"Ову истрагу од самог почетка опструишу полиција и други државни органи, а главни и поступајући тужиоци су изложени незаконитим притисцима и увредама."
Две године после стравичног злочина у Новом Саду, када је на два пута реновираној и отвараној Железничкој станици урушена надстрешница усмртила 16 и тешко повредила једну особу, нема изгледа да ће ускоро почети суђење по јединој потврђеној оптужници – новосадској. У предмету због тешког дела против опште сигурности, тадашњи министар грађевинарства Горан Весић и његова заменица Анита Димоски налазе се на слободи од јануара ове године, уместо у тзв. кућном притвору као и преосталих једанаест окривљених. Нико више и не пита шта је са истрагом коју је 1. августа прошле године започело Јавно тужилаштво за организовани криминал (ЈТОК) против 14 окривљених међу којима су, поред именованих, и бивши министар Момировић и директор „Стартинга“ Тривић, за финансијске малверзације које су оштетиле буџет за 115 милиона долара, током изградње брзе пруге од Новог Сада до Келебије. Ову истрагу од самог почетка опструишу полиција и други државни органи, а главни и поступајући тужиоци су изложени незаконитим притисцима и увредама.
После спорне надлежности Вишег јавног тужилаштва у Београду да подигне ову оптужницу на основу пријаве против два члана комисије за технички пријем и менаџерке ИЖС-а, коју је претходно одбацило Више јавно тужилаштво у Новом Саду, њеног потврђивања од стране Вишег суда у Београду у три наврата и три укидајућа решења Апелационог суда у Београду – за предмет Вишег суда у Београду сада се изгледа једино интересују два члана независне Анкетне комисије, Огњен Радоњић и Владимир Обрадовић. Они су аутори управо објављеног Досијеа надстрешница: Од коверте до гроба, оригиналне анализе целог случаја, али и ризнице драгоцених података. У тој књизи, они констатују да се неки од актера не само другог него и првог отварања Железничке станице, налазе у актуелној изборној кампањи која подсећа на политички оквир у којем се одвијала и трка за отварање пруге. „И тада се све подређивало потреби да се заштити слика власти и оствари пропагандистичко-политички циљ, док су стварни проблеми станице решавани фушерски и офрље.“
Ипак се пред двогодишњицу пада надстрешнице догодила битна промена. Она би могла да покрене регуларни рад у започетим предметима. Грађани Србије су 25. октобра 2026. године масовно изашли на ванредне парламентарне изборе и већински рекли: НЕ личном ауторитарном режиму Александра Вучића и његовој Српској напредној странци.
То се и очекивало, иако није било извесно. Многи од студената у блокади и активиста грађанске побуне, па и поједини опозиционари, на својој су кожи претходних година осетили физичку или манипулативну силу, застрашивање, претње, законски неутемељена лишавања слободе и притворе. Једина одбрана је била јавност и улица. Није се могло сакрити да су – из пијетета према страдалима и због неправди тада владајућег режима – одмах након тродневне жалости, грађани масовно изашли на улице већ 5. новембра 2024. у Новом Саду, на комеморативни скуп и протестну шетњу. Након тога више пута су се масовно окупљали и у свим другим градовима Србије, посебно откада су припадници и функционери Српске напредне странке физички напали студенте који су ћутањем испред Факултета драмских уметности у Београду одавали почаст страдалима у урушавању надстрешнице.
Никакво фиктивно испуњавање студентских захтева, пре свега оног за транспарентност утврђивања одговорности за првоновембарски злочин, није могло да збуни и онемогући незадовољне. Рекли су гласно и јасно (тадашњем) председнику Републике да је у том погледу ненадлежан, а после протеста испред Врховног јавног тужилаштва у Београду – Загорки Доловац да је недостојна функције, јер се није ангажовала, чак ни огласила данима и месецима. После низа масовних скупова широм Србије, те оставке премијера Вучевића после насиља у Новом Саду, када су активисти Српске напредне странке бејзбол палицама студенткињи Ани разбили вилицу, догодио се и величанствени скуп 15. марта 2025. у Београду. Био је то вероватно највећи политички скуп у историји Србије. Студенти у блокади су, уз помоћ бајкера, ветерана и ИТ заједнице, успели да окупљање прође у миру. То је било изузетно тешко, јер су у најделикатнијем тренутку били нападнути непознатим звучним оружјем и претњама лојалиста СНС и криминалаца из противправно ограђеног шаторског насеља „Ћациленд“ у центру града које је тада формирано и остало под заштитом полиције дуже од годину дана.
