Српска православна црква (СПЦ) данас, 1. новембра, обележава Преподобног Прохора Пчињског, пустињака из 11. века чије је име нераскидиво повезано са једном од најпознатијих светиња југа Србије - манастиром који се… Цео текст
Српска православна црква (СПЦ) данас, 1. новембра, обележава Преподобног Прохора Пчињског, пустињака из 11. века чије је име нераскидиво повезано са једном од најпознатијих светиња југа Србије - манастиром који се налази недалеко од Врања, у долини реке Пчиње.
Истог дана црквени календар помиње и Светог пророка Јоила, Преподобног Јована Рилског и Светог мученика Вара.
Најпознатија прича о Светом Прохору Пчињском говори о сусрету са византијским војсковођом Романом Диогеном, коме је, према предању, прорекао да ће постати цар. Када се пророчанство наводно обистинило, Диоген је, према истој причи, потражио пустињака како би му се захвалио. Пошто га није пронашао живог, подигао је светињу у његову част.
Према житију, Прохор је живео у 11. веку и посветио се усамљеничком животу, молитви и подвижништву. Напустио је световне бриге и повукао се у природу, где је, према предању, провео године у самоћи.
Његов живот везује се за подручје планине Козјак и долине Пчиње. Управо је на том простору настао манастир који данас носи његово име и представља једно од најзначајнијих духовних и културно-историјских места овог дела Србије.
Манастир је током векова више пута обнављан, а значајну обнову у средњем веку везујемо за српског краља Милутина. Комплекс је данас познат и по својој дугој историји, фрескама и поклоничкој капели у којој почивају мошти светитеља.
Зашто се за његове мошти везује посебно предање?
Једна од занимљивости која се најчешће помиње када је реч о Светом Прохору Пчињском јесте предање да његове мошти мироточе. У православној традицији мироточење се сматра нарочитим знаком благодати, а верници у светињу долазе да се помоле и поклоне моштима.
Манастир се кроз векове повезује и са сведочењима верника о услишеним молитвама и исцељењима.
О посебној вези светитеља са манастиром говори и предање да његове мошти нису желеле да буду трајно пренете на друго место, већ су се враћале тамо где је провео свој подвижнички живот. У појединим верзијама приче наводи се и да је византијски цар покушавао да их пренесе, али без успеха. Овај мотив треба представити као део народног предања, а не као историјски потврђен догађај.
Оно што се може рећи јесте да је манастир Светог Прохора Пчињског важно поклоничко место и да верници светитељу упућују молитве за помоћ, утеху и здравље.