ДруштвоПрви објавио Novi Standard, 30. окт, 17:47

Слободан Рељић: Шта студенти могу донети Србима?

2 медија · 2 текста · 2 изворна Истражи мрежу

Фото из чланка: Нови Стандард

Преглед вести

Хронологија

17:47
Нови Стандард (отвара се у новом прозору) први објавио
Слободан Рељић: Шта студенти могу донети Србима?
Од толико изречених предизборних мисли најважнијом ми се чини она Ентонија Беланжеа на француској државној телевизији Франс инфо: „Драго ми је што говоримо о Србији. И усуђујем се рећи да је Србија мајка свих протеста… Цео текст
Од толико изречених предизборних мисли најважнијом ми се чини она Ентонија Беланжеа на француској државној телевизији Франс инфо: „Драго ми је што говоримо о Србији. И усуђујем се рећи да је Србија мајка свих протеста младих.“ „И први пут у Европи… они су пронашли политички излаз за своје захтеве.“
Беланже има докторат из историје, дугогодишњи је синдикални активиста као генсек француског Националног синдиката новинара, а од 2015. је генерални секретар Међународне федерације новинара (ИФЈ) – даље рече да „можда треба слушати те младе протестанте… Млади Србије су рекли могуће је срушити чак и најкорумпираније режиме“.
Генерација јури наду
Млади Срби су та „генерација зед, која у Европи а и шире по свету устаје“. Описао је ту побуну као генерацијску и набрајао: Француска, Италија, Шпанија, Белгија, Албанија… Подсетио је на сличне побуне у Бангладешу, Непалу, Мароку, на Мадагаскару или у Индији… И закључак: да те младе „уједињује жеља да стану на пут старом систему који за њихову будућност представља само тежак терет“ (Е. Беланже).
Француз није споменуо чињеницу да је преко трећине студентске генерације зед у Америци за комунизам, а две трећине за социјализам… (Генерација зед, зову их зумери, генерација је рођених од средине деведесетих; они су „рођени дигитални“; представљају око 41 одсто глобалне радне снаге, према подацима Светске банке; друштвена група која најинтензивније користи друштвене мреже; за 60 одсто њих друштвене мреже су главни извор вести.)
Мораћемо да се све више упуштамо у разумевање светских генерацијских одредница, али не као глобалистичког-европута који нема алтернативу. Они су део опадања западне самопреваре. И њихова побуна је одговор на неподношљивост постлибералних система у којима један одсто најбогатијих незаустављиво сиромаши све остале. То пљачкање је систем.
И та генерација разуме (засад више инстинктивно) да тако више не може. Неће, како рече један демонстрант у Паризу, да „читав живот потроши да би зарадио девет квадрата стана“.
Иначе, пре шест деценија студенти су, такође, били основа за велика друштвена кретања. Никад није заборављена 1968! Најпознатији теоретичар те појаве Херберт Маркузе (1898–1979), из чувене неомарксистичке Франкфуртске школе а од 1934. професор на америчким универзитетима, разумео је да је развијено индустријско друштво успоставило свеобухватни систем репресије и угушило расправу, па и апсорбовало стварну опозицију.
Његова књига Човек једне димензије (1964) била је пролог за објашњење студентске револуције која је избила 1968. Маркузе је, испомажући се Хегелом и Фројдом, тврдио да више није пролетаријат/радничка класа нада за промену света већ су то студенти. Студенти од Париза до Сан Дијега су га обожавали. Маркузе је умео да се носи с популарношћу. И да је подиже. Кад га је Плејбој (1970) позвао за интервју (понудили су му и новац), имао је један услов – да буде на дуплерици, где су иначе лепе раскомоћене жене. Интервју никад није направљен, али је остала прича.
Ипак, ни Маркузе ни студенти 1968. нису налазили начин да побуну претворе у политичко решење. Многи су после, одустајући од младалачких жеља, постали важан део естаблишмента. Као Хилари и Бил Клинтон, на пример.
Нема потребе да констатацију Ентонија Беланжеа – да су млади Србије ове 2026. први у Европи „пронашли политички излаз за своје захтеве“ (избори на којима су њихови изабраници победили) – узимамо као поправљање 1968. Мени се најважнијим сада чини потенцијал да у Европи „новог система“ у настајању, и са новим групама које ће управљати тим државама, ми као народ заузмемо место које ће поништити евротерор којем смо изложени од деведесетих година.
Овом променом европолитика србопонижавања губи ослонац. Слично, иако не исто, као после Првог, па Другог светског рата ми, Срби, могли бисмо да устоличимо своју релевантност историјског народа.
Онако као што 25. октобра објави енглески писац и политичар посебног кова Џорџ Галовеј: „Не верујем да ће српски народ икада напустити Косово, окренути се против Русије, придружити се НАТО-у који их је бомбардовао, усвојити агенду ЕУ – од пушења до ЛГБТК+ заједнице – одбацити предности које уживају са Кином итд. Дух партизана остаје. Срби су јединствен народ и свиђа им се то што је тако. И мени се свиђа.“
Сви за наше младе
Што се погледа на нас тиче, ствари се крећу у добром правцу. Споро, али се крећу. Од безобзирног поништавања до озбиљног уважавања само је корак. Остаје да они који у Београду долазе на власт то разумеју. Вучић није имао храбрости да се према Европљанима односи држећи се чињеница које је Галовеј рекао овако једноставно. Напротив. Све је поништавао. И распродавао.
За Студентску листу још не знамо. Али добро симболичко усмерење за нови програм српског пута је начин како је проф. Александар Чупић чувену српску староградску песму Ајде, Јано (Ајде Јано, коња да продамо… / Ајде Јано, кућу да продамо… / да продамо само да играмо) преокренуо у: Хајде граде, сви уз наше младе… / Тама бледи, зора руди, Србија се буди… / Младост пева, бољу земљу снева… / Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо!