Дакле, иако се, наизглед, ништа ново не дешава у предметима „Надстрешнице“, ауторитарни политичко-правни монопол је резултатима недавних избора разбијен. Треба очекивати да ће у наредним данима, месецима и годинама правосуђе у вези са овим, али и многим другим нерешеним или запуштеним кривичноправним случајевима, почети да ради свој посао онако како је на основу Устава и важећих закона и до сада било дужно да поступа. До сада је узурпирани ауторитарни режим оптуживао правосуђе да се „отело“, да је „жуто“ или „блокадерско“ и да га треба вратити под скуте обесмишљене Народне скупштине.
У стварности, врх режима се уплашио да правосуђе и према њима не почне да поступа на основу закона. То им је нарочито постало проблем када су прво појединци, па десетине, а на крају више стотина судија и тужилаца јавно подржали оправдане студентске захтеве за функционисањем правне државе, владавином права, једнаком применом закона према свима и једнаким и равноправним односом свих према закону. Судије и тужиоци су своје изјаве потписивали пуним именом и презименом, у изостанку подршке надлежних правосудних органа и врха правосуђа. Да је правда, у једном тренутку, објективно, била више на улици него у судници, нису добро разумеле ни струковне организације судија и тужилаца. Зато су се судије и тужиоци самоорганизовали у заједницу „Одбрана струке“.
Они сад, с правом, траже полагање рачуна од председника Уставног суда Владана Петрова и „истакнутих“ челника правосуђа, укључујући и чланове Високог савета судства и Високог савета тужилаштва. Ово тим пре што је и избор за Високи савет тужилаштва, који је поновљен спорном одлуком Уставног суда, под истрагом у Јавном тужилаштву за организовани криминал. На седници Високог савета судства 29. октобра није ни поменуто да су им се са позивом на анализу и одговорност обратили многи субјекти друштва, од Студентске листе и „Одбране струке“ до Адвокатске коморе Београда.
Дакле, тај моћни лични политички режим, који је напокон изгубио изборе, све време је штитио и протежирао своју, различитим привилегијама ушушкану правосудну, а њему лојалну мањину. За њих нису били битни стручност, независност и непристрасност суда и самосталност тужилаштва, него лојалност и ефикасност у одбрани режима у свим предметима у којима имају своје људе и интерес. Већ се преко друштвених мрежа преносе непотврђене вести да појединци у Вишем јавном тужилаштву у Београду сада плачу, док петочлана комисија Врховног јавног тужилаштва остварује увид у деликатне предмете. Оно што грађани Србије захтевају и апсолутно заслужују јесу релевантност те контроле и потпуне информације, а одмах затим и одговорност оних који су злоупотребљавали своја овлашћења.
Тај корпус правосудне дволичности предводи Ненад Стефановић, главни јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Београду, али и поједини други главни јавни тужиоци у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и другим градовима Србије. Ни судије нису биле имуне на ове утицаје и злоупотребе. Уз беспрекоран и законити поступак и транспарентност у раду, посебно би требало обратити пажњу на оне судије и тужиоце који су од оснивања у руководству Стефановићеве струковне организације „Удружење судија и тужилаца Србије“ и на оне који су после доказано спорних одлука према учесницима протеста каријерно напредовали. Ово никако не значи да би од полагања рачуна за чињење, односно нечињење, требало аболирати врховну јавну тужитељку Загорку Доловац и многе тужиоце из групације тужилаца који њу подржавају, уколико има доказа о злоупотребама у раду.
На крају, због описаног катастрофалног стања и подељености у правосуђу, помиловања и аболиција које је наводно дао бивши председник Републике пре подношења оставке и многих других афера у које је укључен и министар правде, крајње је време да се јавности обрати и положи рачун и председник Врховног суда Мирољуб Томић. То би требало да учини и судија Јасмина Васовић, која је „тихо“ пет година руководила овом највишом судском инстанцом. Судија Томић би, осим о свим дешавањима и променама у друштву и правосуђу, могао да обавести јавност и о томе докле се стигло у Врховном суду у одлучивању о предмету „Надстрешница“.
Наиме, према информацији коју је телевизија Н1 успела да добије од Вишег суда у Новом Саду, овај предмет се налази у Врховном суду. Виши суд у Новом Саду је у одговору од 22. октобра ове године, „поново“ напоменуо да је овај суд „од стране Министарства правде, Управе за извршење кривичних санкција обавештен да окривљенима Горану Весићу и Анити Димоски нису могли да поставе уређај за електронски надзор, односно да поступе по решењу Апелационог суда у Новом Саду од 15.06.2026. године, имајући у виду да је у самом решењу наведено да им се трајање мере од три месеца има рачунати од дана укидања мере која им је одређена решењем Вишег суда у Београду, а по којем решењу им је укинута мера још 30.01.2026. године“.
