Веран Матић: Шта год да се догоди у недељу, положај новинара и медија биће веома тежак

Председник Управног одбора Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ) оценио је данас да ће, шта год да се догоди у недељу на ванредним парламентарним изборима и у периоду који следи, положај новинара и медија бити веома тежак, јер је медијска заједница већ данас на ивици снага и капацитета.

„Не реагује се ни на очигледне физичке и друге нападе, на економски колапс…

Професионални новинари и медији живе искључиво од своје фанатичне привржености основним постулатима професије, солидарности малог броја оних који су у сличној ситуацији и солидарности дела заједнице“, навео је Матић у АНЕМ-овом „Дневнику дежурног на Сигурној линији за безбедност новинара“.

Према његовој оцени, ситуација је таква да свако даље погоршање стања у којем су медији и новинари може бити неповратно.

„Због тога је од изузетног значаја да свако учини све што може да се створе бар базични услови за рад изузетних у овој новинарској професији“, навео је Матић.

Веран Матић: Од свих европских земаља, у Србији је данас најтеже бити новинар

само Аутономија

Већ недељу дана припремамо се за изборни дан „као за рат“.

само Аутономија

Додао је да се новинари и медијска удружења већ недељу дана припремају за изборни дан „као за рад“, додајући да су састанци представника удружења, асоцијација новинара и медија и Сталне радне групе за безбедност новинара – свакодневни.

„Одређујемо контакт тачке широм Србије, начин на који ћемо комуницирати, реаговати.

Делимо заштитну опрему, шлемове, пресс прслуке и то по могућству плаве, јер жутих већ има превише на протестима.

Многи би рекли да је све то претеривање, али подаци о броју напада и претњи на новинаре показују стални раст, а истовремено и пад када је реч о броју решених случајева“, казао је Матић.

Тужилаштво, према његовим речима, углавном гледа на другу страну, док полиција више не штити новинаре, чак их и напада, због чега „остаје да се ослонимо на међусобну солидарност“.

Остаје да се ослонимо на међусобну солидарност.

„Често сам дежуран на Сигурној линији, АНЕМ-овом СОС телефону за пријављивање претњи и напада на новинаре.

У последњој недељи пред изборе кристално је јасно оно што међународне новинарске организације тврде већ годину дана – од свих европских земаља, у Србији је данас најтеже бити новинар“, навео је Матић.

Које је ваше мишљење о овој теми?

само N1

Придружите се дискусији или прочитајте коментаре

само N1

Тада се догађа највише напада на новинаре и упућује им се највише претњи.

Викенд је и драматично време за жене које су изложене насиљу у породици.

Не желим да градим неку теорију, али знам да су у нашој професији новинарке изложеније агресији и да су под невероватним претњама.

Чак и када анализирате садржај претњи упућених новинарима, примећује се да су препуне претњи сексуалним насиљем.

У поподневним сатима, адвокат Нинић јавља да је нестао Љубомир Стефановић, власник портала и врло популарног YоуТубе канала Славија-инфо, којег су већ пре две године киднаповали представници БИА, чији је мобилни телефон био обрађиван уређајима за извлачење података и на који је инсталиран шпијунски софтвер, био је привођен, његов стан и просторије претресане, одузимани електронски уређаји.

Зато смо и сада забринути.

Нестао је пошто је у његову кућу, док је био одсутан, провалила полиција и након претреса, однела неке доказе.

Није могао да утврди које, јер није био присутан, а кућа је потом запечаћена.

Адвокати покушавају да сазнају где је.

Чекамо јутро за наставак акције.

Увече, колегиница која је најетичнија међу нама, коју је свака власт сатанизовала, којој је уништено здравље, јавља да ће поново морати ван земље јер код нас нема могућности да добије неопходну здравствену подршку.

Грлимо се на даљину.

Знам да ће, колико год јој буде тешко, бити уз све нас овде.

Једноставно јер је тако у могућности, што би рекли млади.

Тако је неколико генерација новинарки и новинара учено да је јавни интерес изнад свега.

