Асоцијација филмских редитеља Србије основана је 2010. Од 14. јуна 2025. на њеном челу је Милош Шкундрић, који од тада с успехом води ову утицајну организацију од 137 чланова. Шкундрић је, иначе, аутор документарног филма Дуго путовање у рат, који се 2022. нашао међу десет најгледанијих филмова на Нетфликсу у чак пола европских земаља. Уследио је петогодишњи уговор с Нетфликсом и показало се да је то био вероватно најгледанији домаћи филм у последње време ван граница Србије. У филму је истраживао како су политичке одлуке, интереси великих сила и дипломатске игре деценијама пре Сарајевског атентата допринели избијању рата 1914. године. И њему се догађало да „гледа историју из првог реда“, јер је био сведок и учесник бројних важних догађаја последњих деценија, од чега је у овој причи пресудно било присуство на Факултету драмских уметности, где је заједно с колегама подржао студенте оног кишног дана 22. новембра 2024. године, када је, после пада надстрешнице у Новом Саду, почео студентски бунт који није престао:
„Мислим да је опште место рећи да су нас студенти променили. Али је чињеница. Показали су нам да нема страха и да има наде. Верујем да ће сада то видети и цео свет. Што се тиче „нашег дворишта“ – у кинематографији уопште али и унутар нашег удружења – ствари нису биле сасвим како би требало. Ништа драстично, али људи се нису осећали слободно да кажу шта мисле да није у реду. И онда, када су студенти већ покренули процес на далеко озбиљнијем плану, одлучио сам и ја да искорачим и укажем на проблеме. Када је дошла годишња скупштина и неко нови требало да преузме одговорност, сви су очекивали да се „с речи пређе на дела“ и када нико други није, преузео сам одговорност. Око те идеје одговорности према колегама и професији, окупили су се и колеге Маша Нешковић, Ана Мариа Росси, Балша Ђого, Младен Ђорђевић и Огњен Исаиловић, и формирали смо нови Извршни одбор АФРС. Нико од нас то заправо није желео, али осетили смо се позваним у тренутку када је српска кинематографија, као и цело друштво, већ била у дубокој институционалној кризи.“
Шта сте схватили када сте кренули с истраживањем где је новац који је требало да се уложи у српску кинематографију?
Открили смо нешто што далеко превазилази проблеме у кинематографији, што удара на законе и Устав ове земље – открили смо како функционише узурпација државе. Наиме, директор ФЦС је као изговор за нерасписивање конкурса за суфинансирање домаћег филма, а на шта је ФЦС обавезан по више закона и то два пута годишње, дао некакву одлуку или тзв. „закључак“ Владе, по којој се сваки буџетски трошак од преко два милиона динара не може реализовати без сагласности Министарства финансија. Тај „закључак“ дао је министру финансија, у овом случају Синиши Малом, који по свом нахођењу одређује шта ће у земљи да се ради, а шта неће, ко ће имати посао, а ко неће. Како је то могуће? Како је могуће када Закон о буџету јасно прописује колика средства се троше и тачно за коју намену? Не може никаква одлука Владе бити изнад закона. Наравно, схватили смо да се ово не односи само на наш, филмски сектор, него на сваку врсту посла који зависи од буџета, тако да нам је у том тренутку постало јасно да је у току буквално отмица државе.
Али до тада је и одавно и целом друштву, сваком разумном, постало јасно да се налазимо у талачкој ситуацији. Људи на власти отворено су показивали да закони за њих не важе, да полиција штити криминалце и батинаше који туку жене и децу, да се ругају мајци једне од жртава и да је изгубљена свака веза власти с елементарном хуманошћу. То да нас бију за наше паре, да их гурају у сопствене џепове са изговором некаквих „националних интереса“ и општег „прогреса“, то је нешто што политичка теорија дефинише као фашизам. А фашизам не воли критичко мишљење. И има проблем ако нема контролу над просветом, над културом. А за културу у Србији се и тако увек издвајало премало. Док су се и трошила средства, то је било на нивоу 0,67 одсто републичког буџета. Дакле ни цео 1 проценат, а од те цркавице кинематографији је припадало тек око четири до пет посто. Збир за последње две и по године је око 17 милиона евра укупно, што је толико колико држава није уложила у сопствену кинематографију. Вероватно су те паре отишле на Експо, али у односу на тамо утрошена средства то је заиста ситни кусур. Поређења ради, оволико средстава добио је сам редитељ Предраг Гага Антонијевић за неколико серија и три филма, додуше већином од државног Телекома.
Али зато, у складу са законом, седам најважнијих струковних удружења српске кинематографије подноси кривичну пријаву Јавном тужилаштву за организовани криминал против министра културе Николе Селаковића и његових саизвршилаца, због сумње на организовани криминал и свесно урушавање домаће филмске производње.
