Правда је, осим осуде криваца и исправљања неправде, и способност да онај ко је дели разуме туђу патњу, да заштити слабије, угрожене и оне који су претрпели насиље. По ономе што је показао помиловањем неких људи… Цео текст
Правда је, осим осуде криваца и исправљања неправде, и способност да онај ко је дели разуме туђу патњу, да заштити слабије, угрожене и оне који су претрпели насиље. По ономе што је показао помиловањем неких људи последњег дана свог председниковања Александар Вучић показао је, по ко зна који пут, да не поседује смисао за правду.
Иако формално овом приликом није изашао из својих уставних овлашћења, упитни су критеријуми на основу којих је председничка милост стигла до оних који су оптужени за голо насиље.
Можда најупечатљивији пример је покушај убиства Соње Поњавић на коју је човек кога је Вучић помиловао налетео аутомобилом у Рузвелтовој улуци у Београду. На снимку тог инцидента се види да је Поњавић од силине удара одбачена на кров аутомобила, а затим пала на асфалт и задобила тешке повреде.
Тужилац је у овом случају навео да је на основу доказа неспорно утврђено да је човек који је оборио Поњавић извршио кривично дело тешко убиство у покушају.
Човек кога је Вучић помиловао је раније више пута правноснажно осуђиван за озбиљна кривична дела и више пута је издржавао затворске казне, што је потврдила и адвокатица Соње Поњавић, Милица Радовић.
Суђење је требало да буде окончано 6. новембра, али је Вучићево помиловање стигло четири дана раније. Тиме је поступак против човека оптуженог за покушај убиства студенткиње прекинут пре него што је суд изрекао пресуду.
Отац Соње Поњавић, Ратко Поњавић, није крио огорчење, поручујући да један човек не може некоме да каже да је слободан ако му је тај човек умало убио дете.
Ништа мање није упитан ни случај познат као „Порше екипа“ који се односи на четворицу људи које је Вучић помиловао иако су били оптужени због насиља над грађанима код новосадске Футошке пијаце, у децембру 2024. године. Тада су, током одавања поште жртвама пада надстрешнице, покушали аутомобилом марке „порше“ да прођу кроз окупљене људе, а потом су се вратила и физички напали грађане.
У поступку су се, зависно од појединачне улоге, суочавали са оптужбама за насилничко понашање на јавном скупу, наношење тешких телесних повреда и изазивање опште опасности, а један међу њима био је полицајац.
Због насилничког понашања на јавном скупу, након напада на студенте испред Српског народног позоришта у Новом Саду у фебруару 2025. године судило се и човеку за кога се на снимцима јасно види како удара студента у главу и гура студенткињу, која потом удара главом о зид и пада. И њега је Вучић помиловао, иако је тај човек раније био правноснажно осуђиван за насилничко понашање.
Аутомобил као средство напада коришћен је и у случају пробијање блокаде код Правног факултета у Београду када је оборен Верољуб Сарић, човек од 90 година.
Сарић је тешко повређен, имао је и прелом бутне кости. Човек који га је оборио био је оптужен за тешко дело против опште сигурности, али је и њега Вучић ослободио даљег кривичног гоњења.
Порука ових помиловања напредњачких насилника је јасна.
На списку помилованих су и људи којима се судило због напада на Милоша Петковића у Убу, након протеста средњошколаца у априлу 2025. године. И Петковић је тешко повређен, а ствар је додатно погоршавала чињеница да је један од нападача на њега већ био осуђен на условну казну затвора, док су се против њега и другог нападача водили и други поступци повезани са инцидентима у Убу.
Помилован је и осумњичени за физички напад на Зорана Јовановића у кабинету председника општине Косјерић. Јовановић је дошао да пита када ће бити завршени радови у његовој улици, а завршио је у болници у Ужицу.
Није потребно много политичког знања да би се разумело да ове случајеве повезује што су жртве физичког насиља били људи „неподобни“ због свог грађанског активизма и протеста, дакле политички неистомишљеници.
Вучићева помиловања отворила су правни проблем. Он на то неспорно има право, али је спорно да ли је у конкретном случају поступио у складу са Уставом и Законом о помиловању и да ли је поштована процедура.
Министарство правде није председнику Републике доставлио образложене оредлоге за помиловање, већ је Александар Вучић, по свему судећи, о свему одлучио сам и није образложио своје председничко милосрђе.
Устав не прописује детаљно поступак давања помиловања, а то питање уређује Закон о помиловању. Постоји ту и дилема: да ли се председничко овлашћење односи и на ослобађање од кривичног гоњења, односно аболицију, или само на ублажавање последица већ утврђене кривичне одговорности.
О томе је говорила и Виолета Беширевић, некадашња чланица Комисије за помиловања.
„Најпроблематичнија су, наравно, ова помиловања којим се прекида кривично гоњење – аболиција. Наш Устав уопште не помиње аболицију. Устав помиње само да се амнестијом и помиловањем може интервенисати у изречену казну“, објаснила је Беширевић гостујући на Н1.
Горан Илић, тужилац Врховног јавног тужилаштва, за „Данас“ је објаснио да се аболиција покреће по службеној дужности и да је за то надлежан министар правде.
Према његовом тумачењу, уколико је поступак спроведен законито, Министарство правде морало је да буде укључено.
Поред конкретне афере, Илић је отворио и системско питање: Закон о помиловању потиче из 1995. године и садржи одредбе које се односе на некадашњу Савезну Републику Југославију и смртну казну, која је у Србији укинута.
Његова критика је, дакле, двострука: постоји питање поштовања важеће процедуре, али и питање застарелости и неусклађености самог законског оквира са данашњим правним системом.
Такође, правница Јелена Јеринић је у интервјуу за портал „Машина“ истакла да сматра да су већ Вучићеве прве изјаве, у којима је најавио да неће питати Министарство правде, отвориле озбиљно питање поштовања процедуре.
Право новинарство кошта, а ми нећемо да нас купе тајкуни и корпорације. Подржите нас једнократном или месечном донацијом. Време за то је сада!