Да није било тог додатка њиховом одговору, не бисмо сазнали да је Виши суд због овог проблема три пута достављао списе предмета Апелационом суду у Новом Саду јер се „појавила сумња у погледу извршења наведеног решења“. Апелациони суд је 16. септембра коначно вратио списе Вишем суду уз тумачење да ће о сумњи у дозвољеност извршења ове судске одлуке одлучити посебним решењем Виши суд. Позвали су се на члан 278 став 1 Законика о кривичном поступку. Међутим, Виши суд у Новом Саду заузима супротно становиште од изнетог, позивајући се на члан 278 став 2 Законика о кривичном поступку, према коме тумачење судске одлуке треба да учини суд који је донео правноснажно решење.
Виши суд сматра да није могао по службеној дужности преиспитати примену мере према двоје наведених окривљених. У одговору наводе и „да је Врховни суд још 28. августа 2026. године тражио списе предмета ради одлучивања о захтевима за заштиту законитости које су изјавили браниоци окривљених Горана Весића, Аните Димоски и Јелене Танасковић, управо на решење Апелационог суда у Новом Саду од 15. јуна 2026. године, те како је предмет поднетих захтева, између осталог и законитост спровођења мере забране напуштања стана у односу на окривљене Горана Весића и Аниту Димоски, овај суд је списе предмета доставио на одлучивање Врховном суду дана 06. 10.2026. године, о чијој одлуци ћете бити благовремено обавештени“.
Тако се наставља пракса ванпретресног кривичног већа овог суда да се, по најразличитијим основама, чине различити правни преседани и куриозитети и тако продужава поступак у време када је већ требало да буде одржано припремно рочиште и да започне суђење. Отворено питање због чега према оптуженима Весићу и Димоски није у примени предложена мера забране напуштања стана могло је и морало бити давно решено. Виши суд у Новом Саду је, према одредбама Законика о кривичном поступку, чим је оптужница коначно потврђена одлуком Апелационог суда у Новом Саду по жалби, требало самостално да донесе те одлуке. Просто је невероватно да су судије-кривичари из Новог Сада превиделе да у члану 209 став 1 Законика о кривичном поступку пише да о одређивању мере забране напуштања стана „одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности“.
Дакле, и један и други суд су могли поступати и донети предложену меру чим је стигла званична информација Управе за извршење кривичних санкција да им је истоврсна мера у предмету истраге у ТОК-у укинута. То је навело браниоце осталих оптужених да поставе питање колико је оправдано да, док траје ова непотребна административно-судска заврзлама, преостали оптужени буду у такозваном кућном притвору. Ово јесте нова „мрља“ и извргавање руглу правде, правичности и задовољења за жртве надстрешнице. Нешто за шта ће кад-тад морати да се одговара.
Тако је Виши суд у Новом Саду добио нови разлог да још не заказује припремно рочиште и суђење, иако је оптужница Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду потврђена 15. јуна, тако што је Апелациони суд преиначио решење ванпретресног већа Вишег суда којим су ван снаге стављене оптужбе за окривљене Танасковић, Весић, Димоски, Спремић, Гавриловић и Тодоровић. Зна се име судије – председника судског већа за случај „надстрешница“, али се не зна да ли у великој судници постоје сви услови за разглас и снимање суђења, за шта суду недостаје износ од око 35.000 евра. Нико се није огласио о незаконитим притисцима на поступајуће кривично веће Апелационог суда у Новом Саду, када су поједини браниоци незванично сазнали за садржину одлуке пре њеног достављања првостепеном суду и поднели недозвољене захтеве за изузеће двоје судија.
Надајмо се да ће Врховни суд бити стварни ауторитет, брзо донети одлуку поводом захтева за заштиту законитости као ванредног правног лека који се обично подноси против правноснажне пресуде и о томе обавестити јавност. Он може решењем које не мора да садржи образложење одбацити предметни захтев, макар био поднет због повреде закона, уколико није од значаја за правилну или уједначену примену права. Уколико не одбаци овај захтев, Врховни суд га на седници већа одбија или усваја. Претходно се одређује судија известилац који доставља примерак захтева јавном тужиоцу, а може по потреби и да прибавља обавештења о истакнутим разлозима. У том случају Врховни суд доноси своју одлуку најкасније у року од шест месеци.
Аутор је судија Апелационог суда у пензији и члан Анкетне комисије за истраживање одговорности за пад надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду
(Пешчаник.нет, фото: Аутономија)
