Arhitekta koji je stvorio Sava centar Urna sa posmrtnim ostacima Stojana Maksimovića, projektanta Sava centra, koji je pre dve godine preminuo u Bostonu, sutra će biti položena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju… Ceo tekst
Arhitekta koji je stvorio Sava centar
Urna sa posmrtnim ostacima Stojana Maksimovića, projektanta Sava centra, koji je pre dve godine preminuo u Bostonu, sutra će biti položena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju
Beogradski kompleks bio je među top 10 objekata koji su pretendovali za najvrednije svetsko priznanje u arhitekturi (Foto D. Mučibabić)
Sreda, 04.11.2026. u 16:30 Daliborka Mučibabić
Oduvek je želeo da se vrati u Beograd, kaže Mirjana Maksimović, supruga arhitekte Stojana Maksimovića (Subotica 1934 – Boston 2024), čije je najpoznatije delo Sava centar. Ta želja biće mu ispunjena. Urna sa njegovim posmrtnim ostacima koju je Mirjana donela iz američke države Masačusets u kojoj je živeo sve do smrti, duže od 30 godina, sutra će u 14 časova biti položena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Udruženje arhitekata Srbije,
Veće Velike nagrade arhitekture i Društvo arhitekata Beograda pozivaju kolege, prijatelje i poštovaoce njegovog dela „da svojim prisustvom iskažu poštovanje prema velikom gospodinu, arhitekti Stojanu Maksimoviću, i njegovoj porodici”.
– To neće biti sahrana nego sećanje na dobre dane njegovog stvaralaštva. Stojan se vratio u Beograd, grad svoje mladosti, iz kojeg je otišao ne zato što je želeo nego zato što je morao. Mnogo toga se desilo u našem životu, a on je bio i ostao borac, uvek optimista. Kada bismo pričali o životu i smrti u našem domu, u gradiću Nahant na obali Atlantika, i često se šalili na tu temu, govorio je da će se vratiti u Beograd, a ja sam mu rekla da nema tog aviona u koji će stati tvoj kovčeg. On bi uzvraćao: „Ko govori o kovčegu, ja mislim na pepeo” – ističe za naš list supruga Mirjana, takođe arhitekta.
Radovao se, kaže, da će videti obnovljeni Sava centar, njegov omiljeni projekat, krunu stvaralaštva. Ali, nažalost, to nije dočekao. Preminuo je tri meseca pošto je novembra 2023. otvoren rekonstruisani kongresni i poslovni deo tog zdanja. Crvena vrpca na čuvenoj Plavoj (koncertnoj) dvorani presečena je septembra naredne godine čime je kompanija „Delta”, koja je 2020. Sava centar kupila od grada, okončala obnovu.
– Divno je sarađivao sa „Deltom”, njenim projektnim biroom koji je bio zadužen za rekonstrukciju. Bio je zadovoljan kako su oni taj posao vodili, posebno kada je reč o Plavoj sali – naglašava Mirjana i podseća na to da osim njihove kćerke koja je arhitekta i unuk je nastavio porodičnu tradiciju, student je druge godine arhitekture u Londonu.
Stojan Maksimović je, dodaje njegova supruga, u Beogradu poslednji put bio 2013. Dve godine kasnije, u telefonskom razgovoru o Sava centru za „Politiku” je rekao: „Ili srušite Sava centar ili ga obnovite, samo nemojte dozvoliti da se to zdanje obruši nekome na glavu.
Prošle su skoro četiri decenije otkako je podignut, a da nije temeljno rekonstruisan. Promenili su se standardi gradnje takvih objekata, ali i zahtevi korisnika i on je, iako još služi, odavno na veštačkim aparatima. Zamislite samo da 40 godina nisu promenjeni aluminijumski i čelični nosači staklene fasade u objektu koji je ugostio nebrojene kulturne događaje. Da ne govorim o tome koliko energije guta za hlađenje i grejanje.”