Тако некако би требало да се трасира пут за нову власт. То како и камо су ишли Ђинђић, Тадић и Вучић (транзиција у колонијалну демократију а на „европском путу“) ваљало би да се закочи. И полако окреће. С гитаром или без ње. Тај свет где иде „демократска Србија“ нестаје… Генерација зед је његов гробар.
А ми стојимо пред ризиком, да у месецима који долазе, доживимо да 1) професори који би требало да реализују студентске захтеве у свој пуноћи и конкретности и 2) студенти који желе „нови свет“ – не буду на исти начин тумачили шта треба променити.
Генерација зед је одрасла у суморној стварности Србије „на европском путу“, а њихови професори су се сналазили и снашли у транзицији у којој су се покоравали „европским вредностима“ – од пропале Болоње до борбе да се прибаве поени у часописима по европском иностранству. Често су се држали усправно таман колико и наши политичари.
Студентска листа би морала да испуњава оно што су побуњени студенти дубински разумели. Александар Вучић је само настављач чињења на којима се истицао његов велики (не)пријатељ Драган Ђилас, који је сад са „Европском Србијом“ (0,28 одсто) чак и иза веселог Богољуба Карића. После ових избора та опција је потонула. Дирљиво је слушати Ђиласове описе „Европе“ која „нема алтернативу“ а који нису ни за милиметар одмакли од знања са брифинга у западним амбасадама из деведесетих. Европа се не сећа себе онакве како о њој говори некадашњи студентски лидер Д. Ђилас.
Вучић понавља да су ти са Студентске листе доведени на чело Србије. Из Брисела. Он, из личног искуства, зна како они доводе. И кад већ није написао Како сам победио обојену револуцију, могао би да засуче рукаве… Како су ме довели на власт да склопи и да нам докаже да су и ови „студенти“ – доведени.
Он то неће, наравно. Не би се усудио. А ови ће – после страшног СНС-мрачења о свим питањима (кад се он осврне, једино чиме ће се моћи похвалити биће споменик Немањи испред напуштене Железничке станице) – кренути да народу покажу како се чини оно што су обећали. На Тргу Славија у Београду 22. октобра 2026. проф. др Илија Срдановић рекао је: „Наши мандати биће у вашим рукама, у рукама народа.“
Студентска листа би морала да испуњава оно што су побуњени студенти дубински разумели
Дан касније, кад је оглашавао победу „храбрости над страхом, наде над равнодушношћу, вере да Србија може и мора другачије“, академик Радомир Саичић (прича се да би могао бити председнички кандидат СЛ) одлучно додаје: „А сутра? Сутра почиње посао. Озбиљан, одговоран и тежак посао изградње Србије у којој закон важи једнако за све, у којој се истина не кажњава, у којој се знање поштује, у којој млади виде своју будућност и у којој ниједан човек не мора да се плаши зато што мисли другачије. Нећемо заборавити да власт није привилегија већ одговорност према народу.“
А српски народ је, што рече Галовеј, „јединствен народ и свиђа им се то што је тако“. Тако су, нпр., одлучно устали да сахране свог генерала. И то није изненађење. Расим Љајић, председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, рече Би-Би-Сију на српском да у истраживањима која су редовно спровођена „никада проценат људи који сматрају да је Младић херој није пао испод 84 одсто“. Студентска листа се у овом случају баш чувала да неко не помисли да се они слажу са својим народом!?
Првих 50 на листи
Носилац Студентске листе др Срдановић је у интервјуу за хрватски портал „Индекс“ објаснио да је потпора за „европски пут“ у време Вучићеве тврде и бучне кампање за ЕУ пала за 20 одсто, али не види „препреку побољшању сурадње и наставка еуропских интеграција“. Хрватизми су Срдановићу убачени при преводу на хрватски, али ставови нису. Па је, ваљда, у складу с тврдњом о „мандату у рукама народа“, нужна бар сумња. Ако мање од трећине Срба подржава „европски пут“, овако пресецати Гордијев чвор није демократски. Бар ми наивни тако схватамо шта је демократска норма.
Најлакше је извикивати велика обећања. Али шта ће се моћи урадити? Да не кажемо, шта се хоће радити. Читаоцу ће помоћи неке мале чињенице.
Међу првих 50 кандидата СЛ, чак њих 47 током 14 година владавине СНС нису јавно критиковали политику власти према Косову и Метохији и противуставне споразуме о КиМ
Колега Марко Вукмировић (од оних који су свим знањем за промену у Србији) ради у Америци, бацио се на изучавање биографија првих педесет на Студентској листи: „Међу првих 50 кандидата СЛ, чак њих 47 током 14 година владавине СНС нису јавно критиковали политику власти према Косову и Метохији и противуставне споразуме о КиМ; ниједан од кандидата није до сада пружио јасан и недвосмислен одговор на питање: Да ли ће Студентска листа обуставити примену противуставних споразума о Косову и Метохији, или ће пак наставити са њиховом применом и тиме продужити Вучићеву политику према КиМ?; два кандидата су јавно подржала доношење закона о истополним заједницама, а још један кандидат је испољио залагање за подршку укључивању содомских (ЛГБТИQ+) садржаја у основне и средње школе; ниједан није потписао Захтев 212 јавних личности да се спречи закон о истополним заједницама.“
Код многих ћете наћи стипендије, донације и сл. из ЕУ фондова; некима „Фајзер“ плаћа „хонораре за услуге и консултације“, некима је УСАИД подржавао пројекте итд.
Не, ово нису оптужбе. Изабрани морају имати прилику. Можда и Ј. Б. промени мишљење о улози владике Николаја, јер он сад седи у скупштини народа којем је Николај светитељ. Уосталом, већ је изненадио на РТ-у. „Санкције мале Србије Русији ништа не би промениле, али би симболички биле јако лоше“, рекао је Бакић и поновио да Србија неће уводити санкције Москви. Амин.