Новинар Љубомир Стефановић недоступан је већ 24 сата.

Не јавља се ни породици, ни редакцији, ни адвокатима.

Наравно, ређају се асоцијације на киднаповање и убиство Ивана Стамболића, стрељање Славка Ћурувије…

(више од 40 година сам сведок свог зла према новинарима и медијима).

Пишем у име АНЕМ-а јавни захтев полицији и тужилаштву да одговоре на питање где је новинар против којег су, очигледно, покренули неки поступак.

Убрзо стиже одговор, не као званично саопштење институција, већ преко гласноговорника Александра Вучића, телевизије Информер, из чега закључимо да није у њиховим рукама, тј. затвору.

Тражимо даље, јер од полиције и тужилаштва имамо много моћније параполицијске снаге лојалне бившем председнику, а у чијем су саставу насилници, криминалци и убице.

Јављају нам се колегинице из Бечејског мозаика и новобечејског Wебинфо.

Онемогућено им је да прате промоцију СНС на догађају који је очигледно организовао Фонд ПИО.

Имале су колегинице много питања да поставе, али су физички спречене да присуствују сусрету функционера СНС са одабраних 150 пензионерки и пензионера.

Пишемо протест институцијама и аларм јавности.

Документујемо дискриминацију и ометање рада новинара, праћење предизборних активности.

Жељко Маторчевић са портала Жиг инфо из Гроцке, сурово пребијен 2018. године, непосредно пре него што је његовом колеги Милану Јовановићу запаљена кућа из које се једва жив спасао, објављује текст о 47 пријављених гласача на адреси локалног погребног предузећа.

Рекло би се – ништа ново, али после пар сати Жељко нам шаље снимак телефонског разговора: позвала га је жена која живи на тој адреси са експлицитним претњама да ће га пребити без објашњења о 47 гласача из погребног завода.

Заједно пријављујемо случај тужилаштву и полицији.

Добијамо информацију да је Љубомир Стефановић напустио земљу.

Ускоро се обраћа видео изјавом у којој наводи да се склонио како би избегао привођење, задржавање, кућни притвор, забрану коришћења интернета… што би га онемогућило да ради новинарски и уреднички посао.

Касније сазнајемо да је у Црној Гори.

Смета ми што користи термин „бекство“, јер мислим да га је власт у Србији натерала да напусти земљу, очекујући да ће тако да заустави његов ангажман.

Стефановић је, после Александра Радића, седми новинар из Србије у егзилу, поред још пет који су раније измештени или су сами напустили земљу због угрожене безбедности.

Радићу и Стефановићу директно је претио затвор и судски процеси.

Новинари у егзилу посебно су рањиви у првим данима и настојим да помогнем баш тада…

Прикупљамо подршку не само за животне трошкове, већ и за технику која би омогућила наставак рада са нове локације.

Изузетно је важно да се осујети намера репресивног апарата да угаси слободу говора и објективно информисања прогоном новинара.

Дан за понос за новинаре редакције Машина и Младена Саватовића, добитнике награде „Душан Богавац“ за етику и храброст.

На ово признање увек сам гледао као на неко прелиминарно за све остало у новинарској каријери: етика – поштовање новинарског кодекса, и храброст да не поклекнете пред различитим изазовима и посветите свој живот заштити јавног интереса.

Машина и Младен показали су и једно и друго у већим размерама од уобичајених.

Али, стиже шокантна информација из Пријепоља.

ТВ Форум, први медиј цивилног друштва, медиј који су основале жене, са свим потребним дозволама, брутално је, без икакве најаве, прегажен сигналом Информер ТВ на Телекомовом кабловском систему.

У том тренутку у Пријепољу се одвија промоција Студентске листе, али на њиховом каналу, са знаком ТВ Форум, иде програм Информер ТВ, односно пренос представљања листе Александар Вучић – Уједињена Србија у Чачку.

Насиље и окупација канала трају скоро 24 сата.

Пишемо протесте заробљеним или нефункционалним институцијама.

Остаје нам једино да будемо гласни.

