Објавио је романе: „Балкански мол“ (2013 – награда „Атанасије Стојковић“), „Тамо, куда ме мој Бог одведе“ (2018), „Човек на балкону“ („Дерета“, 2019), „Балкански мол Дракула“ (2021), „Грета“ (2023), „Трговци солју“… Цео текст
Објавио је романе: „Балкански мол“ (2013 – награда „Атанасије Стојковић“), „Тамо, куда ме мој Бог одведе“ (2018), „Човек на балкону“ („Дерета“, 2019), „Балкански мол Дракула“ (2021), „Грета“ (2023), „Трговци солју“ („Дерета“, 2023 – награда „Мирослав Дерета“) и „Портрет“ (2024), као и књигу прича и приповедака „Градителј вртова“ (2022).
Добитник је и награде „Милутин Ускоковић“, као и многих других националних награда за прозу. Члан је Удружења драмских писаца Србије. Ове јесени у издању „Дерете“ изашао му је нови роман „Штићеник“. О свом новом роману, о култури читања у Србији данас, али и какве ће се књиге читати у ери вештачке интелигенције у интервјуу за „Експрес“ говори књижевник Тихомир Стевановић.
Како бисте представили свој нови роман „Штићеник“?
„Роман о засејаном злу које прожима све слојеве друштва. Занимало ме је како зло настаје, како се шири и како временом престаје да изгледа као нешто изузетно. Оно не мора да се појави у облику великог злочина нити иза њега нужно стоји човек који себе доживљава као зликовца. Много чешће почиње ситним уступцима, оправдањима и пристајањем на оно што бисмо раније сматрали неприхватљивим. Човек направи један компромис, па други, а онда више не примећује колико се удаљио од себе. У ’Штићенику’ ме је занимало управо то прожимање: зло није издвојено на једном месту, него се преноси кроз односе, институције и свакодневне одлуке. Роман зато није само прича о појединцима који чине зло, већ и о средини која га прихвата, толерише или му, из користи и страха, омогућава да опстане.“
Да ли је ово заправо класична прича о злочину и освети или је нешто више од тога?
„Надам се да сам постигао више од тога. На први поглед, то јесте прича о злочинима и освети, али сам желео да прикажем слом морала и истовремено оставим могућност да може бити боље, да се човек може променити. Злочин и освета јесу снажни покретачи радње, али сами по себи нису оно што ме је највише занимало. Много ми је важније питање шта зло учини човеку и колико дуго он може да живи са последицама својих поступака. Моји јунаци су захваћени и прожети злом, али нису сви сведени на једну особину нити су заувек затворени у оно што су учинили. Они живе у нади да ће се свет око њих променити, као и они сами. Та нада није утеха коју писац нуди читаоцу по сваку цену. Она је пре могућност, често слаба и неизвесна, да човек ипак не мора до краја остати оно што је постао. Освета може да покрене причу, али не може сама да одговори на питање како се прекида круг насиља.“
Кажете у роману да зло има лице „као моје и као твоје“. Како данас препознати зло?
„Неко паметнији од мене рекао је да је зло банално. Оно је често примитивно и незаустављиво, најкраћи пут до циља, ма какав тај циљ био. Проблем је што зло ретко долази представљено као зло. Они који га чине углавном себе не сматрају злим људима, него прагматичним, способним или чак принуђеним да ураде оно што раде. Увек постоји објашњење: околности су такве, сви то раде, нема другог начина, циљ оправдава средство. Тако се одговорност полако раствара, а човек себи допушта све више. Зато зло има лице ’као моје и као твоје’: није довољно препознати га само у неком удаљеном тиранину или очигледном злочинцу. Треба га препознати и у сопственим оправдањима, у тренутку када туђу патњу прогласимо неважном зато што нам смета или нам није корисна. Немам коначан одговор на то питање; и сам га тражим у писању. Сваки мој роман је, на неки начин, покушај да разумем како људи прелазе границу, а да притом наставе да верују како су остали на правој страни.“
У роману „Грета“ говорите о урушавању једне јеврејске породице, али да ли је то заправо прича о пропадању целог једног грађанског сталежа и породице као институције?