Тужилаштво ће најпре морати да утврди оно што је очигледно – да нико од надлежних две и по године није радио по закону – од директора Филмског центра Србије, председника Управног одбора и његових чланова, Надзорног одбора, до надлежних државних секретара и министра културе. Евидентно је посреди проблем политичке субординације, тј. тзв. послушништва. Филмским центром Србије већ дуже време руководе в. д. директора, а они нису бирани као најбољи професионалци на конкурсу, већ су постављани политичком одлуком министра, као чланови странке и политички подобни. Тако је и са УО на чијем челу је Мирослав Лекић. А као такви морају да слушају кад њихов шеф или шеф њиховог шефа каже: За филмаџије не дам више ни динара! Занимљиво је да је једини конкурс одржан онај за домаћег кандидата за Оскара. Дакле, истрага мора утврдити и где је завршило тих 17 милиона који нису утрошени за филмску производњу у Србији. Мало ми је досадило да се прича своди на те паре, јер ће штета у култури коју су Селаковић и њему потчињени направили бити немерљива.
Сами смо криви за све што нам се догађало последњих година. Живели смо у уверењу да је сваки наш појединачни глас слаб да би утицао на жељену промену. И онда су дошли млади људи и показали да су промене могуће, да има наде
Тако нешто до сада није забележено?
Колико сам ја могао да видим и чујем, у последње две деценије у Филмском центру, увек су се дешавале неке намештаљке типа ја теби – ти мени, постојале неке свете краве… Заправо, био је присутан принцип да се средства додељују одређеним људима, а не пројектима. Али упркос свему томе, пролазили су и квалитетни пројекти. То је оно о чему се ћутало, што смо сви знали али нисмо јавно говорили – све до оног тренутка када су нас студенти све пробудили и показали да то не мора тако. Да не сме тако. Ми који се држимо тог правила, јасно је да нисмо привилеговани као они који исказују своју понизност пред отмичарима. И нама се, када и добијемо могућност да снимимо филм, додељују крајње неадекватни износи с којим је тешко започети било шта. Док Гага и Лазар Ристовски, на пример, добију средства која су до два пута већа од свега што укупно добије сва остала филмска боранија. Плус, они добију новац од Телекома, из републичких резерви.
Да ли је било проблема у постизању јединства кад је реч о појединим одлукама којима је ваша асоцијација, уз остала удружења, бојкотовала национални филмски фестивал на Златибору, на пример? Да не ређам ваше остале исказе неслагања с понашањем Министарства културе Србије.
Било је колега који су се уплашили, да би као виђенији чланови оне асоцијације која позива целу филмску браншу на бојкот „националног фестивала“, могли појединачно бити угрожени. И тај страх није било сасвим без основа, управо познавајући Гагу Антонијевића и привилегије којима располаже. Када је тај бојкот успео, а фестивал није – Антонијевић је увређен затражио да се укине репрезентативност Удружењу филмских уметника Србије – да држава престане да члановима Удружења уплаћује социјално и здравствено осигурање. Ипак то се није и неће десити. Дотични је после тога тражио укидање Факултета драмских уметности који је сам завршио. Да одговорим на ваше питање: појединачни отпор јединственом ставу у редовима наше Асоцијације био је на нивоу двоје-троје колега, дакле занемарљив.
Редитељ Милутин Петровић је с групом истомишљеника основао ново филмско удружење АРТИС. Чему оно служи?
Милутин, и поново Гага. Самоиницијативно су напустили Асоцијацију филмских редитеља Србије прошле године и кренули да оснују своје удружење. Хтели су ту да обједине и филмске ауторе и уметнике и раднике и да таквом масовношћу парирају УФУС-у. Да им је то иоле успело, видели бисмо масовне фотографије, макар и с капуљачама. Али нисмо. Исто то друштво покушало је да под контролу стави УФУС АФА – Организацију филмских аутора, која ради с новцем, тј. исплаћује тантијеме од емитовања филмова и серија. Али као и све чега се они дохвате, то се претвори у трулеж.
Колико удружења обухвата УФУС АФА?
Укупно пет удружења. УФУС АФА заштиту основали су са једне стране УФУС и Асоцијација филмских редитеља Србије, која је у организацију придружила и Удружење сценариста, Српску асоцијацију сниматеља и Удружење документариста. Њена основна намена је наплата накнада по основу ауторског права од реемитера ТВ програма где се наши филмови и серије приказују. Дакле, не од државе, него од кабловских система, који су пуштали наше филмове и за то узимали паре од претплатника као што су СББ и Телеком итд. Негде од 2018, али ефективно од 2021. наовамо, први пут у историји, српски филмски аутори добијају надокнаду за експлоатацију њихове интелектуалне својине и у тој сфери ствари полако почињу да долазе у ред. Ипак, остаје много проблема на оној ипак првој и важнијој страни – филмској продукцији.