Ми смо пред ове изборе имали дилему: или ћемо остати у Вучићевој агонији коју је он тако драматично увећавао свакодневно, или ћемо се поново суочити с хаотичношћу, коју ми знамо као досовску. Они који ће седети у Народној скупштини морали би имати на уму то наше – досовско искуство. Рушимо стари систем, како рече онај Француз. Систем! Вучић је колатерална штета. У новом систему је бесмислено оживљавати досовштину, предавати се зову званом „Шести октобар“… Из експеримента који је доказано, на нашим леђима и мозговима, био промашај.
Срећно „студенти“! Важно нам је да успете. И да се већина сумњичења и дилеме у вас покажу нетачним. Срећно! Па ћемо се видети.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Печат
Насловна фотографија: Wикимедиа Цоммонс/Дејан Крсмановиц – Протест wалк ин Чачак/ЦЦ БY 2.0
31. окт
Deutsche Welle (отвара се у новом прозору) преузео дословно, 7 сати 13 мин после првог
Песме које су обележиле студентски бунт нису нове, али су у протестном руху постале моћни носиоци порука
На међународну сцену је наша Јана у пуном сјају закорачила када је виолиниста Најџел Кенеди заједно са клезмер бендом Кроке за ЕМИ снимио албум „Еаст меетс Еаст". Било је то године 2003. Албум је отворила песма коју… Цео текст
На међународну сцену је наша Јана у пуном сјају закорачила када је виолиниста Најџел Кенеди заједно са клезмер бендом Кроке за ЕМИ снимио албум „Еаст меетс Еаст". Било је то године 2003. Албум је отворила песма коју бих још у раном детињству умео да слушам као омађијан. Из велике дрвене радијске кутије би допирао глас Маре Ђорђевић, оштар као крхотина кристала: Ајде Јано, коло да играмо. А онда хорски, моћан одговор: Ајде Јано, ајде душо, коло да играмо.
Био сам дете у времену без екрана, потпуно опчињен веселим лудилом песме. Јану зову у коло. Па је наговарају да прода коња. Па кућу. Зашто? „Само да играмо". У име плеса спискаш све што имаш. Спремност да се жртвује чак и оно што је човеку материјално највредније само да би се наставило с игром и песмом. То је тачка у којој Балкан пушта свој Ерос и Танатос да заиграју на седам осмина. Да, и тај ритам, познат народима Кавказа, Леванта и Балкана: јен-два-три, јен-два, јен-два.
Свима нам је то под кожом. На свадбама и прославама, на славама и журкама.
Тај ритам и та мелодија недавно су доживели свој историјски врхунац у извођењу Александара Чупића, професор Саобраћајног факултета у Београду:
Хајде граде, сви уз наше младе.
Тама бледи, зора руди, Србија се буди.
Хајде села, да се памте дела.
Низ сокаке нек' се чује, стиже младост, ту је.
Младост пева, бољу земљу снева.
Хајде браћо, како знамо, да је сачувамо.
Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо.
Никада ни једна верзија ове песме није имала овако звездан тренутак и овако масовну публику. Преиначени текст се показао као чисто маркетиншко злато. То Вучићу нису могли да смисле ни скупи израелски саветници, ни Тони Блер, ни Крле. Владар који је мислио да зна све о пропаганди није имао одговор на једну стару мелодију, још старији ритам и нове речи које, када их пева космати професор, делују и као политичка порука и као позив да се ухватиш у коло.
Није ово први пут да песма Ајде Јано доживљава радикалну текстуалну реинтерпрентацију.
Пре двадесетак година Асим Сарван је снимио верзију у којој се каже: Ајде Јано, кућу да не дамо. Дакле, одбрана куће уместо препуштања музици. Тачно на том трагу је и професор Чупић када снажним, али помало ломним гласом пева пред стотинама хиљада људи на Славији о младости Србије: Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо.
Тројка са центра
Кошаркашким жаргоном речено, у утакмици без судије са надмоћнијим и силеџијским тимом, студентски покрет је убацио чисту тројку са центра у финишу меча. Ко год је био у Београду пред изборе, није могао да заобиђе заразни рефрен који је допирао из станова, са мобилних уређаја, из трамваја и кафана. Певали су га зборови и групице младих. И мени се стално вртео кроз главу, док сам пио кафу, нешто читао или шетао. „Три пољупца за срећу“, народњак који је 1985. отпевала глумица и певачица Снежана Савић.
Почетком октобра Савићка се појавила на предизборном скупу Српске напредне странке у Београдској арени и изјавила да годинама гласа за СНС и да подржава Александра Вучића. Иронија судбине је хтела да се она и њена песма нађу на супротстављеним странама, пошто је песма постала један од препознатљивих музичких симбола студентске кампање.
Студентска листа се на изборима налазила под редним бројем три. Првобитно замишљена као љубавна прича о превари и помирењу, песма је, за разлику од традиционалне мелодије Ајде Јано добила политичко значење без промене текста и рефрена. А зашто би се нешто мењало, када се у песми каже „Лагао си све, лагао си све“ ? Или „нећу један, нећу два“ – то су били редни бројеви листа напредњака и социјалиста. Или – „ништа мање нећу јер три су за срећу“.
Политички пропагандисти и спин доктори зноје се над својим табелама и алгоритмима тражећи такву врсту мелодичне асоцијативности која непогрешиво преноси поруку на најкраћи и најзабавнији начин. Рефрен као да је био створен за клипове на друштвеним мрежама. То је постала народна забава у функцији предизборне кампање. Карневалистичка еуфорија уз шеретско намигивање.
И то је био маркетиншки шах-мат.
Највероватније овај хит не би имао толико успеха унутар покрета младих људи да 2009. није направљен ремикс. Српски музичар и продуцент Милан Станковић је у пројекту СевдахБАБY спојио балканску популарну музику са електронским звуком, фанком, диском и клупском музиком. Један од његових највећих хитова је била обрада ове песме „Три пољупца". Генерација З је добила верзију на свом језику.
Лијте кише милион година
Још једна песма која је васкрсла на протестима зове се „Недеља је сванула“. Ширу популарност стекла је и захваљујући филму Тесна кожа 3. Зорица Марковић снимила ју је 1988. Текст је написала Марина Туцаковић. Песма говори о жени која гледа како се мушкарац којег воли жени другом. „Лијте кише, хладне воде, драги оде, драги оде".
