњама да су служили умјетности, а не Вучићу.
Овај навод преносе
Ових дана, сигурно је, свједочићемо бројним покајничким иступима, тврдњама да су они служили умјетности, а не Вучићу и да им није јасно шта ти људи хоће од њих, зашто их прогоне, зашто су тако окрутни, па ми смо само сасвим обични глумци! Без срама одрицаће се улога Мефиста и облачити костим Фауста, јер су тако навикли.
Уз сваки навод стоје медији који га преносе; навод из једног извора носи име тог медија. Слагање медија није независна потврда догађаја.
Разликује се
У овој анализи нису утврђене разлике у наводима.