Osim što se tada osvrnuo na katastrofalno stanje u kojem je to zdanje bilo, on se prisetio detalja iz vremena graditeljskog poduhvata za koji je rekao da je sagrađen da traje večno. Marta 1976. godine na njegov radni sto, za kojim je tada obavljao dužnost glavnog projektanta Direkcije za izgradnju Beograda, stigao je zahtev iz Skupštine grada da Direkcija obezbedi održavanje Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji KEBS, 15. juna 1977.
U zaglavlju tog papira stajalo je Kabinet predsednika SFRJ i pisalo je: „Potrebno je obezbediti rad konferencije svih evropskih i drugih delegacija u više sala kapaciteta 250–1.000 mesta uz pres i TV centar, prateće službe i usluge na neodređeno vreme.”
Da bi se udovoljilo takvim zahtevima, trebalo je izgraditi poseban objekat – kongresni centar od oko 50.000 kvadrata. Za svega mesec dana Maksimović je morao da preda konceptualno rešenje zdanja.
– Taj mesec proveo sam u izolaciji, u kući za goste Skupštine grada, u avionima između Pariza, Kopenhagena i Helsinkija koje sam posetio da vidim kako su oni taj posao savladali, u besanim noćima sa mojim prvim saradnikom Radomirom Mihailovićem, glavnim inženjerom konstrukcije – kazivao je Maksimović.
Konferencijski centar, kao prva faza projekta, završen je za 11 meseci, od aprila 1976. do početka maja 1977. Dve godine kasnije, celinu od oko 120.000 kvadrata činile su kongresno-koncertna dvorana za 4.000 posetilaca i hotel „Interkontinental Beograd”. Da je reč o vrhunskom delu savremene arhitekture tog vremena najbolje svedoči podatak da je Sava centar 1979. nominovan za Prickerovu nagradu, ustanovljenu iste godine.
Beogradski kompleks bio je među top 10 objekata koji su pretendovali za najvrednije svetsko priznanje u arhitekturi. Sava centar nije dobio Prickera ali je postao simbol jugoslovenskog graditeljstva i političke moći tadašnje države i do danas je nezaobilazna destinacija na kulturnoj mapi regiona.
U registar kulturnih dobara upisan je tek 2021. godine. U niskom prizemlju Sava centra postavljen je, između ostalog, i veliki pano sa fotografijom Stojana Maksimovića i ispisanom njegovom rečenicom: „Sava centar mora da živi i svakim danom živeće sve više.”
Slikao akvarele i voleo život pored vode
Posle diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1959, Stojan Maksimović bio je zaposlen u Urbanističkom zavodu Beograda i u Direkciji za izgradnju i rekonstrukciju grada, potom odlazi u Kuvajt gde je četiri godine kao rukovodilac međunarodnog tima radio na velikom projektu Kongresnog centra i Bajan parka. Karijeru nastavlja u Minhenu, a od 1987. u SAD.
U Beogradu je osim Sava centra sa hotelom „Interkontinental” projektovao i javne i stambene zgrade. Njegov stvaralački prvenac početkom šezdesetih godina 20. veka bio je restoran „Ušće” na levoj obali Save, zgradu opštine Novi Beograd radio je sa arhitektom Branislavom Jovinom, potpisao je stambene objekte na uglu Južnog bulevara i Maksima Gorkog, kuće u nizu u Strumičkoj ulici u Šumicama, projektovao je SC „Vračar”, stambeni soliter u Mileševskoj ulici, zgradu Petog opštinskog javnog tužilaštva u Ustaničkoj, a bio je angažovan sa koautorima i na izradi planskih dokumenata za pojedine delove prestonice…Ovenčan je priznanjima poput Oktobarske nagrade grada Beograda 1977. i Velike nagrade za arhitekturu 1990.
– Slikao je akvarele i voleo vodu, njene čari i mirise. Atlantik je mirisao na naš Jadran – kaže Mirjana Maksimović.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.