Студентски покрет је на своје скупове уградио перформативне елементе из концертних ритуала. У једном тренутку сваки извођач прекине са певањем да би се чула публика како пева. Тако су за пултом увек заустављали музику после првог дела рефрена – Лијте кише, хладне воде… а из хиљада грла се чуло громко и сложно – Вучић оде.
И отишао је. Не само због надмоћног музичко-политичког маркетинга. Али и због тога.
На самом почетку студентских протеста све нас је дирнула друга песма. „За милион година” један је од најзначајнијих музичких пројеката југословенске рок и поп сцене осамдесетих година. Настала је 1985. као део међународне хуманитарне акције за помоћ гладнима у Африци. Изводила ју је YУ Рок Мисија. Иза тог имена окупило се све што вреди у југословенском поп-року. Уз 150 000 примерака часописа Рок био је и тај носач звука. Уследио је велики концерт на Маракани. Моја генерација је то пратила на телевизији. Осећали смо се делом света.
Више од четири деценије касније београдски Факултет драмских уметности – тамо је све почело – направио је обраду ове ствари са делимично измењеним текстом. Снимљен је спот са поруком: „Није крај ни за милион година. Крај је кад ми кажемо.“ Пророчке речи.
Више не бој се, сви уз студенте
и нек ти љубав снагу да, део свога младог сна.
Никад не бој се, све до победе
деца у нама знају све, граде пут у нове сне.
И до мене је дошла та порука, покренула нешто у мени. Нарочито када сам чуо како је пева хор ученика ученика и професора новосадске Музичке школе „Исидор Бајић“. Следиле су ствари као што је „Земља" бенда ЕКВ, и химнична „Востани Сербије". Већ тада ми је било јасно да напредњачка страна има озбиљан проблем. Људи који певају док се боре против надмоћног, бахатог и насилног противника, брже нађу пут до свачијег срца.
Ред је да се сетимо човека који је тада, пре више од четири деценије, написао текст у којем се каже:
Када страшне буре запрете да разбију твој мали брод
када речи штуре покушају да нађу изговор
једна рука тражи те и жели да ти да
додир нежности за бар милион година…
Аутор је Младен Поповић, новинар, драматург, телевизијски уредник и једна од важних личности музичког програма Телевизије Београд. У време настанка песме уређивао је емисију Хит месеца. Управо је он покренуо иницијативу за југословенско учешће у међународној хуманитарној акцији. И још нешто. Године 1996. и 1997, током великих грађанских протеста у Србији, Поповић је подржао демонстрације и јавно критиковао начин на који је РТС извештавао о њима. Морао је да оде са телевизије. Отуда је нека врста историјске правде, да је генерација његових унука запевала његову песму на протестима.
Тријумфална искреност
И напослетку – Ослобођен жеља – Фреед фром Десире. Песма коју је написала и 1996. снимила Гала, италијанска певачица која живи у Бруклину. То је био први сингл са њеног дебитантског албума Цоме инто Мy Лифе. Песма је постала хит у многим европским земљама. Ја сам деведесетих газио своју прву деценију у Немачкој. Понекад бих крајичком ока погледао Галу на музичком програму који је даноноћно емитовао МТВ. Ни она ни ја нисмо могли да наслутимо да ће тачно три деценије касније у Србији хиљаде младих људи уз њену песму претварати протесте у журку.
Гала је једном рекла да је њен први момак, члан сенегалског националног балета, живео у Харлему заједно са другим Сенегалцима у тешкој неимаштини. Али имао је снове, заједницу и био је срећан. За разлику од добростојећих Американаца, разједених својим амбицијама. То је био окидач за песму у којој се каже да љубавник нема новац и моћ, али има чврста уверења. „Људи желе све више и више“. А он је „ослобођен жеља, ума и чула прочишћених".
Срећа је повезана с тим колико смисла има наш живот, а не с тим колико тога поседујемо, рекла је Гала у једном интервјуу.
Песма има рефрен који може да разуме свако, јер – нема речи: На-на-на-на-на-на-на, на-на-на, на-на-на. Управо уз тај рефрен студенти из чучња устају у луди и хаотични плес, који је слика чисте животне радости, својствене свакој младости. Кључање живота.
И та слика масе добро расположених младих људи који од улице праве плесни подијум била је и остала – политичка порука мрзовољном, склеротичном систему који одбија да се насмеши.
Гала је била на последњем издању Егзита прошле године. Пре него што је запевала овај свој хит, рекла је на српском: „Србијо, устани за своја права! Покажи свету да народ има моћ!“. И Србија је послушала једну Италијанку из Бруклина, која је певала о Сенегалцу имуном на паре и срећном јер има љубав, другаре и чврста уверења. То је тај страни утицај, зар не? Само није онакав каквим га виде пропагандисти власти са памећу која није у стању да разуме младост.
Студентски покрет је маркетиншки до ногу потукао власт, која је верглала увек исту, агресивну песму, прилагођену једном нарцисоидном човеку. Залуд уподобљени медији и армија ботова. Тријумф се заправо десио много пре стварне победе Студентске листе. Животна филозофија покрета је инклузија. И Егзит и Гуча. У то не спада само музички репертоар. Јаке слике попут Гаврила који носи крст и каже да крст носи њега. Или момак под шајкачом и девојка са хиџабом који се суштински обрадују једно другом. Или физиономија мирног, стаситог студента којем се у лице унео задригли удбаш. Симболе које је власт скоро деценију и по злоупотребљавала, млади људи су с лакоћом пренаменили. Опрали их од токсичности. То није симулирана већ права искреност. Моћно предизборно оружје у земљи чија је стварност била заробљена у мрежи спинова.
Та искреност је нужно трансгенерацијски додирнула све људе које није баш до краја прегазило време.

