Послије избора у Србији: Бањалучка честитка без стида и политичке кичме

Милорад Додик је пре десетак дана позивао Србе из Републике Српске да гласају за Вучића и против Студентске листе.

За то време полиција у Бањалуци забранила је скупове подршке студентима на Тргу Крајине, уз образложење да им не може гарантовати безбедност.

С друге стране готово сва опозиција је ћутала, са изузетком два човека, Драшка Станивуковића и Небојше Вукановића, с тим што је потоњи подржао студенте за разлику од градоначелника Бањалуке.

Он је у неколико наврата говорио да је стабилност Србије могућа једино са Александром Вучићем на челу.

Полиција је окупљања представника Студентске листе у Бањалуци забрањивала искључиво по налогу актуелне власти на челу са СНСД-ом, уз опаску да би „противници” могли изазвати неред.

Систем је тако прогласио безбедносним ризиком неколико десетина људи који хоће да подрже студенте из суседне државе.

Чим је Вучић признао пораз, исти човек који их је политичком лопатом затрпавао, први им је честитао, уз захвалност Вучићу на сарадњи.

И то је суштина политичког феномена, јер се подршка и лојалност не односе на политичку идеју и принципе, већ искључиво на власника моћи.

Док је Вучић био јак, студенти су за Додика били „блокадери” и претња.

Кад је пао, „глас народа је глас Бога”.

Реченица за коју ће се тражити политичка тежина у наредним месецима након формирања власти и која ће као и 2012. године, када је „политичко недоношче”, како је пре избора Додик називао Вучића, тражити скуте у београдским фотељама.

Опозициони гребатори и жртве

Ни опозиција није много боља.

Станивуковић је више пута показивао симпатије према Вучићу, а део других опозиционих лидера ћутао је док није било сигурно изаћи из мишје рупе.

Тако су један по један након проглашења победе Студентске листе, политички прваци, али и они из задњих редова, срочили по коју реченицу подршке новој власти у Србији.

Политичка зрелост опет је постала сезонска роба, која је загадила и оно мало политичке озбиљности која је остала.

У том спектру истичу се двојица политичара, који су своју политичку доследност нешто скупље платили.

Милан Миличевић, тадашњи председник СДС-а, подржао је мартовске протесте и убрзо је ухапшен под оптужбом за проневеру.

Поступак је на крају обустављен у политичко-правосудном механизму, који се укључио на сигнал из Београда.

Лидер Листе за правду и ред Небојша Вукановић, студенте је подржавао од почетка, што га је, сматрају многи, коштало резултата на изборима одржаним у БиХ почетком месеца.

„Подужи је списак оних који до јуче нису излазили из трбуха Вучићу, улизивали се беспризорно, од Стевандића, Селака, Нешића до Сава Минића и Жељке Цвијановић, а који сада гледају да побришу своје статусе и изјаве.

Као што је Драшко Станивуковић са свог канала избрисао предизборни спот са Вучевићем, али све им је узалуд”, рекао је Вукановић, апострофирајући да ће понашање „улизица ући у историју бешчашћа”.

Додикова позиција сада је на ваги.

Цела његова стратегија почивала је на томе да Београд, без обзира на власт, стаје иза Бањалуке.

Тај стуб је сада у најмању руку непознаница јер до сада стиже само декларативна подршка о сарадњи Београда и Бањалуке, не искључујући сарадњу са осталим центрима регије.

Повлачење спољног ослонца могло би значити унутрашњу слабост, што у овом тренутку не иде у прилог СНСД-у и коалицији окупљеној око ове странке.

Ипак, бирачи су видели да је Србија гласала другачије него што је власт препоручила.

Због тога су улице Бањалуке у ноћи избора биле пуне људи, на истом оном месту где је власт забрањивала окупљања.

Уместо забране, овога пута се прослављало уз полицијску пратњу.

Сарајево и нови односи

Из Федерације стиже опрезна нада у боље односе са Србијом, што се види у медијским коментарима.

Ипак, јасно је да ће се бошњачке странке радовати Београду који не игра на Додикову карту.

Боље односе очекује и председавајући Председништва БиХ Денис Бећировић, као и шеф бх. дипломатије Елмедин Конаковић, који очекује да нова власт у Србији помогне Србима у БиХ у борби против корупције.

За лидера СДА Бакира Изетбеговића, односе две земље „треба градити на равноправности”.

Смиривање тензија између Београда и Сарајева неће бити угодно за Бањалуку, јер је одбрана националног идентитета и напад од измишљеног непријатеља била матрица која се годинама градила како би се бирачко тело са обе стране Дрине држало на окупу.

Бољи односи Београда и Сарајева значиће и мање простора за реторику о дестабилизацији Босне и Херцеговине.

„Претпоставља се да ће и због својих интереса и због притиска из међународне заједнице, Студентска листа радити на томе да побољша односе у региону”, каже Милош Шолаја, професор на Факултету политичких наука у Бањалуци.

У Републици Српској власт и опозиција сада покушавају да украду заслуге за оно што нису урадили.

Први ће рећи да су одувек били за дијалог.

Други, да се нису хтели мешати у изборни процес друге државе, иако су то радили само када је њима одговарало.

Једино што им иде у прилог је памћење бирача, који су већ заборавили да су победнике у Србији „дочекали” исти људи који су их до јуче забрањивали на улицама.