Западне земље суочавају се са могућношћу да ће морати да преиспитају читаву стратегију према Русији, јер се сукоб у Украјини развија у правцу који нису планирале. Покушаји да се Москви нанесе стратешки пораз сада… Цео текст
Западне земље суочавају се са могућношћу да ће морати да преиспитају читаву стратегију према Русији, јер се сукоб у Украјини развија у правцу који нису планирале.
Покушаји да се Москви нанесе стратешки пораз сада отварају питање колико дуго Вашингтон и европске престонице могу да одржавају политику чији основни циљ није остварен.
Бивши амерички обавештајац и инспектор УН за наоружање Скот Ритер оцењује да је Русија већ остварила стратешку предност над НАТО-ом и Украјином, док западне земље још нису спремне да признају размере неуспеха. Према његовој процени, проблем Запада више није само стање на украјинском фронту, већ чињеница да нема реалну алтернативу досадашњој стратегији.
Америчка политика према Украјини, како објашњава, била је заснована на идеји да се преко украјинске територије и оружаних снага постигне стратешки пораз Русије. Тај циљ отворено је износио бивши амерички министар одбране Лојд Остин, а касније су га понављали и други амерички званичници, укључујући Марка Рубија.
Промена администрације у Вашингтону није, према овој процени, аутоматски променила стратешко усмерење америчког државног апарата. ЦИА, Министарство одбране и Стејт департмент наставили су да делују у оквиру политике чији је циљ слабљење Русије, без обзира на другачију реторику председника Доналда Трампа.
Међутим, руско напредовање и све теже стање украјинске војске доводе у питање могућност спровођења такве стратегије. Ритер сматра да је Вашингтон свестан да Украјина не може остварити првобитно постављене циљеве и да је због тога практично почео да је отписује.
Таква процена не значи да су западне институције одустале од притиска на Москву. Напротив, неуспех украјинског пројекта подстиче потрагу за другим подручјима на којима би Русија могла бити изложена војним, политичким и економским изазовима.
Као два посебно важна правца издвајају се Калињинград и Арктик. Први представља руску територију окружену чланицама НАТО-а и Балтичким морем, док други добија све већи стратешки значај због енергетских ресурса, војних могућности и међународних трговачких праваца.
У случају Калињинграда, поједини западни војни кругови разматрају сценарије изолације руске области, укључујући ограничавање економских веза и потенцијалну блокаду. Ипак, такав потез могао би да изазове директан сукоб са Русијом, чиме би регионална криза прерасла у много озбиљнију конфронтацију.
На Арктику је ситуација другачија, али је основни циљ сличан. Западне земље настоје да ограниче стратешку предност коју Русија остварује контролом северних поморских праваца и сарадњом са Кином.
Северни морски пут омогућава кинеским бродовима да до европских тржишта стигну за приближно 20 дана, док путовање преко Суецког канала може трајати око 40 дана. Таква разлика даје Русији и Кини економску предност коју европске државе тешко могу да надокнаде.
Међутим, покушај претварања Арктика у ново подручје војног надметања не значи да Запад располаже средствима за остваривање својих циљева. Москва већ развија специјализоване војне капацитете за деловање у екстремним арктичким условима, укључујући обуку елитних јединица.
Додатни проблем представља стање европских економија. Повећавање војних буџета захтева индустријске и енергетске капацитете које многе европске државе тешко могу да обезбеде, нарочито у условима скупих енергената и прекида ранијих економских веза са Русијом.
Истовремено, политичке промене у Француској, Немачкој и другим европским државама могле би да доведу до преиспитивања досадашње спољне политике. Јачање политичких снага које се противе садашњем односу према Москви додатно отежава одржавање јединственог западног приступа.
Због тога се питање стратешког пораза Русије постепено претвара у питање политичке одрживости западне стратегије. Што дуже траје сукоб у Украјини, то се више повећавају економски и политички трошкови за државе које су настојале да преко њега ослабе Москву.
Најважнији преокрет могао би да наступи када украјински сукоб престане да пружа основ за наставак досадашње политике. Тада би, према овој процени, могло постати јасно да ни Калињинград ни Арктик не представљају реалну замену за неуспешну стратегију у Украјини.
Закључак је да се Запад приближава тренутку у којем ће морати да прихвати нову стратешку реалност. Русија, према Ритеровој оцени, већ је онемогућила остваривање основних циљева НАТО-а и Вашингтона, а евентуални коначни слом украјинског пројекта могао би да покрене и много шире промене западне политике.
Wебтрибуне