Пошто је прочитао нашу објаву, позива ме представник једне амбасаде да ме пита да ли је добро прочитао и да ли је то могуће…

Кажем му да је ово још један модел уништавања независних медија.

Већ годину дана сусрећем се са чињеницом да представници међународне заједнице, од Брисела преко националних администрација до дипломатских представништава, редовно региструју драматичне бројеве напада и претњи, СЛАПП тужбе, дискриминацију медија, таргетирања новинара од стране донедавног председника и свих из власти…

Али, опет, тешко им је да све то заједно појме и процесуирају, јер би то онда значило да су и они, који са таквом влашћу сарађују и често је подржавају – саучесници.

И мислим да је велики проблем што нема озбиљне институционалне подршке професионалним новинарима и медијима у Србији.

Уместо да признају реално стање и донесу конкретне мере као што је на пример, Влада Шведске зауставила већ договорену финансијску подршку српској влади, део као подршку преусмерила цивилном сектору и донела одлуку да неће учествовати на ЕXПО 2027, вероватно једном од највећих коруптивних пројеката у Европи – заустављају се на млаким упозорењима и континуитету односа са властима у Србији.

Када сам био мали, и кад бих доживео неку неправду, замишљао сам и прижељкивао да ми се нешто деси, да умрем, па да гледам да ли ће онима на које сам љут бити жао, и ко ће све да плаче.

Имам утисак када разговарамо са представницима међународне заједнице, нарочито оног дела који може ефикасније да утиче на промену у понашању репресивне власти, да се чека управо тај тренутак – да нас нема, па да ће тада рећи и урадити нешто што ће власт запамтити.

На протесту сам солидарности са редакцијом портала Нова.рс, али и са Н1, Нова С ТВ, Данас-ом, Радар-ом… гледамо како се у исто време организују протести и у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Подгорици.

Није довољно, никад довољно људи и солидарности.

Вук Цвијић ми показује насловну страницу Радара који ће изаћи у четвртак.

Већ сам спреман за претње које ће неминовно добити.

Супруга Бојана је извршна уредница у Нова.рс.

Имам посебну бригу, јер су ми познате и Вукова и Бојанина непоколебљивост.

Настојим да не реагујем само када се већ догоди претња и напад, већ и да покушам какву-такву превентиву.

Али више нисам сигуран да имамо неки простор за ефикасну превентиву.

Када сте професионални новинар или новинарка, и када имате снажну потребу да штите јавни интерес, онда нема пуно простора за тактизирања.

Износиш све што сазнаш и можеш да докажеш у јавност која има право и мора да зна.

Члан двојца подкаста „Добар, лош, зао“ Ненад Кулачин шаље ми поруку да је добио претњу сексуалним насиљем упућену њему и његовој супрузи, као и Марку Видојковићу.

Претња коју су добили садржи и поруку да ће „доћи по њих 26.10“.

Свакако су Ненад и Марко у врху на листи претњи и узнемирујућих порука, као и њихове породице, али ме увек узнемири садржај и нагомилавање напада које институције не процесуирају.

Пријављујемо Тужилаштву за високотехнолошки криминал, али не очекујемо да ће бити неки помак, јер је већ дуго и ово тужилаштво заробљено.

Бринем за Ненада и његову породицу.

Марко је релоциран и, после три године, добио је боравак у страној држави.

Ненад из породичних разлога није могао да се склони из домета насилника.

Настојимо да помогнемо у превентиви, али су нам могућности ограничене.

Када обезбедимо видео надзор, нисмо сигурни да ли ће то помоћи превентивно или ће само нама помоћи да видимо ко је извршио насилни акт.

Али, чинимо све што можемо.

Изашао је Радар, читам текст Вука Цвијића и Милана Радоњића о новим скај препискама у којима се види како на досадашњег председника, његовог брата, сина и друге блиске људе гледају особе из врха криминала у региону, говоре о комуникацији са њима и утицају на њихове одлуке.

То је наставак текста из прошлог броја.

Храбро, али никако другачије и не би могло, знајући Вука и Милана.