„Тачно, управо о томе роман и говори. ’Грета’ се ослања и на ’Човека на балкону’, роман о Паји Јовановићу и Милутину Миланковићу. Тамо где се ’Грета’ завршава почиње ’Човек на балкону’. То су приче о слому и урушавању система вредности, процесу којем присуствујемо и данас. Породица је у таквим временима много више од скупа људи који живе под истим кровом: она чува памћење, навике, осећање припадности и представу о томе шта је достојанствено. Када се тај свет распадне, не нестају само имовина и друштвени положај, него и језик којим су људи разумели себе и своје место у свету. Моји јунаци бивају принуђени да издају себе и приклоне се новим, сниженим вредностима или бивају уништени. То није само питање једне породице или једне заједнице, већ питање шта се догађа када друштво престане да поштује оно што је до јуче сматрало темељним. Најрадикалнији мој роман о томе је ’Портрет’.“
„Трговци сољу“ говоре о Србији у 16. веку. Некако се чини да домаћа литература није довољно пажње посвећивала том периоду наше историје када се говори о обичном, малом човеку?
„Мене је ту интересовало нешто друго. Банатски устанак многи сматрају првим српским устанком, Карађорђе је повео други, а Милош Обреновић буржоаску револуцију. Али нисам желео да прошлост прикажем као низ великих имена и догађаја, него да се запитам како је историја изгледала људима који су морали да преживе њен свакодневни притисак. Мали човек, са својим бригама, исти је у 16. и 21. веку: брине како да прехрани породицу, како да сачува оно што има и како да избегне да постане жртва туђе воље. Због тога је подложан манипулацији, нарочито када му се страх представи као једина стварност, а послушност као једини начин опстанка. Ако се неко бавио 16. веком, често је то чинио сензационалистички и митологизовано. Мене је занимао живот испод великих историјских прича, али и тренутак у којем се један народ поново појављује на историјској сцени. Срби су се тада вратили на ту сцену и одбијају да са ње сиђу. Хтео сам да покажем и цену тог повратка, ону коју плаћају људи чија се имена не налазе у уџбеницима.“
Проучавали сте и личност Дракуле, односно Влада Цепеша, у књизи „Балкански мол“. Откуда баш Дракула као инспирација за књигу?
„Нико није доживео такву демонизацију као Влад Цепеш. Од владара који је повео последњи крсташки поход и чија је борба имала шире историјске последице, претворен је у јефтино страшило за децу. Наравно, није могуће разумети ту слику ако се прећути начин на који је владао и страх који је спроводио. Управо је то било најзанимљивије: како настаје легенда, ко је ствара и зашто се неке представе о историјској личности толико дуго одржавају. Страх је моћно оружје јер не мора стално да се употребљава. Довољно је да људи верују да казна може доћи сваког часа па да почну сами себе да надзиру и ограничавају. Владавина страхом тако улази у свакодневицу и постаје део понашања људи. ’Балкански мол’ зато није само прича о једној историјској личности, него и о механизму власти: о томе како се насиље претвара у поруку, како се од човека прави симбол и како се граница између историје, пропаганде и мита временом замагљује.“
Како видите књижевну сцену у Србији тренутно?
„Дечја играоница. Нажалост, много тога што су некада штампали херц-романи и рото-штампа преселило се у велике, гломазне књиге које заборавите чим их склопите и којима се више не враћате. Проблем није у томе што књига мора да буде кратка нити у томе што књижевност не сме да буде забавна. Проблем је када се обим представља као дубина, а понављање као озбиљност. Тржиште, наравно, има своје законитости и издавачи морају да продају књиге, али продаја не може бити једино мерило књижевне вредности. Добра књига тражи од аутора да ризикује, да пронађе сопствени глас и да не подилази сваком очекивању читаоца. Таква књига не мора одмах да буде најпродаванија, али би требало да има шансу да буде објављена и да стигне до публике. Постоји још неколико ’диносауруса’ који опстају упркос тржишној економији која намеће овакве критеријуме. Плашим се шта ће се догодити када они оду. Ако се књижевни простор сведе само на проверене формуле, следеће генерације могле би да читају углавном љубавне романе и теорије завере против Срба. То је, наравно, намерно оштра оцена, али мислим да је књижевности потребна расправа о критеријумима, а не само о продајним резултатима.“
Да ли као нација имамо културу читања?
