Е, лепи моји, то је – изненађење. Ево, ја ћу да ћутим, ви реците: ко се надао тако лаком пристанку на пораз? Јесте, то хоћу да кажем, не чуди нас победа, не чуди нас ни разлика, све смо то знали. Као што смо знали и да… Цео текст
Е, лепи моји, то је – изненађење. Ево, ја ћу да ћутим, ви реците: ко се надао тако лаком пристанку на пораз? Јесте, то хоћу да кажем, не чуди нас победа, не чуди нас ни разлика, све смо то знали. Као што смо знали и да неће бити страха да се изађе и гласа. Али, изненадила нас је друга страна. Ево, да вам одмах кажем – изгубили смо. Тек тако. Зашто жандармерија у центру, зашто криминалци у парку, нисмо сазнали. А не верујем да је икоме пало на памет а пита. У ушима је одзвањало – изгубио сам.
Више пута сам написао, и поновићу опет – студентска кампања била је беспрекорна. Она нас је поново научила оно што смо једном већ били знали: медији нису неопходни за успешну изборну кампању. Важи и друго: медији нису довољни за успешну изборну кампању. Сви који су се ослањали на медије у нетом завршеној кампањи – изгубили су. Наравно, сад ће рећи неко, а друштвене мреже? Небитне. Ову кампању за студентску листу одрадила су стварна тела, а не слике или аватари.
Као што су и бирачи били стварни, а не виртуелни. Али, стварне су биле и особе на другој страни фронта. Ево шта ме буни: шта ће бити с Оскаром, Чварком и Вучићем? Јер, ако Оскар, Чварак и Вучић мирно изађу и кажу – прихватам пораз, шта би то могло да значи? При том, Оскар, Чварак и Вучић имају брата и сина, сви у вези – ако је веровати истраживачким причама – с криминалцима. Да ли је то Оскар, Чварак и Вучић, пошто је прихватио пораз, пустио брата и сина низ воду?
Добро, пустимо за тренутак Оскара, Чварка и Вучића, ево, мени ближе теме – шта ће бити први потез текућег министра просвете. Јутрос, када је дошао на посао, шта је прво урадио Дејан Вук Станковић? Почео да пише извињења људима које је повредио током свог бесмисленог мандата? Или наредио да се одмах исплате плате професорима у Нишу? Или повукао одлуку да се тамо оснује нови факултет на штету већ постојећег? Ако неко зна шта се овог јутра догађа у кабинету, молимо да јави.
Зато изненађење: како ти људи мисле да живе у миру заједно с нама, после свега што су урадили? Јер, ја не умем да схватим пристанак на пораз другачије него као израз вере да им неће пасти длака с главе, иако су – да се држимо иначе очајне метафоре – поскидали толико скалпова. Је л то Србија на коју рачунају: можеш необуздано да чиниш зло, све док можеш, а кад више не можеш – ником ништа. Не би било први пут да се Србија покаже као једна таква Дембелија за зликовце.
Или је дугачка рука споља стиснула овдашњег властодршца за грло и рекла – нема насиља. Ако је тако било, чија би то рука могла бити? Једини реални кандидат може бити ЕУ. Мрски, омражени, ноторни ЕУ. Шта бисмо онда с тим? Колико је тај стисак морао бити јак, и колико је овдашњи моћник у ствари био слаб, ако је послушао упркос том што није само Вучић, него је још и Оскар и Чварак, а има и брата и сина? Или, се, на крају треба и то претпоставити, уплашио нас, нашег броја и наше одлучности?
Знам, не звучи превише убедљиво. Али још мање звучи прихватљиво да он, Оскар, Чварак и Вучић уопште није био криминалац, и да је по основном уверењу рођени демократа, те да за њега нема ништа логичније него да прихвати резултате избора, какви год да су. Смеје се читалац, све му изгледа вероватније од тога. Или се не смеје, можда гунђа: кога брига зашто је прихватио убедљиви пораз, важно је да смо победили. Разумем то гунђање, иако мислим да је наивно.
Јер, важно је разумети како смо се тако лако извукли из дојучерашњег неподношљивог стиска власти. Не говорим овде о убедљивој разлици. Она се да лако објаснити. Ако су студенти имали савршену кампању, дојучерашња власт никада није водила лошију, бесмисленију кампању. На страну нејасне поруке и плакати, сами потези власти од тренутка када је било јасно да ћемо морати једном на изборе (а заправо ни то није морало да се деси), а и кад су избори коначно расписани, режим је чино све да разјари људе.
Узмимо Дејана Вука Станковића, као министра просвете, само би идиот тако управљао просветом као што је он то радио – пред изборе. Више је људи у просвети било кажњено као жртве одмазде, него што су имали користи од политике министра просвете. Па, побогу, шта су мислили, за кога ће гласати људи без плате у Нишу. И онда, пред саме изборе, исплате им једну од три плате. Јесу људи кварљиви, али у тој мери, на коју је очито рачунао министар просвете, ипак нису. Нема објашњења за њихове потезе у кампањи.