Још у фокусу

Све вести

Правосуђе3. нов, 18:00

ВЈТ: Ухапшен директор РХМЗ Југослав Николић

5 медијаСрбија Данас, Време, Еспресо.цо.рс - Најбрже растући портал у Србији и региону …

Спољна политика2. нов, 23:20

Нетањаху позвао Вучића да га посети у Израелу

10 медијаМондо, Србија Данас, Вечерње новости …

Спољна политика3. нов, 00:10

Трамп демантовао да ће САД напасти Иран

10 медијаСрбија Данас, Блиц, Курир …

Хронологија

17:47

Нови Стандард (отвара се у новом прозору) први објавио

Слободан Рељић: Шта студенти могу донети Србима?

Од толико изречених предизборних мисли најважнијом ми се чини она Ентонија Беланжеа на француској државној телевизији Франс инфо: „Драго ми је што говоримо о Србији. И усуђујем се рећи да је Србија мајка свих протеста… Цео текст

Беланже има докторат из историје, дугогодишњи је синдикални активиста као генсек француског Националног синдиката новинара, а од 2015. је генерални секретар Међународне федерације новинара (ИФЈ) – даље рече да „можда треба слушати те младе протестанте… Млади Србије су рекли могуће је срушити чак и најкорумпираније режиме“.

Генерација јури наду

Млади Срби су та „генерација зед, која у Европи а и шире по свету устаје“. Описао је ту побуну као генерацијску и набрајао: Француска, Италија, Шпанија, Белгија, Албанија… Подсетио је на сличне побуне у Бангладешу, Непалу, Мароку, на Мадагаскару или у Индији… И закључак: да те младе „уједињује жеља да стану на пут старом систему који за њихову будућност представља само тежак терет“ (Е. Беланже).

Француз није споменуо чињеницу да је преко трећине студентске генерације зед у Америци за комунизам, а две трећине за социјализам… (Генерација зед, зову их зумери, генерација је рођених од средине деведесетих; они су „рођени дигитални“; представљају око 41 одсто глобалне радне снаге, према подацима Светске банке; друштвена група која најинтензивније користи друштвене мреже; за 60 одсто њих друштвене мреже су главни извор вести.)

Мораћемо да се све више упуштамо у разумевање светских генерацијских одредница, али не као глобалистичког-европута који нема алтернативу. Они су део опадања западне самопреваре. И њихова побуна је одговор на неподношљивост постлибералних система у којима један одсто најбогатијих незаустављиво сиромаши све остале. То пљачкање је систем.

И та генерација разуме (засад више инстинктивно) да тако више не може. Неће, како рече један демонстрант у Паризу, да „читав живот потроши да би зарадио девет квадрата стана“.

Иначе, пре шест деценија студенти су, такође, били основа за велика друштвена кретања. Никад није заборављена 1968! Најпознатији теоретичар те појаве Херберт Маркузе (1898–1979), из чувене неомарксистичке Франкфуртске школе а од 1934. професор на америчким универзитетима, разумео је да је развијено индустријско друштво успоставило свеобухватни систем репресије и угушило расправу, па и апсорбовало стварну опозицију.

Његова књига Човек једне димензије (1964) била је пролог за објашњење студентске револуције која је избила 1968. Маркузе је, испомажући се Хегелом и Фројдом, тврдио да више није пролетаријат/радничка класа нада за промену света већ су то студенти. Студенти од Париза до Сан Дијега су га обожавали. Маркузе је умео да се носи с популарношћу. И да је подиже. Кад га је Плејбој (1970) позвао за интервју (понудили су му и новац), имао је један услов – да буде на дуплерици, где су иначе лепе раскомоћене жене. Интервју никад није направљен, али је остала прича.

Ипак, ни Маркузе ни студенти 1968. нису налазили начин да побуну претворе у политичко решење. Многи су после, одустајући од младалачких жеља, постали важан део естаблишмента. Као Хилари и Бил Клинтон, на пример.

Нема потребе да констатацију Ентонија Беланжеа – да су млади Србије ове 2026. први у Европи „пронашли политички излаз за своје захтеве“ (избори на којима су њихови изабраници победили) – узимамо као поправљање 1968. Мени се најважнијим сада чини потенцијал да у Европи „новог система“ у настајању, и са новим групама које ће управљати тим државама, ми као народ заузмемо место које ће поништити евротерор којем смо изложени од деведесетих година.

Овом променом европолитика србопонижавања губи ослонац. Слично, иако не исто, као после Првог, па Другог светског рата ми, Срби, могли бисмо да устоличимо своју релевантност историјског народа.

Онако као што 25. октобра објави енглески писац и политичар посебног кова Џорџ Галовеј: „Не верујем да ће српски народ икада напустити Косово, окренути се против Русије, придружити се НАТО-у који их је бомбардовао, усвојити агенду ЕУ – од пушења до ЛГБТК+ заједнице – одбацити предности које уживају са Кином итд. Дух партизана остаје. Срби су јединствен народ и свиђа им се то што је тако. И мени се свиђа.“

Сви за наше младе

Што се погледа на нас тиче, ствари се крећу у добром правцу. Споро, али се крећу. Од безобзирног поништавања до озбиљног уважавања само је корак. Остаје да они који у Београду долазе на власт то разумеју. Вучић није имао храбрости да се према Европљанима односи држећи се чињеница које је Галовеј рекао овако једноставно. Напротив. Све је поништавао. И распродавао.

За Студентску листу још не знамо. Али добро симболичко усмерење за нови програм српског пута је начин како је проф. Александар Чупић чувену српску староградску песму Ајде, Јано (Ајде Јано, коња да продамо… / Ајде Јано, кућу да продамо… / да продамо само да играмо) преокренуо у: Хајде граде, сви уз наше младе… / Тама бледи, зора руди, Србија се буди… / Младост пева, бољу земљу снева… / Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо!