„Немамо је у мери у којој бисмо морали да је имамо. Мислим да школство често уништава вољу за читањем управо тако што читање претвара у обавезу и проверу знања. Парадоксално је, али када нам се нешто наметне као задатак, по навици почињемо да му се опиремо. Обавезна лектира одбила је од читања више људи него што се обично признаје. То не значи да деца не треба да упознају класике или да школа треба да одустане од књижевности. Напротив, требало би да их уведе у књигу тако да у њој открију нешто своје, а не само оно што ће морати да репродукују на часу. Када би деци бранили да читају, можда би се јавила жеља да сазнају зашто је књига забрањена. То је, наравно, парадоксална провокација, али суштина је једноставна: читање мора да буде откриће, а не казна. Култура читања не настаје само куповином књига и одржавањем сајмова. Настаје када се о књигама говори, када одрасли читају, када дете види да књига може да пружи задовољство, узнемири га или промени начин на који разуме свет. Без тога, читање остаје школска обавеза коју човек једва чека да заврши.“
Шта мислите о све већем упливу вештачке интелигенције у све сфере живота и хоће ли АИ да угрози праве књижевне ауторе?
„Праве ауторе не, али жанровске би могла да угрози. Вештачка интелигенција добро ради оно за шта постоји препознатљив образац: може да комбинује познате елементе, прати очекивања и произведе текст који на први поглед личи на нешто што смо већ читали. А управо се на таквим формулама велики део индустријске књижевне производње и заснива. Није новост ни тајна да се иза неких страних наслова крију измишљена имена и издавачки пројекти који производе љубавне, крими или љубавно-пустоловне романе по унапред утврђеном моделу. За праве уметнике, који се ослањају на интуицију, на преламање света кроз личну призму и на питања која немају једноставан одговор, опасност је другачија. АИ може да имитира стил или спољашње знаке књижевности, али имитација није исто што и аутентично искуство. У књижевности је важно и оно што аутор не уме сасвим да објасни, неочекивана веза између две ствари, лични немир који мења ток реченице или доводи у питање саму причу. Читалац то можда не може одмах да именује, али може да осети. Не мислим да технологију треба одбацити; питање је да ли ћемо је користити као алат или ћемо јој препустити да одлучује шта књижевност треба да буде.“
Шта је основна улога књижевности данас?
„Забава, нажалост. Људи углавном не воле да превише размишљају, да се удубљују у скривена значења и да, како каже Умберто Еко, ишчитавају или учитавају значења, а права књижевност управо то тражи. Много је лакше једрити по површини приче, пратити догађаје и пустити мозак на отаву. Не видим ништа лоше у томе да књига забавља; књижевност не мора да буде досадна да би била озбиљна. Проблем настаје када забава постане једини критеријум, а свако дело које тражи стрпљење или отвара непријатно питање буде проглашено сувише тешким. Добра књижевност може да нас забави, али би требало и да поремети нашу сигурност, да нас натера да преиспитамо сопствене ставове и да у туђем искуству препознамо нешто што смо избегавали да видимо у себи. Она не мора да понуди одговор нити је дужна да читаоцу објасни шта треба да мисли. Довољно је да отвори питање које ће остати с њим и после последње странице. Инфлација лошег текста и мали број заиста добрих књижевних дела последица су и тога што се од књиге све чешће очекује да буде брзо потрошена. Права књижевност, међутим, тражи повратак: не само да се чита, него и да се о њој размишља, да јој се читалац враћа и да се при сваком новом читању у њој открије нешто друго.“
