Ретке су компаније које у Србији успевају да скоро сваки други динар пословних прихода преточе у нето добит својих власника. У такве спада и широј јавности скоро непозната приватна фирма Крез из Београда, која је прошле… Цео текст
Ретке су компаније које у Србији успевају да скоро сваки други динар пословних прихода преточе у нето добит својих власника. У такве спада и широј јавности скоро непозната приватна фирма Крез из Београда, која је прошле године имала пословни приход од 235.406 евра и нето добит од 105.233 евра. Другим речима, од сваких 100 евра прихода остајао јој је чист профит од 44,7 евра.
По том показатељу од ње је успешнија само једна од топ пет најпрофитабилнијих компанија и то кинески Сербија Зиђин мајнинг, који је 2025. завршио са 1,8 милијарди евра прихода и 1,1 милијарду евра профита. Преостале четири нису успеле да достигну профитабилност фирме за изнајмљивање и управљање сопственим и туђим некретнинама, основане са улогом од само 1.000 динара. И која у тренутку оснивања није имала буквално ништа, осим добре воље њеног формалног власника и још боље разрађене „бизнис идеје“ онога ко је неформално стајао иза целог тог пословног подухвата.
О размерама (не)очекиваног пословног успеха Креза сведочи и податак да је другорангираном на ранг-листи „Сто нај…“ Агенције за привредне регистре за 2025, кинеском Сербија Зиђин мајнингу од сваких 100 евра прихода остаје 27 евра нето добити, ЕПС-у 31 евро, Телекому Србија свега 13 евра, а „пројекту века“ доскорашње власти, Београду на води, око 35,6 евра.
Притом Крез нема проблема са дугорочним обавезама, јер су оне на крају прошле године биле само 3.794 евра, а располаже капиталом вредним скоро милион и по евра и сталном имовином од 1,63 милиона евра. У међувремену нераспоређени профит достигао је скоро милион и по евра, док су дугорочне обавезе од 2021. до 2025. смањене са непуних 94.000 на само 3.800 евра.
Сви ови подаци имају посебну специфичну тежину ако се има у виду да је једно време, пет седмица пре и два и по месеца након пада надстрешнице Железничке станице у Новом Саду, 1. новембра 2024, и формално директор Креза био Небојша Шурлан. Он је 27. септембра 2024. постао законски заступник и на месту директора Креза заменио је формалног власника, оца Владимира, који сада има 79 година, а фирму је регистровао 22. новембра 2017, само неколико дана уочи 70. рођендана, иако се пре тога никада није бавио приватним бизнисом.
По једном показатељу Крез је успешнији и од најпрофитабилнијих компанија. Њему од сваких 100 евра прихода остаје 44,7 евра профита, а Београду на води, „пројекту века“ доскорашње власти 35,6, Сербија Зиђин мајнингу 27, ЕПС-у 31, а Телекому само 13 евра
Последице тог неискуства могу се и данас наћи у званичним базама података. Седам дана пре него што је регистровао фирму Крез, са седиштем у Владимира Поповића 16 у Београду, АПР је одбио пријаву за њено оснивање под другим именом, Проперти рент, уз образложење да у њој није наведен податак о основном капиталу и да већ постоји фирма са готово идентичним именом, Проперти 5 рент.
Индикативан је, свакако и тренутак у коме је Шурлан сениор решио да се отисне у воде приватног бизниса. Он је фирму за изнајмљивање и управљање сопственим и туђим некретнинама регистровао непосредно пре него што ће Грађевинска дирекција Србије, у којој је директор био његов син, почети да нуди на продају локале у београдском насељу „Степа Степановић“. Не зна се поуздано ко је први дошао на идеју, отац или син, али се зна да је директор државног предузећа приватној фирми рођеног оца продао четири локала укупне површине од скоро 131 квадрата у приземљу пословно-стамбеног објекта, у Улици Друге српске армије 35. И то само 34 дана након што је Крез уписан у АПР.
Још чудније је што је син оцу, односно државна Дирекција тек основаној приватној фирми Крез позајмила половину од 205.293 евра, колико су коштала та четири локала и то на рок од 10 година и без камате. У то време банке су привреди новац позајмљивале уз каматну стопу од пет до шест одсто годишње.
Осим што ниједна банка не би одобрила кредит тек регистрованој фирми, која до тада на рачуну није имала ни динар промета, Крез је само на каматама уштедео скоро 35.000 евра. А још скоро толико је Дирекција могла да заради да је тај новац орочила на 10 година, али за ту штету нанету државном предузећу нико није одговарао. Бар не до сада.
А то свакако није једина корист Креза од овог аранжмана. Шест година касније, 2023, фирма је издавањем некретнина остварила рекордну нето добит од 736.000 евра, чак 260 посто већу од цене по којој је од Грађевинске дирекције купила тај пословни простор у Београду. По садашњим ценама од 2.500 до 3.000 евра за квадрат пословног простора у том делу града, та четири локала вреде између 327.500 и 393.000 евра.