Тако некако би требало да се трасира пут за нову власт. То како и камо су ишли Ђинђић, Тадић и Вучић (транзиција у колонијалну демократију а на „европском путу“) ваљало би да се закочи. И полако окреће. С гитаром или без ње. Тај свет где иде „демократска Србија“ нестаје… Генерација зед је његов гробар.

А ми стојимо пред ризиком, да у месецима који долазе, доживимо да 1) професори који би требало да реализују студентске захтеве у свој пуноћи и конкретности и 2) студенти који желе „нови свет“ – не буду на исти начин тумачили шта треба променити.

Генерација зед је одрасла у суморној стварности Србије „на европском путу“, а њихови професори су се сналазили и снашли у транзицији у којој су се покоравали „европским вредностима“ – од пропале Болоње до борбе да се прибаве поени у часописима по европском иностранству. Често су се држали усправно таман колико и наши политичари.

Студентска листа би морала да испуњава оно што су побуњени студенти дубински разумели. Александар Вучић је само настављач чињења на којима се истицао његов велики (не)пријатељ Драган Ђилас, који је сад са „Европском Србијом“ (0,28 одсто) чак и иза веселог Богољуба Карића. После ових избора та опција је потонула. Дирљиво је слушати Ђиласове описе „Европе“ која „нема алтернативу“ а који нису ни за милиметар одмакли од знања са брифинга у западним амбасадама из деведесетих. Европа се не сећа себе онакве како о њој говори некадашњи студентски лидер Д. Ђилас.

Вучић понавља да су ти са Студентске листе доведени на чело Србије. Из Брисела. Он, из личног искуства, зна како они доводе. И кад већ није написао Како сам победио обојену револуцију, могао би да засуче рукаве… Како су ме довели на власт да склопи и да нам докаже да су и ови „студенти“ – доведени.

Он то неће, наравно. Не би се усудио. А ови ће – после страшног СНС-мрачења о свим питањима (кад се он осврне, једино чиме ће се моћи похвалити биће споменик Немањи испред напуштене Железничке станице) – кренути да народу покажу како се чини оно што су обећали. На Тргу Славија у Београду 22. октобра 2026. проф. др Илија Срдановић рекао је: „Наши мандати биће у вашим рукама, у рукама народа.“

Студентска листа би морала да испуњава оно што су побуњени студенти дубински разумели

Дан касније, кад је оглашавао победу „храбрости над страхом, наде над равнодушношћу, вере да Србија може и мора другачије“, академик Радомир Саичић (прича се да би могао бити председнички кандидат СЛ) одлучно додаје: „А сутра? Сутра почиње посао. Озбиљан, одговоран и тежак посао изградње Србије у којој закон важи једнако за све, у којој се истина не кажњава, у којој се знање поштује, у којој млади виде своју будућност и у којој ниједан човек не мора да се плаши зато што мисли другачије. Нећемо заборавити да власт није привилегија већ одговорност према народу.“

А српски народ је, што рече Галовеј, „јединствен народ и свиђа им се то што је тако“. Тако су, нпр., одлучно устали да сахране свог генерала. И то није изненађење. Расим Љајић, председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, рече Би-Би-Сију на српском да у истраживањима која су редовно спровођена „никада проценат људи који сматрају да је Младић херој није пао испод 84 одсто“. Студентска листа се у овом случају баш чувала да неко не помисли да се они слажу са својим народом!?

Првих 50 на листи

Носилац Студентске листе др Срдановић је у интервјуу за хрватски портал „Индекс“ објаснио да је потпора за „европски пут“ у време Вучићеве тврде и бучне кампање за ЕУ пала за 20 одсто, али не види „препреку побољшању сурадње и наставка еуропских интеграција“. Хрватизми су Срдановићу убачени при преводу на хрватски, али ставови нису. Па је, ваљда, у складу с тврдњом о „мандату у рукама народа“, нужна бар сумња. Ако мање од трећине Срба подржава „европски пут“, овако пресецати Гордијев чвор није демократски. Бар ми наивни тако схватамо шта је демократска норма.

Најлакше је извикивати велика обећања. Али шта ће се моћи урадити? Да не кажемо, шта се хоће радити. Читаоцу ће помоћи неке мале чињенице.

Међу првих 50 кандидата СЛ, чак њих 47 током 14 година владавине СНС нису јавно критиковали политику власти према Косову и Метохији и противуставне споразуме о КиМ

Колега Марко Вукмировић (од оних који су свим знањем за промену у Србији) ради у Америци, бацио се на изучавање биографија првих педесет на Студентској листи: „Међу првих 50 кандидата СЛ, чак њих 47 током 14 година владавине СНС нису јавно критиковали политику власти према Косову и Метохији и противуставне споразуме о КиМ; ниједан од кандидата није до сада пружио јасан и недвосмислен одговор на питање: Да ли ће Студентска листа обуставити примену противуставних споразума о Косову и Метохији, или ће пак наставити са њиховом применом и тиме продужити Вучићеву политику према КиМ?; два кандидата су јавно подржала доношење закона о истополним заједницама, а још један кандидат је испољио залагање за подршку укључивању содомских (ЛГБТИQ+) садржаја у основне и средње школе; ниједан није потписао Захтев 212 јавних личности да се спречи закон о истополним заједницама.“

Код многих ћете наћи стипендије, донације и сл. из ЕУ фондова; некима „Фајзер“ плаћа „хонораре за услуге и консултације“, некима је УСАИД подржавао пројекте итд.

Не, ово нису оптужбе. Изабрани морају имати прилику. Можда и Ј. Б. промени мишљење о улози владике Николаја, јер он сад седи у скупштини народа којем је Николај светитељ. Уосталом, већ је изненадио на РТ-у. „Санкције мале Србије Русији ништа не би промениле, али би симболички биле јако лоше“, рекао је Бакић и поновио да Србија неће уводити санкције Москви. Амин.

