Кремација је мода која је у последње време дошла нама са истока У модернијим временима на нашим просторима појавила се кремација као избор за сахрану. Иако није сојствена традиционалном начину схрањивања у Србији, на… Цео текст
Кремација је мода која је у последње време дошла нама са истока
У модернијим временима на нашим просторима појавила се кремација као избор за сахрану. Иако није сојствена традиционалном начину схрањивања у Србији, на гробљима често можемо видети мале соменике и гробове у којима су посуде са пепелом. Да ли је кремација грех према православљу и како православни хришћани треба да се сахрањују, у емисији "Питања и одговори" на ТВ Храм говорио је протонамесник др Драган Поповић:
"Адам је створен од земље, праха земаљског. Дакле, од предпостојеће материје. Међутим, он је добио живот тек када је добио дух, односно душу која је дошла директно од Бога. И сада, дакле, сви људи су душа и тело. Почетак човековог живота је тренутак када добија душу од Бога.
То се дешава када се споје генетски материјал маме и тате. И опет кажем, тело добијамо од маме и тате, душу добијамо од Бога. А крај човековог живота је супротан, раздвајање душе и тела. Због чега тело враћамо где? У земљу, одакле је дошло, и на Опелу имамо чак и стих: "Вратио си се у земљу одакле си узет", а душа се враћа Богу. Нас су последњих тридесетак година у нашој науци, богословској, се потенцира да душа умире заједно са телом. Ја то нисам нигде нашао.
Што више, прегршт референци у добротољубљу има да душа наставља неку врсту егзистенције. То није човек, то је човекова душа. Враћа се код Бога. Зашто? Шта ће Богу наша душа? Чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Када ће наша душа да пронађе своје тело? Дакле, душа никада не губи везу са својим телом. Душа проналази тело и то је васкрсење, опште оно, дакле, темељ наше вере. Шта радимо са телом? Сахрањујемо га. Шта значи сахранити? Значи чувати, сачувати га. За шта га чувамо? Чувамо га за васкрсење.
Кремација је мода која је у последње време дошла нама са истока. Никада није постојала у нашој традицији. Шта се дешавало са Христовим телом? Дакле, скинули су га са крста, помазали су га уљем, мироносце су ишле на његов гроб да помажу његово тело уљем, мирисним уљима, дакле, са највећим почастима се човек сахрањује. И то тело ми не бацамо у реку, не спаљујемо, не. Дакле, не одричемо се њега, него га чувамо као највећу драгоценост. Сахрањујемо га.
Чувамо га за опште васкрсење. Не уништавамо га, не понашамо се према њему као да нам је небитно. Шта више, јако нам је битно, јер то тело учествује у васкрсењу. Човек је човек поново тек када се споје душа и тело. До тада имамо тело човека и душу човека.
Кремација је апсолутно, нећу рећи недозвољена, него бласфемија према телу, према човеку, према хришћанству. И знам да је изговор да је скупо сахрањивање, да је много јефтиније да се човек кремира и да се чува у једној посуди. И тај изговор се темељи на томе да ће Бог да васкрсне и та тела, што је истина, али је проблем у нашем односу према том телу.
Дакле, Бог не може да буде спречен тиме што је неко кремиран да васкрсне. Дакле, та душа има везу са тим телом. Замислите мученике који су спаљени. Је л' то значи да Бог жели да их васкрсне, а да не може зато што им је тело претворено у прах? Не. То је бесмислица. Али наш однос према том телу говори да ми нисмо хришћани уколико кремирамо."
