Архитекта који је створио Сава центар Урна са посмртним остацима Стојана Максимовића, пројектанта Сава центра, који је пре две године преминуо у Бостону, сутра ће бити положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу… Цео текст
Архитекта који је створио Сава центар
Урна са посмртним остацима Стојана Максимовића, пројектанта Сава центра, који је пре две године преминуо у Бостону, сутра ће бити положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу
Београдски комплекс био је међу топ 10 објеката који су претендовали за највредније светско признање у архитектури (Фото Д. Мучибабић)
Среда, 04.11.2026. у 16:30 Далиборка Мучибабић
Одувек је желео да се врати у Београд, каже Мирјана Максимовић, супруга архитекте Стојана Максимовића (Суботица 1934 – Бостон 2024), чије је најпознатије дело Сава центар. Та жеља биће му испуњена. Урна са његовим посмртним остацима коју је Мирјана донела из америчке државе Масачусетс у којој је живео све до смрти, дуже од 30 година, сутра ће у 14 часова бити положена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Удружење архитеката Србије,
Веће Велике награде архитектуре и Друштво архитеката Београда позивају колеге, пријатеље и поштоваоце његовог дела „да својим присуством искажу поштовање према великом господину, архитекти Стојану Максимовићу, и његовој породици”.
– То неће бити сахрана него сећање на добре дане његовог стваралаштва. Стојан се вратио у Београд, град своје младости, из којег је отишао не зато што је желео него зато што је морао. Много тога се десило у нашем животу, а он је био и остао борац, увек оптимиста. Када бисмо причали о животу и смрти у нашем дому, у градићу Нахант на обали Атлантика, и често се шалили на ту тему, говорио је да ће се вратити у Београд, а ја сам му рекла да нема тог авиона у који ће стати твој ковчег. Он би узвраћао: „Ко говори о ковчегу, ја мислим на пепео” – истиче за наш лист супруга Мирјана, такође архитекта.
Радовао се, каже, да ће видети обновљени Сава центар, његов омиљени пројекат, круну стваралаштва. Али, нажалост, то није дочекао. Преминуо је три месеца пошто је новембра 2023. отворен реконструисани конгресни и пословни део тог здања. Црвена врпца на чувеној Плавој (концертној) дворани пресечена је септембра наредне године чиме је компанија „Делта”, која је 2020. Сава центар купила од града, окончала обнову.
– Дивно је сарађивао са „Делтом”, њеним пројектним бироом који је био задужен за реконструкцију. Био је задовољан како су они тај посао водили, посебно када је реч о Плавој сали – наглашава Мирјана и подсећа на то да осим њихове кћерке која је архитекта и унук је наставио породичну традицију, студент је друге године архитектуре у Лондону.
Стојан Максимовић је, додаје његова супруга, у Београду последњи пут био 2013. Две године касније, у телефонском разговору о Сава центру за „Политику” је рекао: „Или срушите Сава центар или га обновите, само немојте дозволити да се то здање обруши некоме на главу.
Прошле су скоро четири деценије откако је подигнут, а да није темељно реконструисан. Променили су се стандарди градње таквих објеката, али и захтеви корисника и он је, иако још служи, одавно на вештачким апаратима. Замислите само да 40 година нису промењени алуминијумски и челични носачи стаклене фасаде у објекту који је угостио небројене културне догађаје. Да не говорим о томе колико енергије гута за хлађење и грејање.”
Осим што се тада осврнуо на катастрофално стање у којем је то здање било, он се присетио детаља из времена градитељског подухвата за који је рекао да је саграђен да траје вечно. Марта 1976. године на његов радни сто, за којим је тада обављао дужност главног пројектанта Дирекције за изградњу Београда, стигао је захтев из Скупштине града да Дирекција обезбеди одржавање Конференције о европској безбедности и сарадњи КЕБС, 15. јуна 1977.
У заглављу тог папира стајало је Кабинет председника СФРЈ и писало је: „Потребно је обезбедити рад конференције свих европских и других делегација у више сала капацитета 250–1.000 места уз прес и ТВ центар, пратеће службе и услуге на неодређено време.”
Да би се удовољило таквим захтевима, требало је изградити посебан објекат – конгресни центар од око 50.000 квадрата. За свега месец дана Максимовић је морао да преда концептуално решење здања.
– Тај месец провео сам у изолацији, у кући за госте Скупштине града, у авионима између Париза, Копенхагена и Хелсинкија које сам посетио да видим како су они тај посао савладали, у бесаним ноћима са мојим првим сарадником Радомиром Михаиловићем, главним инжењером конструкције – казивао је Максимовић.
Конференцијски центар, као прва фаза пројекта, завршен је за 11 месеци, од априла 1976. до почетка маја 1977. Две године касније, целину од око 120.000 квадрата чиниле су конгресно-концертна дворана за 4.000 посетилаца и хотел „Интерконтинентал Београд”. Да је реч о врхунском делу савремене архитектуре тог времена најбоље сведочи податак да је Сава центар 1979. номинован за Прицкерову награду, установљену исте године.
Београдски комплекс био је међу топ 10 објеката који су претендовали за највредније светско признање у архитектури. Сава центар није добио Прицкера али је постао симбол југословенског градитељства и политичке моћи тадашње државе и до данас је незаобилазна дестинација на културној мапи региона.
У регистар културних добара уписан је тек 2021. године. У ниском приземљу Сава центра постављен је, између осталог, и велики пано са фотографијом Стојана Максимовића и исписаном његовом реченицом: „Сава центар мора да живи и сваким даном живеће све више.”
Сликао аквареле и волео живот поред воде
После дипломирања на Архитектонском факултету у Београду 1959, Стојан Максимовић био је запослен у Урбанистичком заводу Београда и у Дирекцији за изградњу и реконструкцију града, потом одлази у Кувајт где је четири године као руководилац међународног тима радио на великом пројекту Конгресног центра и Бајан парка. Каријеру наставља у Минхену, а од 1987. у САД.
У Београду је осим Сава центра са хотелом „Интерконтинентал” пројектовао и јавне и стамбене зграде. Његов стваралачки првенац почетком шездесетих година 20. века био је ресторан „Ушће” на левој обали Саве, зграду општине Нови Београд радио је са архитектом Браниславом Јовином, потписао је стамбене објекте на углу Јужног булевара и Максима Горког, куће у низу у Струмичкој улици у Шумицама, пројектовао је СЦ „Врачар”, стамбени солитер у Милешевској улици, зграду Петог општинског јавног тужилаштва у Устаничкој, а био је ангажован са коауторима и на изради планских докумената за поједине делове престонице…Овенчан је признањима попут Октобарске награде града Београда 1977. и Велике награде за архитектуру 1990.
– Сликао је аквареле и волео воду, њене чари и мирисе. Атлантик је мирисао на наш Јадран – каже Мирјана Максимовић.
Коментар успешно додат!
Ваш коментар ће бити видљив чим га администратор одобри.