Сваком разумном постало је јасно да се налазимо у талачкој ситуацији. Људи на власти отворено су показивали да закони за њих не важе, да полиција штити криминалце и батинаше који туку жене и децу и да је изгубљена свака веза власти с елементарном хуманошћу
Постало је опште место колико Србија заостаје за Европом кад је реч о регулисању односа у филмској индустрији. Поређење са првим суседом, Хрватском, поразно је.
Интернет платформе попут Нетфликса, Амазона, ХБО, преко претплате из ове земље извуку годишње око 65 милиона евра. Ни промил тих пара, наплаћених с картица грађана Србије, никада се не врати у Србију. Неки од њих, као што је Нетфликс, такорећи ни не приказује српске садржаје, чак ни у Србији. По овом питању, Хрватска и неке земље у окружењу су испред нас и они су законски регулисали да се барем шест-осам одсто од ових средстава врати, кроз откуп домаћих ауторских дела или инвестирање у производњу. Хрватски аудио-визуелни центар ХАВЦ као филмски фонд има далеко већу аутономију у односу на оснивача – државу, и оваква ситуација као код нас – да су средства по закону прописана, али се не реализују, практично не би била могућа. ХАВЦ такође додељује домаћим продуцентима далеко адекватнија средства за производњу филмова и по томе су три-четири пута бољи од нас, у односу на време када су се додељивала средства за снимање филмова. Јер, ако стварно хоћете да неко превесла ту бару, какав је процес продукције једног филма, онда му дате бар једно весло, ако не оба. А не да му дате кашику да са њом весла. Филм подразумева организацију на стотине људи и много кошта да се направи, чак и када не ваља. У Србији сам за свој пројекат играног филма који кошта два милиона, добио 200.000 евра. У Хрватској су износи које ХАВЦ додељује по пројекту играног филма сада већ 800.000 и 900.000, до милион евра. То су европски токови, бирократски, али управо такви негде и онемогућују или смањују корупцију која је код нас у ФЦС присутна деценијама. Није она инвенција ове садашње власти.
Колико је таква ситуација утицала на место српског филма последњих година на међународној сцени?
Утиче много јер се ради у неусловима, што исцрпљује филмске ауторе. Филмови се раде дуже него што би то било ко желео, самим тим аутори раде мање филмова за свог радног века. Један од најбољих примера за ово је филм који је победио на Санденсу ове године. Био сам председник комисије ФЦС која је доделила средства овом пројекту и тако знам да је то било пре целих осам година. Поређења ради, Дара из Јасеновца, на пример, заокружена је у мање од шест месеци – од финансирања до завршетка снимања. У реду, јако је важна тема из националне историје и можда би требало дати првенство пролаза. Али, можда би онда требало и показати дужну одговорност и према теми и према државном новцу. А онда, када добијемо филм који ни домаћа публика не жели да гледа, свако ко не изрази мишљење да је у питању ремек-дело, назива се „усташом“. Па се смува да добије статус српског кандидата за Оскара и још око 80 хиљада евра за промоцију, док се пусти на РТС-у, да се не би бламирао у празном биоскопу. Заиста не знам како би се назвали они који се тако озбиљним темама као што је геноцид нашег народа баве на тако лежеран начин, а за дебеле хонораре. Патриоте? Ипак, и поред свега, наша кинематографија је респектабилна кинематографија, иако се на њу у Србији није никада гледало као на озбиљну државну стратегију, какву сте имали у Румунији, на пример. Наша кинематографија је то опстала не уз помоћ, него упркос држави.
Зар нисте, нисмо, ми све то дозволили?
Нажалост, сами смо криви за све што нам се догађало последњих година. Живели смо у уверењу да је сваки наш појединачни глас слаб да би утицао на жељену промену. И онда су дошли ови млади људи и показали да су промене могуће, да има неке наде у овом животу. Тек тада је свако од нас, из свог угла, кренуо да чисти своје двориште. Уследили су бројни потези који су показали да хоћемо и да можемо. Не само да критикујемо и бојкотујемо оно што сматрамо неприхватљивим, већ и да нешто добро и ново направимо. И то и радимо. Унутар колективне организације – УФУС АФА Заштите, ми представници оснивача, направили смо осмочлану радну групу која је почела да ради на дугорочној Стратегији српске кинематографије. Ова група је до краја овог лета сачинила и комплетно нови нацрт Закона о кинематографији, који прати најмодерније европске законске токове. Унапредили смо и текст Закона о ауторском и сродном праву, у оним деловима који се тичу филма. Спремали смо се за време од 25. октобра, када ће надлежне државне институције попут Министарства културе или Завода за интелектуалну својину радити свој посао, а не слепо извршавати наређења својих политичких шефова.