Изузев ако нису рачунали на голу силу уместо на гласове. А онда, сила се повукла. И ја се сад питам зашто, и кварим изборну срећу раздраганим победницима. Хајде да окренемо перспективу. Хајде да бацимо поглед на ове изборе из угла следеће године. Шта видимо? Из разарања дугог деценију и по, ко је једини остао на политичкој сцени – СНС и студенти. Ако студенте не рачунамо као странку – што они сами не желе да буду – онда је политичку голготу у Србији од 2012. преживео само СНС.
Колико вам то има смисла, да једини кривац за разарање остане као једини (страначки) политички актер. Са озбиљним претензијама да се на следећим изборима врати на власт. Да ли су те претензије неосноване? Хајде да видимо. Ми сад, у овом тренутку, на својој страни у политичком пољу имамо само ових – нека буде за потребе овог текста иако се још не зна тачно – 140 посланика са листе студената. Све друго, али апсолутно све друго у рукама је дојучерашњих власти. Њих 140 је уље на води.
Када буду преузели власт, када нова већина у парламенту склопи своју владу, ко ће им предати власт и ко ће их дочекати у министарствима? Колико је времена потребно да се ти људи склоне? Колико људи је потребно да их замене? Где ће се тражити ти људи? Јесте, јесте, има у нашим институцијама и пристојних људи, само су се повукли пред штеточинама из бившег режима. Али, заиста, колико их има? И како ће се препознати, једном пошто су утонули у режимско сивило.
Читаоцу на памет сад вероватно падају судије, тужиоци, полицајци… Све оно где лежи моћ државе. И присећа се обећања лустрације, једном датог у студентској кампањи. Е па, ево нас на том мосту, па ћемо видети, зар не. Има много ироније у томе да лустрација у Србији није била пожељна двехиљадите и касније, али сада, када себе видимо као жртве, одједном видимо и смисао лустрације и уздамо се у иначе омражену транзициону правду. Јер, како другачије?
А медији, шта ћемо с њима? Већина медија је тренутно у рукама, власништву дакле, бивше власти (мада, технички, то ј и даље власт у Србији). Јуче је телевизија Нова примила тежак ударац ни од кога другог него баш од свог новог власника, истина пре режимског проглашења пораза. Шта ћемо данас с тим? Шта ћемо с Н1, пресеченог по средини, и разбијеног на две групе, а у обе су људи који су донедавно савршено радили заједно. Може ли неко то сад да помири?
Рекао сам и то безброј пута, и није ми тешко да поновим – без Н1 и Нове не бисмо имали тако моћне протесте. Они су створили мит о студентима и дали му имагинаријум. Њихов удео у овој победи је огроман, и то не током саме кампање (ту су већ били почели да лутају), него у протеклих две године, од самог почетка протеста. Они су били окосница побуњеног друштва, око њих су се свили побуњени житељи Србије. И, шта ће сад бити с њима?
Хоће ли их можда неко паметан све заједно пребацити у РТС, за који смо синоћ после пола 10, видели да уме да буде и пристојан, или, како би они то рекли, професионалан. Нема теже осуде за све што су радили у протеклој деценији и по, од њиховог синоћњег, „професионалног“, програма. Да ли су те десетине минута довољне да их искупе за деценију и по медијске срамоте? Ко ће о томе одлучивати? Нова влада, с новим људима; када; са каквим циљем?
Нека ми не замери читалац што ћу с њим поделити свој сасвим субјективни утисак. Слика синоћне победе, за мене је слика уплакане Диане Хрке. Од синоћ ми њене речи одзвањају као и признање – изгубио сам. Она каже – ако им се не буде судило, ја ћу им пресудити. Разумем мајку и њену жељу. То смо били сви ми јуче и синоћ. Бес нас је водио. И бес је победио. То јуче, био је наш лични обрачун с дојучерашњим режимом. То је режим од нас направио. Али то није довољно да се победа одржи.
Размишљајте из перспективе нових избора, а они ће доћи, можда и врло брзо. На те изборе као једини политички актер, како ствари стоје у овом тренутку, може изаћи странка бившег режима с Оскаром, Чварком и Вучићем на челу. То мора да се спречи. И за то немамо времена, ако одмах, али баш данас, не почнемо да радимо на томе. Зовите то како год хоћете – лустрацијом, транзиционом или медијском правдом, али мора бити одмах.
И не, не мислим овде на 6. октобар и изневерена очекивања. Ваљда смо тада нешто научили. Ми, обични житељи Србије, не треба да очекујемо ништа у својим малим, приватним животима. Битка ће се водити на једном другом плану, и због ње ћемо можда трпети и штету. Али, ми који се сећамо, хајде да овај пут будемо мање себични и да не кукамо као што смо кукали за 6. октобром јер нисмо добили оно што смо (себично) очекивали.
Ово је трећа шанса коју смо добили да направимо пристојну државу и пристојно друштво. Упрскали смо 1990, па 2000, и уместо казне, добили смо 2026. Хајде да покажемо да смо нешто научили и да смо у стању да будемо паметнији.
Пешчаник.нет, 26.10.2026.
