Администрација америчког председника Доналда Трампа појачала је ове јесени дипломатске напоре за окончање руског рата против Украјине. Тренутно се ради на наставку преговора на два нивоа. Русија, Украјина и Сједињене… Цео текст
Администрација америчког председника Доналда Трампа појачала је ове јесени дипломатске напоре за окончање руског рата против Украјине.
Тренутно се ради на наставку преговора на два нивоа. Русија, Украјина и Сједињене Државе припремају трилатералне разговоре на техничком нивоу, који би требало да буду одржани у првој половини новембра. Тачан датум и место још нису утврђени.
Истовремено, Москва се залаже за засебан самит руског председника Владимира Путина, Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга на маргинама самита Азијско-пацифичке економске сарадње (АПЕЦ), заказаног за 18. и 19. новембар у кинеском Шенжену. На том састанку не би учествовали ни Украјина ни Европска унија.
Према писању Волстрит џорнала, Путин предложени скуп види као могућу нову Јалту, по узору на конференцију лидера Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Совјетског Савеза из 1945. године, на којој се одлучивало о послератном уређењу Европе.
Лист наводи да су кинески званичници поручили дипломатским каналима да Кина нема ништа против тројног формата уколико Трамп пристане да учествује. И амерички председник показао је спремност за такве разговоре.
Шта Кина може да добије?
Темур Умаров, истраживач берлинског Карнеги центра за Русију и Евроазију, каже да предлог Кремља није изненађење. Москва жели да је Вашингтон третира као велику светску силу и верује да су сада могући разговори о Украјини без учешћа Кијева, на које претходна америчка администрација није била спремна.
Русија се, сматра Умаров, нада да би договор постигнут на самиту могао да подстакне Белу кућу да изврши притисак на Украјину и ЕУ да прихвате руске услове. Пекинг би притом био пре свега симболични партнер, а не активни посредник одговоран за исход преговора.
„Пекинг нема намеру да преузме одговорност за будућност Украјине“, каже Умаров.
Учешће на самиту Кини не би наметнуло додатне обавезе, док би Русији омогућило да се представи као сила равноправна са Сједињеним Државама и Кином. Умаров, међутим, подсећа да Москва објективно није старији партнер у односима с Пекингом.
Чак и ако би лидери усвојили заједничку изјаву, Кина би вероватно инсистирала на неодређеним и необавезујућим формулацијама. Тако би готово сваки даљи развој рата могла да представи као нешто што је у складу с договором постигнутим на самиту.
Јуриј Појта, виши истраживач Института МЕРИЦС за кинеске студије, сматра да Кина има и конкретније интересе. Москва и Пекинг, према његовим речима, желе алтернативну безбедносну архитектуру у Евроазији, смањење западног војног присуства у Европи и Азији и слабљење утицаја НАТО-а.
„Ако Русија и Кина успеју да убеде Сједињене Државе да смање војно присуство у Европи и војну помоћ Украјини, Русија би стекла додатне предности на фронту“, каже Појта.
Такав развој догађаја истовремено би поткопао поверење ЕУ у Сједињене Државе као савезника у оквиру НАТО-а.
Да ли је Путинов политички опстанак важан Кини?
Ни Мајкл Кимиџ, директор Кенан института у Сједињеним Државама, не очекује да ће Пекинг преузети активну дипломатску улогу у окончању рата.
Кина можда сматра да рат изазива нестабилност и отежава јој трговинске односе с Украјином и другим земљама региона. Ипак, Кимиџ сматра да јој је „важнији политички опстанак Владимира Путина“.
Русија Кини пружа јефтину енергију и спољнополитичког партнера који ретко омета интересе Пекинга. Зато ће Кина, према Кимиџу, наставити да индиректно подржава руске ратне напоре како би спречила њен пораз.
Потпуна руска победа не мора да буде циљ Пекинга, али му је важно да Путин не изгуби. Кимиџ зато не очекује да ће Кина вршити притисак на њега да оконча рат ако он на то није спреман.
Да ли искључење Европе показује слабост ЕУ?
Ни Украјина ни Европска унија не би учествовале у предложеним разговорима у Кини.
Катерина Красина, млађа истраживачица кијевске организације Њу геополитикс нетворк, сматра да то показује да Пекинг Украјину не види као самосталног учесника у преговорима, док Европу сматра релативно слабом.
Кимиџ, међутим, упозорава да одсуство Европе са самита не значи нужно да она нема утицаја на исход преговора. Европске државе можда не могу да спрече састанак Трампа, Путина и Сија, али финансијска и војна подршка коју пружају Украјини омогућава јој да се одупре руском напредовању.
„А та подршка представља полугу“, каже Кимиџ.
Русија, Кина и Сједињене Државе можда желе да Европску унију представе као споредног актера, али тиме занемарују њен стварни утицај. „Утисак и стварност нису исто“, каже Кимиџ, правећи разлику између слике дипломатије великих сила, која подсећа на Јалту, и стварне улоге Европе у подршци Украјини.
Умаров на крају подсећа да би сваки договор Сједињених Држава, Русије и Кине морао да се суочи са стањем на терену.
„Кина разуме да ће, без обзира на исход преговора са Сједињеним Државама и Русијом, стварност на терену бити другачија и да ће пре свега зависити од Украјине“, каже он.
„Свиђало се то Кремљу или не, Украјина има сопствену моћ. Ни Сједињене Државе ни западне земље не могу само дипломатским притиском у потпуности да одреде шта ће се догађати на ратишту.“