Ми смо пред ове изборе имали дилему: или ћемо остати у Вучићевој агонији коју је он тако драматично увећавао свакодневно, или ћемо се поново суочити с хаотичношћу, коју ми знамо као досовску. Они који ће седети у Народној скупштини морали би имати на уму то наше – досовско искуство. Рушимо стари систем, како рече онај Француз. Систем! Вучић је колатерална штета. У новом систему је бесмислено оживљавати досовштину, предавати се зову званом „Шести октобар“… Из експеримента који је доказано, на нашим леђима и мозговима, био промашај.

Срећно „студенти“! Важно нам је да успете. И да се већина сумњичења и дилеме у вас покажу нетачним. Срећно! Па ћемо се видети.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Wикимедиа Цоммонс/Дејан Крсмановиц – Протест wалк ин Чачак/ЦЦ БY 2.0

31. окт

Deutsche Welle (отвара се у новом прозору) преузео дословно, 7 сати 13 мин после првог

Песме које су обележиле студентски бунт нису нове, али су у протестном руху постале моћни носиоци порука

На међународну сцену је наша Јана у пуном сјају закорачила када је виолиниста Најџел Кенеди заједно са клезмер бендом Кроке за ЕМИ снимио албум „Еаст меетс Еаст". Било је то године 2003. Албум је отворила песма коју бих још у раном детињству умео да слушам као омађијан. Из велике дрвене радијске кутије би допирао глас Маре Ђорђевић, оштар као крхотина кристала: Ајде Јано, коло да играмо. А онда хорски, моћан одговор: Ајде Јано, ајде душо, коло да играмо.

Био сам дете у времену без екрана, потпуно опчињен веселим лудилом песме. Јану зову у коло. Па је наговарају да прода коња. Па кућу. Зашто? „Само да играмо". У име плеса спискаш све што имаш. Спремност да се жртвује чак и оно што је човеку материјално највредније само да би се наставило с игром и песмом. То је тачка у којој Балкан пушта свој Ерос и Танатос да заиграју на седам осмина. Да, и тај ритам, познат народима Кавказа, Леванта и Балкана: јен-два-три, јен-два, јен-два.

Свима нам је то под кожом. На свадбама и прославама, на славама и журкама.

Тај ритам и та мелодија недавно су доживели свој историјски врхунац у извођењу Александара Чупића, професор Саобраћајног факултета у Београду:

Хајде граде, сви уз наше младе.

Тама бледи, зора руди, Србија се буди.

Хајде села, да се памте дела.

Низ сокаке нек' се чује, стиже младост, ту је.

Младост пева, бољу земљу снева.

Хајде браћо, како знамо, да је сачувамо.

Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо.

Никада ни једна верзија ове песме није имала овако звездан тренутак и овако масовну публику. Преиначени текст се показао као чисто маркетиншко злато. То Вучићу нису могли да смисле ни скупи израелски саветници, ни Тони Блер, ни Крле. Владар који је мислио да зна све о пропаганди није имао одговор на једну стару мелодију, још старији ритам и нове речи које, када их пева космати професор, делују и као политичка порука и као позив да се ухватиш у коло.

Није ово први пут да песма Ајде Јано доживљава радикалну текстуалну реинтерпрентацију.

Пре двадесетак година Асим Сарван је снимио верзију у којој се каже: Ајде Јано, кућу да не дамо. Дакле, одбрана куће уместо препуштања музици. Тачно на том трагу је и професор Чупић када снажним, али помало ломним гласом пева пред стотинама хиљада људи на Славији о младости Србије: Хајде земљо, како знамо, да је сачувамо.

Тројка са центра

Кошаркашким жаргоном речено, у утакмици без судије са надмоћнијим и силеџијским тимом, студентски покрет је убацио чисту тројку са центра у финишу меча. Ко год је био у Београду пред изборе, није могао да заобиђе заразни рефрен који је допирао из станова, са мобилних уређаја, из трамваја и кафана. Певали су га зборови и групице младих. И мени се стално вртео кроз главу, док сам пио кафу, нешто читао или шетао. „Три пољупца за срећу“, народњак који је 1985. отпевала глумица и певачица Снежана Савић.

Почетком октобра Савићка се појавила на предизборном скупу Српске напредне странке у Београдској арени и изјавила да годинама гласа за СНС и да подржава Александра Вучића. Иронија судбине је хтела да се она и њена песма нађу на супротстављеним странама, пошто је песма постала један од препознатљивих музичких симбола студентске кампање.

Студентска листа се на изборима налазила под редним бројем три. Првобитно замишљена као љубавна прича о превари и помирењу, песма је, за разлику од традиционалне мелодије Ајде Јано добила политичко значење без промене текста и рефрена. А зашто би се нешто мењало, када се у песми каже „Лагао си све, лагао си све“ ? Или „нећу један, нећу два“ – то су били редни бројеви листа напредњака и социјалиста. Или – „ништа мање нећу јер три су за срећу“.

Политички пропагандисти и спин доктори зноје се над својим табелама и алгоритмима тражећи такву врсту мелодичне асоцијативности која непогрешиво преноси поруку на најкраћи и најзабавнији начин. Рефрен као да је био створен за клипове на друштвеним мрежама. То је постала народна забава у функцији предизборне кампање. Карневалистичка еуфорија уз шеретско намигивање.

И то је био маркетиншки шах-мат.

Највероватније овај хит не би имао толико успеха унутар покрета младих људи да 2009. није направљен ремикс. Српски музичар и продуцент Милан Станковић је у пројекту СевдахБАБY спојио балканску популарну музику са електронским звуком, фанком, диском и клупском музиком. Један од његових највећих хитова је била обрада ове песме „Три пољупца". Генерација З је добила верзију на свом језику.

Лијте кише милион година

Још једна песма која је васкрсла на протестима зове се „Недеља је сванула“. Ширу популарност стекла је и захваљујући филму Тесна кожа 3. Зорица Марковић снимила ју је 1988. Текст је написала Марина Туцаковић. Песма говори о жени која гледа како се мушкарац којег воли жени другом. „Лијте кише, хладне воде, драги оде, драги оде".

