Не осећам тријумф због вашег пораза. Осећам умор. Празнину. Збуњеност. Јер, смешне су ми ваше игре, којима покушавате да докажете и себи и другима – како сте и даље главни. Чудне су ми ваше претње да ћете се колико… Цео текст
Не осећам тријумф због вашег пораза. Осећам умор. Празнину. Збуњеност. Јер, смешне су ми ваше игре, којима покушавате да докажете и себи и другима – како сте и даље главни. Чудне су ми ваше претње да ћете се колико сутра вратити снажнији и јачи, тако што ћете правду узети у своје руке. Осећам гађење према свему што радите. Гнушам се ваших јефтиних трикова, којима правите слику о себи – не као о губитнику ових избора, већ као о жртви. Лакше вам је да мислите, како су вам хулигани отели победу, него да сте изборе изгубили.
Тешите се, како су изборни резултати заблуда грађана – изазвана вишим силама. И како ће народ на коленима клечати да се ви вратите. А, истина је другачија – огадили сте се народу за протеклих четрнаест година. Превише смо патили, превише смо били понижени и превише траума смо преживели. Изгубили смо блиске људе, а оно што највише боли, а нашта сте ви имуни – изгубили смо децу. Рибникар, Орашје, Дубона, Нови Сад… Превише је несрећа било под вашом влашћу, за овако малу земљу. Зато наша радост још увек није потпуна. Предуго смо провели у ропству са вама – да бисмо знали како изгледа слобода без вас. Требаће нам озбиљна снага да укључимо телевизоре и фрижидере без страха – да ћете из њих ви искочити.
Превише је несрећа било под вашом влашћу, за овако малу земљу. Зато наша радост још увек није потпуна. Предуго смо провели у ропству са вама – да бисмо знали како изгледа слобода без вас. Требаће нам озбиљна снага да укључимо телевизоре и фрижидере без страха – да ћете из њих ви искочити
Двадесет петог октобра, била сам на дежурству са мобилним тимом у Улици Гаврила Принципа. Та улица, препуна је сумњивих лица и агресивних миграната, а увече постаје сабласна. Око нас је био мркли мрак, док су унутра контролори будно чували кутије са гласовима грађана. Око шест поподне стигла је дојава да будемо опрезни, јер постоји озбиљна опасност да бирачка места буду мета хулигана. Ивана, Пеђа, Александар, Данило, Иван, Немања и Никола су моје младо друштво за то вече. Збијамо шале на рачун батина. То је начин да одагнамо страх. Мада, страха, оног паралишућег – нема. Јер, за разлику од вашег примитивног циља да нас покрадете, наш циљ је узвишен – одбрана поштено освојених гласова. Зато страх, који тиња у нама, претварамо у зезање, у селфије и у онај наш препознатљиви улични хумор. Маштамо, онако дечије, наивно, како би било дивно да бар једном будете господин и да једноставно, људски, признате пораз.
Док стојим са њима, у том мраку крећу флешеви. Садашњост и прошлост се преплићу. Враћам се у ноћ између петог и шестог октобра пре двадесет шест година, када сам дежурала у Градској скупштини. И тада сте ви били део власти против које смо се борили. Зар је морало да дође до тога, да и данас, после толико година, ви поново будете онај наспрам кога стојимо? Питам се – зашто смо то бреме наше прошлости, натоварили на леђа ове дивне деце са којом вечерас делим овај хладан плочник?
Наилази ауто. Батинаши… Ауто кочи. Излази висок, млад момак. Чекамо напето да изађе остатак његове екипе и да крене дивљање. Ништа лепо нам не пада на памет, јер у земљи, коју сте ви до недавно водили, а водите је и сада као обичан грађанин, подразумева се да све буде насилно, па и та историјска, изборна ноћ. А, онда, уместо ударца песницом – у главу нас удара ваш глас са радија. Момак из аутомобила, одврће тон до даске. Признајете пораз!!! Настаје хаос. Грлимо се. Вриштимо. Падају пољупци. Јесте. Није. Да ли је могуће? Да није неки трик? Јер, ко вама може да верује? Смејемо се. Плачемо. Слобода! Хеј, слобода! Да ли је то уопште могуће?
Враћам се у ноћ између петог и шестог октобра пре двадесет шест година. И тада сте ви били део власти против које смо се борили. Зар је морало да дође до тога, да и данас, ви поново будете онај наспрам кога стојимо? Питам се – зашто смо то бреме наше прошлости, натоварили на леђа ове дивне деце са којом вечерас делим овај хладан плочник?
Кроз ту изненадну радост – проваљује бол. Сувише смо патили да би радост могла да траје. Где су сада наши мали анђели да славе са нама? Где су сва та страдала деца да загрле своје најближе? Где су сви ти млади људи због којих у овој ноћи славља – лијемо сузе? Никада ту децу нисте поменули, за њима никада сузу нисте пустили. Ви срце немате. Уместо срца, у вашим грудима је онај камен, с којим сте недавно причали. И док град слави, мени се пред очима, као на траци, врте све ваше увреде – огавне и бездушне. Журка у кафићу надомак Рибникара, само пар дана након трагедије. Речи оцу страдалог радника у Наменској, како му син није радио на модној писти. Миле, човек без једне руке који скупља храброст да вам се пожали да је триста динара теве претрплате, за њега превише. Миле, ’ел сад, ’ел никад, рекао је – а ви сте се Милету поспрдно смејали. Те вечери сећам се свих ваших злодела. А ви? Ви сте све заборавили.
У том вашем признању да сте изборе изгубили, није било искрене честитке победницима. Било је мржње, ироније и лажи. Али, то је ствар вашег злог карактера. То је ваше непристајање да будете покорни грађанин. То је она ваша болесна амбиција, да заувек будете главни. Победили су блокадери, рекли сте те ноћи. Зар се не стидите? На изборној листи јасно је писало Студентска листа – студенти побеђују. Да ли вам је заиста било толико тешко да ту реч превалите преко усана? Јесте. Уместо достојанства, прилику сте искористили да панично издекламујете… Није било Јовањице, ни ваздушног топа, ни хеликоптера, ни наплатне рампе у Дољевцу, ни Савамале… По тој вашој изопаченој логици, вероватно ни надстрешница у Новом Саду није пала, нити је тамо страдало шеснаест невиних људи. Све су то само фантазије нас хулигана.
Све сте то изрецитовали, пре него што сте тешком муком сишли са позорнице и спустили завесу на то вече. Сутрадан сте завесу поново навукли – да продужите мрак. У мраку се најбоље сналазите. Али, када машинерија око вас коначно ослаби, завеса ће пасти. Тек тад ћете схватити, да ниједан грађанин, па ни ви, не сме и не може у своје руке да узме правду. Правосуђе ће радити свој посао – без наређења, без сугестија и без притиска.
А нама је, бивши председниче, а садашњи непокорни грађанине – без вас свануло.