Спреман сам за нове претње које ће уследити, јер не очекујем да ће особе које се именују у овој преписци бити похапшене чак и када знамо да је бивши председник, у овом периоду остао без имунитета.

И заиста, следе претње нападом на породицу, убиством деце.

Пријављујем по ко зна који пут тужилаштву.

Од оног напада директора Српског телеграфа Лађевића на Вука у центру града, који до данас није добио било какву казну, више се осећам као хроничар напада на Вука, него што сам успео да нешто променим пријавама тужилаштву.

Али и он и ја знамо да је на нама да урадимо све што можемо да оголимо природу репресивног режима.

И не само то, него и да помогнемо свима који су такође угрожени.

Да учинимо видљивим све информације које говоре о несагледивој корупцији и везама власти са организованим криминалном.

Вука, Милана и многе друге новинарке и новинаре морамо да заштитимо на начине који су нам на располагању.

И више од тога.

Пре два дана, нападнута је екипа КТВ и Немања Шаровић, док су снимали репортажу о кол центрима СНС на Новом Београду.

Од Нових Бановаца су пратили аутобусе којима се превозе они који раде у кол центрима.

Очекивано, један од активиста СНС напао је Шаровића, отео му телефон којим је снимао и дао се у бекство.

Шаровић је кренуо за њим да врати свој телефон и све је снимљено.

У међувремену, таблоиди су говорили о томе како је Шаровић напао грађанина…

Исто сам доживео испред Скупштине Србије када ми је отет мобилни којим сам снимао догађај.

Скупштина Србије је, уместо истражним органима, снимак проследила таблоидима који су пренели лаж да сам ја напао насилника!

Тужитељка, контакт тачка Сталне радне групе за безбедност новинара, обавештава ме да је отворен предмет и да ради на прикупљању обавештења.

Ретко добијамо повратне информације од тужилаца и чини ми се као да неко ипак ради свој посао.

Следи тежи део посла: МУП већ годину и по дана опструира истраге напада на новинаре.

Само у овој години, по евиденцији Врховног јавног тужилаштва, од 99 пријављених случајева претњи и напада до краја августа, у чак 58 случајева МУП није одговорио на захтев да прикупе обавештења.

Целе недеље имамо талас бот напада на сајтове великог броја медија и организација цивилног друштва.

Припреме за оно што најављујемо од јануара – намеру власти да, када процени да губи изборе и када одлучи да не призна резултате, блокира и налоге медија на друштвеним мрежама и тако замрачи Србију ускраћујући јој слободне и професионалне информације.

Шер фондација и новинарска и медијска удружења радили су на информисању провајдера о нападима и очекујемо да ће и они помоћи да се спречи укидање слобода везаних за интернет.

Захваљујући интернету, у Радију Б92 превазишли смо забрану још 1996. године, а током 2000. године када су нам редакцију окупирали СПС јуришници, преко интернета смо омогућили емитовање програма аутентичног Радија Б92 и његове ТВ продукције.

Верујем у новинаре и медије и ове 2026. године и надам се да ће бити бољи и иновативнији на интернету од режима, јер су нам и мотиви и циљеви потпуно супротни – просперитет, демократија и слобода против медијске пустиње, медијског мрака и угрожавања живота новинара и опстанка професионалних медија.

Шта год да се догоди у недељу и у периоду који јој следи – положај новинара и медија биће веома тежак, а већ данас је медијска заједница на ивици снага и капацитета.

Не реагује се ни на очигледне физичке и друге нападе, на економски колапс…

Професионални новинари и медији живе искључиво од своје фанатичне привржености основним постулатима професије, солидарности малог броја оних који су у сличној ситуацији и солидарности дела заједнице.

У ситуацији смо у којој свако даље погоршање стања у којем су медији и новинари може бити неповратно.

Због тога је од изузетног значаја да свако учини све што може да се створе бар базични услови за рад изузетних у овој новинарској професији.

Веран Матић (Јавни сервис/фото: Медиа центар Београд)

само Аутономија