Колико је држава у време владавине СНС-а била благонаклона према привилегованим појединцима сведочи и то да нико није посумњао у евентуални сукоб интереса, нити је било ком од надлежних органа било ишта спорно у томе што су за позајмљени новац фирми Шурлановог оца Грађевинској дирекцији гарантовали лично њен директор, уједно син формалног власника Креза и његова супруга Тијана Шурлан, која је од 23. децембра 2016. до 23. децембра 2025, када јој је истекао деветогодишњи мандат, била судија Уставног суда Србије. А она би, као што смо раније писали, на основу увида у потписане уговоре, као „угледни правник“, јер је баш по том основу и изабрана за судију Уставног суда, морала да зна да по Закону о банкама из 2006. кредите могу одобравати само банке, а не и друга правна лица. Посебно не државна предузећа попут Грађевинске дирекције.
У сваком случају, познавање права није јој била једина препорука за висок положај у српском правосуђу. Можда и важнији од тога је други детаљ из њене биографије. Наиме, пре него што је на предлог скупштинске СНС већине изабрана за судију Уставног суда, Тијана Шурлан је у априлу 2016. била кандидат за одборника на локалним изборима у београдској општини Врачар. И била је у врху листе, на трећем месту, одмах иза двојице високих функционера СНС-а, доскорашњих министара Николе Селаковића и Марка Ђурића. Куриозитет је да су на тој листи иза ње били бивши министар грађевинарства Горан Весић и в. д. директора Републичког фонда за здравствено осигурање Сања Радојевић Шкодрић.
Годинама касније њен супруг је у септембру 2024, шест месеци након што је био приморан да поднесе оставку на последњу државну функцију, место в. д. директора Инфраструктура железнице, одлучио да изађе из очеве сенке и оперативно преузме кормило породичне фирме, па је у АПР-у уписан као законски заступник и директор Креза. И таман кад се чинило да је све дошло на своје, 1. новембра, после само 33 дана, срушила се надстрешница станице у Новом Саду, под чијим је теретом погинуло 16 људи.
За разлику од његове наследнице у Инфраструктури железнице Јелене Танасковић и двојице бивших шефова, ресорних министара Весића и Томислава Момировића, Шурлан је убрзо након трагедије ухапшен и нешто више од шест месеци, од 23. новембра 2024. до 29. маја 2025. провео је у затворском притвору, након чега му је Виши суд у Новом Саду одредио кућни притвор, уз наногвицу.
С обзиром на то да из притвора оперативно није могао да управља фирмом, 17. јануара 2025. у АПР је као нови-стари директор Креза поново уписан његов отац. И тако ће вероватно остати док се не оконча судски процес против осумњичених за пад надстрешнице, а он ни после две године још није ни почео.
Упућени у односе унутар доскора владајућег СНС-а истичу да је од Шурлана бивша власт дигла руке и пре пада надстрешнице. И то након што је Радар у марту 2024. ексклузивно, уз текст Главни шеф, Синиша Мали и 100.000 евра објавио аудио-снимак Шурлана са тадашњим министром финансија из кога се јасно могло закључити да власт и јавно, новцем из буџета, али и тајно, преко државних предузећа и установа чији рад контролише, финансира не само спортске клубове већ и навијачке групе, у том случају Црвене звезде.
Вучића је посебно изнервирао део разговора у коме је на Шурланово питање да ли би, на молбу Звездана Терзића, са 100.000 евра требало да помогне изградњу потпорног зида на стадиону Црвене звезде, Мали дословно одговорио: „Ти знаш да ће ти главни шеф увек рећи – помози.“
Пет седмица пре и два и по месеца након пада надстрешнице у Новом Саду, од 27. септембра 2024. до 17. јануара 2025. као директор Креза у АПР-у је био уписан Небојша Шурлан, да би после притвора то место поново препустио оцу, формалном оснивачу фирме
Чим је аудио-снимак пуштен у етар, Вучић је Шурлана назвао „највећим бедником“, па овоме и није преостало ништа друго него да после само неколико дана поднесе оставку на функцију директора Инфраструктуре железнице, на коју га је страначки врх прекомандовао из Грађевинске дирекције.
Недуго потом Радар је објавио и текст Главни Турчин, српска влада и 15 милиона евра, уз снимак Шурлановог телефонског разговора са Милошем Поповићем, шефом кабинета тадашње премијерке Ане Брнабић, из кога се може наслутити да су људи из врха власти били укључени у намештање тендера за поједине фирме, блиске владајућим структурама. У међувремену смо открили и да је једна наводно арапска компанија 2023. Милошу Поповићу на рок од неколико деценија, од чак 40 година, без камате, наводно „позајмила“ милион евра, а тим новцем шеф кабинета Ане Брнабић је купио луксузан стан у Београду на води. Ни та афера до данас није расветљена.
Сви побројани примери показују колико су приватним интересима били повезани функционери доскорашње власти на различитим нивоима. И те везе ваљало би распетљати, да се српско друштво поново не упетља у замршено клупко корупције, због које Србија од 2012. никада није била лошије рангирана по степену перцепције корупције. Тим пре се поставља питање хоће ли после промене власти Агенција за спречавање корупције и друге надлежне институције коначно почети да раде свој посао.