Студентски покрет је на своје скупове уградио перформативне елементе из концертних ритуала. У једном тренутку сваки извођач прекине са певањем да би се чула публика како пева. Тако су за пултом увек заустављали музику после првог дела рефрена – Лијте кише, хладне воде… а из хиљада грла се чуло громко и сложно – Вучић оде.

И отишао је. Не само због надмоћног музичко-политичког маркетинга. Али и због тога.

На самом почетку студентских протеста све нас је дирнула друга песма. „За милион година” један је од најзначајнијих музичких пројеката југословенске рок и поп сцене осамдесетих година. Настала је 1985. као део међународне хуманитарне акције за помоћ гладнима у Африци. Изводила ју је YУ Рок Мисија. Иза тог имена окупило се све што вреди у југословенском поп-року. Уз 150 000 примерака часописа Рок био је и тај носач звука. Уследио је велики концерт на Маракани. Моја генерација је то пратила на телевизији. Осећали смо се делом света.

Више од четири деценије касније београдски Факултет драмских уметности – тамо је све почело – направио је обраду ове ствари са делимично измењеним текстом. Снимљен је спот са поруком: „Није крај ни за милион година. Крај је кад ми кажемо.“ Пророчке речи.

Више не бој се, сви уз студенте

и нек ти љубав снагу да, део свога младог сна.

Никад не бој се, све до победе

деца у нама знају све, граде пут у нове сне.

И до мене је дошла та порука, покренула нешто у мени. Нарочито када сам чуо како је пева хор ученика ученика и професора новосадске Музичке школе „Исидор Бајић“. Следиле су ствари као што је „Земља" бенда ЕКВ, и химнична „Востани Сербије". Већ тада ми је било јасно да напредњачка страна има озбиљан проблем. Људи који певају док се боре против надмоћног, бахатог и насилног противника, брже нађу пут до свачијег срца.

Ред је да се сетимо човека који је тада, пре више од четири деценије, написао текст у којем се каже:

Када страшне буре запрете да разбију твој мали брод

када речи штуре покушају да нађу изговор

једна рука тражи те и жели да ти да

додир нежности за бар милион година…

Аутор је Младен Поповић, новинар, драматург, телевизијски уредник и једна од важних личности музичког програма Телевизије Београд. У време настанка песме уређивао је емисију Хит месеца. Управо је он покренуо иницијативу за југословенско учешће у међународној хуманитарној акцији. И још нешто. Године 1996. и 1997, током великих грађанских протеста у Србији, Поповић је подржао демонстрације и јавно критиковао начин на који је РТС извештавао о њима. Морао је да оде са телевизије. Отуда је нека врста историјске правде, да је генерација његових унука запевала његову песму на протестима.

Тријумфална искреност

И напослетку – Ослобођен жеља – Фреед фром Десире. Песма коју је написала и 1996. снимила Гала, италијанска певачица која живи у Бруклину. То је био први сингл са њеног дебитантског албума Цоме инто Мy Лифе. Песма је постала хит у многим европским земљама. Ја сам деведесетих газио своју прву деценију у Немачкој. Понекад бих крајичком ока погледао Галу на музичком програму који је даноноћно емитовао МТВ. Ни она ни ја нисмо могли да наслутимо да ће тачно три деценије касније у Србији хиљаде младих људи уз њену песму претварати протесте у журку.

Гала је једном рекла да је њен први момак, члан сенегалског националног балета, живео у Харлему заједно са другим Сенегалцима у тешкој неимаштини. Али имао је снове, заједницу и био је срећан. За разлику од добростојећих Американаца, разједених својим амбицијама. То је био окидач за песму у којој се каже да љубавник нема новац и моћ, али има чврста уверења. „Људи желе све више и више“. А он је „ослобођен жеља, ума и чула прочишћених".

Срећа је повезана с тим колико смисла има наш живот, а не с тим колико тога поседујемо, рекла је Гала у једном интервјуу.

Песма има рефрен који може да разуме свако, јер – нема речи: На-на-на-на-на-на-на, на-на-на, на-на-на. Управо уз тај рефрен студенти из чучња устају у луди и хаотични плес, који је слика чисте животне радости, својствене свакој младости. Кључање живота.

И та слика масе добро расположених младих људи који од улице праве плесни подијум била је и остала – политичка порука мрзовољном, склеротичном систему који одбија да се насмеши.

Гала је била на последњем издању Егзита прошле године. Пре него што је запевала овај свој хит, рекла је на српском: „Србијо, устани за своја права! Покажи свету да народ има моћ!“. И Србија је послушала једну Италијанку из Бруклина, која је певала о Сенегалцу имуном на паре и срећном јер има љубав, другаре и чврста уверења. То је тај страни утицај, зар не? Само није онакав каквим га виде пропагандисти власти са памећу која није у стању да разуме младост.

Студентски покрет је маркетиншки до ногу потукао власт, која је верглала увек исту, агресивну песму, прилагођену једном нарцисоидном човеку. Залуд уподобљени медији и армија ботова. Тријумф се заправо десио много пре стварне победе Студентске листе. Животна филозофија покрета је инклузија. И Егзит и Гуча. У то не спада само музички репертоар. Јаке слике попут Гаврила који носи крст и каже да крст носи њега. Или момак под шајкачом и девојка са хиџабом који се суштински обрадују једно другом. Или физиономија мирног, стаситог студента којем се у лице унео задригли удбаш. Симболе које је власт скоро деценију и по злоупотребљавала, млади људи су с лакоћом пренаменили. Опрали их од токсичности. То није симулирана већ права искреност. Моћно предизборно оружје у земљи чија је стварност била заробљена у мрежи спинова.

Та искреност је нужно трансгенерацијски додирнула све људе које није баш до краја прегазило време.