Марија Срдић, мака Лазара Срдића, једног од оштећених у случају “Порше”, којег су напали батинаши Српске напредне странке, а које је Александр Вучић помиловао последњег дана свог председничког мандата, обратила се… Цео текст
Марија Срдић, мака Лазара Срдића, једног од оштећених у случају “Порше”, којег су напали батинаши Српске напредне странке, а које је Александр Вучић помиловао последњег дана свог председничког мандата, обратила се грађанину Александру Вучићу отворним писмом.
Писмо објављујемо у целости:
Александре Вучићу,
Ја сам мајка Лазара Срдића. Оног младог човека кога су твоји батинаши повредили док је, као грађанин, мирно стајао на раскрсници током петнаест минута тишине за жртве пада надстрешнице, на углу Футошке улице и Булевара ослобођења у Новом Саду, децембра 2024. године.
Пишем ти као мајка, али и као грађанка ове земље којој си својим последњим чином на функцији председника Републике још једном показао колико мало за тебе вреде људски животи, достојанство жртава и владавина права у систему који си створио.
Међу онима које си помиловао последњег дана свог председничког мандата налазе се и твоји „батинаши из поршеа“.
У нападу на раскрсници код Футошке пијаце повредили су активисту Роберта Силберхолза и мог сина. Судски поступак трајао је готово две године. Желели смо правично суђење и казну примерену тежини почињених дела. Желели смо да правосудне институције савесно раде свој посао, да се утврди одговорност и донесе пресуда.
Тај тренутак нисмо дочекали.
Ти си се побринуо да га не дочекамо.
Последњег дана свог мандата искористио си институт помиловања да интервенишеш у кривичним поступцима и окончаш кривично гоњење људи оптужених за насиље над грађанима. Сматрам да си тиме прекорачио границе својих уставних овлашћења и злоупотребио институт који ти је Устав ставио на располагање. Ниси само онемогућио да жртве дочекају судски епилог – додатно си их виктимизовао. Понизио си и њих и нас, њихове породице и пријатеље, као и све оне који су готово две године веровали да ће правда бити задовољена пред судом.
Аболирао си људе који су учествовали у насиљу над грађанима док су мирно одавали пошту жртвама. Аболирао си оне које смо препознавали као део твоје мреже насилника, регрутованих и употребљених као партијска паравојска.
Отишао си толико далеко да си помиловао и човека правоснажно осуђеног у поступку за смрт Миломира Миливојевића из „Наменске“.
Шта си тиме поручио породици овог младог човека? Шта си поручио свим породицама које су годинама чекале правду? Да је довољно да имаш председнички потпис па да се избрише судска пресуда? Да је твоја моћ изнад живота?
Александре Вучићу, актима помиловања ипак ниси избрисао оно што су помиловани и аболирани учинили. Ниси избрисао повреде, страх, понижење ни последице насиља. А ниси избрисао ни одговорност.
Ана, Соња, Кристина, Роберт, Верољуб, мој Лазар и бројне друге жртве заслужили су правду. Ми, њихове породице, заслужили смо да дочекамо судске пресуде као минимум правне и људске сатисфакције.
Уместо тога, добили смо још једну потврду да си институције подјармио и подредио својој вољи.
Зато ти кажем: искористићемо сва расположива правна средства и институционалне механизме како би жртве добиле сатисфакцију, како би се утврдиле све релевантне чињенице и како одговорност не би стала на људима које си помиловао. Тражићемо и правне путеве да ти, као онај који је донео ове одлуке, будеш позван на одговорност због злоупотребе председничких овлашћења.
Твој последњи чин на председничкој функцији, ово прекорачење уставних овлашћења и злоупотреба института помиловања, представља крешендо бешчашћа којим си окончао епоху своје власти. Епоху у којој си, заједно са својим керберима, насилницима и заслепљеним следбеницима, сабрао готово сва замислива и незамислива злодела.
Помиловањима си потврдио да су насилници били твоја продужена рука, извршиоци твоје воље и израз твоје обести и насилништва.
И да, ово писмо стићи ће до тебе, али и до људи широм земље, само зато што су те грађани, предвођени студентским покретом, потукли до колена на изборима 25. октобра.
За мене и многе родитеље данас је утеха сазнање да ниједан млад човек у овој земљи више неће бити мета помахниталог режима. Да ниједан млад човек, ниједна породица, ниједан грађанин неће морати да пролази кроз оно кроз шта смо ми прошли.
Треба да знаш и то да остајемо на путу истине и правде. И да нећемо одустати док дишемо.
Мајка Лазара Срдића
Марија Срдић
У Новом Саду, 4. новембра 2026.
(Аутономија, фото: Медија центар Војводине)