Све вести
Фото из чланка: ЦензоловкаМилан Срдић: Знамо за два списка са неподобним новинарима на РТС, покажите их свима, па онда перите руке
Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
Како је додао, у РТС постоје два списка неподобних новинара, наводећи да је "један састављен у самој кући, на РТС-у, а други у једној странци". "Време је да их покажете.
Ко их је састављао? И ко је одлучио чија ће имена на њима завршити?
Покажите спискове свима, па онда перите руке", поручио је руководству и главним уредницима РТС-а. "Два списка, па перите руке“.
У изборној ноћи, у специјалној емисији РТС-а, нисмо видели Железничку станицу у Новом Саду са именима шеснаесторо страдалих. Град жртва, град у којем је све почело и у којем већ две године траје борба за истину и одговорност, није нашао место у програму јавног сервиса.
Цео упоредни текст55 реченица у више медија, 5 само у једном
Текст из 2 чланка. 63 реченице преносе сви.
Још 3 реченице, само N1
Уредник дописништва РТС-а у Новом Саду Милан Срдић у тексту објављеном на друштвеним мрежама описао је како је, од пада надстрешнице у том граду, изгледала цензура јавног сервиса.
"За РТС, шеснаест минута тишине и одавање поште страдалима на Железничкој станици већ месецима нису вест.
Речено нам је да не морамо ни да снимамо", навео је.
Како је додао, у РТС постоје два списка неподобних новинара, наводећи да је "један састављен у самој кући, на РТС-у, а други у једној странци".
"Време је да их покажете.
Ко их је састављао?
И ко је одлучио чија ће имена на њима завршити?
Покажите спискове свима, па онда перите руке", поручио је руководству и главним уредницима РТС-а.
Текст преносимо у целини:
"Два списка, па перите руке“.
У изборној ноћи, у специјалној емисији РТС-а, нисмо видели Железничку станицу у Новом Саду са именима шеснаесторо страдалих.
Град жртва, град у којем је све почело и у којем већ две године траје борба за истину и одговорност, није нашао место у програму јавног сервиса.
Нисмо видели ни укључење из другог највећег града у Србији, нити како је тај град гласао.
Ни после тога нисмо видели уживо укључење са прославе у Новом Саду, на којој би репортер из нашег града објаснио зашто су се и како његови грађани веселили.
Ни сутрадан, у Јутарњем програму, нити у било којој другој емисији, нисмо видели укључење испред Железничке станице, које би подсетило на то зашто је све ово почело.
Али то није почело изборне ноћи.
Почело је падом надстрешнице и траје већ две године.
Још тада смо јасно одбили да слушамо директиве из Београда.
Када је председник државе новинаре из Ниша назвао имбецилима, новосадско дописништво било је једино дописништво РТС-а које је стало уз своје колеге и одлучило да више не прати председника и његове активности.
Тог става смо се држали до краја - ниједном се више нисмо појавили на његовом догађају.
Али исти тај председник наше је дописништво називао предводником обојене револуције на РТС-у, а мене лично њеним вођом, иако ни сам не знам шта је та обојена револуција за коју ме је оптуживао требало да буде.
Више пута ме је називао и „жути новинар“, уз поруку да такви не могу бити на јавним фреквенцијама.
Зато сам се пре две године, у обраћању главном и одговорном уреднику, потписао као новинар далтониста.
И сада тај исти новинар далтониста има неколико питања за вас.
Због свега тога смо две године трпели различите притиске од својих, назови колега.
Ти притисци су временом довели до тога да се уместо нас шаљу екипе из Београда, чији су новинари у програму изговарали неистине.
Од свих цензура којима смо били изложени, мени је лично, и као професионалцу и као човеку, најтежа била она када је Ања Радоњић, петнаеста жртва пада надстрешнице, подлегла повредама у Клиничком центру.
Били смо једина екипа на лицу места, уз директора и лекаре.
Сви су чекали да се укључимо.
До почетка Другог дневника остало је двадесетак минута, али нам је речено да снимимо изјаве и пошаљемо их.
Једва смо стигли да то урадимо.
Професионално гледано, укључење репортера са лица места на самом почетку Дневника дало би тој вести посебну тежину и непосредност.
Уместо тога, гледаоци су добили снимљене изјаве.
А није била реч о неком обичном догађају, већ о смрти Ање Радоњић, младе жене која се седамнаест дана борила за живот.
И управо зато ми је та одлука била једна од најтежих.
Упркос нашем инсистирању, позиви нису стизали јер истина очигледно није могла да се чује на РТС-у.
Ни тада, а изгледа да не може ни сада.
За РТС, шеснаест минута тишине и одавање поште страдалима на Железничкој станици већ месецима нису вест.
Речено нам је да не морамо ни да снимамо.
А онда, ви који сте се ових дана толико забринули за сопствену одговорност - да ли заиста мислите да не знамо за ДВА СПИСКА?
Два списка неподобних новинара - један састављен у самој кући, на РТС-у, а други у једној странци.
Спискови оних који нису пожељни и који су, очигледно, већ означени за одстрел.
Време је да их покажете.
Ко их је састављао?
И ко је одлучио чија ће имена на њима завршити?
Покажите спискове свима, па онда перите руке.
Знамо и да су многи од вас долазили у редакцију да избацују наша питања.
Долазили сте и у монтажу, где сте исто то радили.
У цензури су учествовали и они који су се представљали као наши пријатељи.
Данас бисте, изгледа, да се од свега тога оградите и наставите као да се ништа није догодило.
И на крају, шта је РТС показао граду жртви?
Новом Саду, у којем је све почело?
Има ли ишта симболичније од тога да је, уз све што је преживео, жртва постало и његово дописништво?
Ваљда се од јавног сервиса очекивало више.
Али лакше је прећутати други највећи град у Србији, окренути главу и правити се да се ништа није догодило.
И зато питање за крај - не више вама, јер сте показали да на њега не желите да одговорите, већ свима нама: шта је данас основна улога јавног сервиса?
Јер, судећи по свему што гледамо, на РТС-у се ништа није променило.
Промениле су се само околности, али не и начин на који се односите према истини, новинарима и грађанима којима би требало да служите.
Оно што радите није ни професионализам ни храброст.
То је одсуство одговорности и кичме.
Наставили сте да радите исто оно што сте радили и раније, верујући да ће време учинити своје, да ће људи заборавити, а да ћете ви наставити као да се ништа није догодило.
Али Ања Радоњић није била само вест коју сте одлучили да нам не дозволите да испричамо онако како је требало.
Била је млада жена која се седамнаест дана борила за живот.
Иза сваког имена које сте прећутали, сваког питања које сте избацили и сваког укључења које није емитовано стоји нешто што не може да се избрише уредничком одлуком.
Одговорност за оно што сте прећутали неће нестати с временом.
Од Ање Радоњић до шеснаесторо страдалих, ниједно име не сме да постане још једна ствар коју ће РТС покушати да препусти забораву.
Од вашег трага неће вас опрати ни ћутање, ни спискови, ни време.
Погледајте и гостовање Милана Срдића у емисији "Да сам ја неко":
