Све вести
Фото из чланка: ПодринскеКолумна Подринских: након избора нестали страначки штандови, активисти утихнули на мрежама
Шта наводе медији
Аутор коментара у листу Подринске је Иван Ковачевић.
Ово наводи један извор
Подринске, 5. нов, 11:45 (отвара се у новом прозору)
да науче да памте. Не само шта је ко говорио јуче, већ и шта је радио онда када је имао моћ, функцију и прилику да нешто промени. Јер политичка одговорност не престаје оног тренутка када престану да раде страначки штандови. Можда ће улице једног дана заиста пожелети напредњака. Не због странке, не због вође, већ због човека који ће изаћи пред грађане, саслушати их, разговарати са њима и одговарати за оно што ради. Али такав човек неће бити препознатљив по мајици, заставици или фотографији са штанда. Препознаће се по томе што неће морати да доказује лојалност једном човеку да би обављао посао за све грађане. До тада, остаје нам да гледамо необичан призор: људи који су до јуче били најгласнији у одбрани једне политике данас се труде да буду што тиши, што неприметнији и, по могућности, што мање препознатљиви на старим фотографијама. А функције? Е, њих се већ много теже одричу. Изгледа да је код неких политичка љубав пролазна, али је љубав према директорској фотељи вечна. Улице ће, можда, пожелети напредњака, али напредњака, бар оваквих какве смо гледали последњих година, одједном више нема. Иван Ковачевић
Текст описује да су након избора страначки штандови нестали, а мајице се повукле из јавног живота.
Ово наводи један извор
Постоји једна занимљива особина политичког живота код нас: неки људи не мењају мишљење када се промене околности, већ мењају околности у којима показују своје мишљење. А понекад, када се околности довољно промене, промене и мишљење, фотографије, пријатеље, па чак и сопствену прошлост. Тако смо последњих годину дана имали прилику да на улицама Шапца, али и многих других градова у Србији, гледамо готово исти призор. Страначки штандови, неколико препознатљивих мајица, заставице, осмеси за камеру и обавезна фотографија која ће послужити као доказ да се нешто ради. Није било нарочито важно да ли је неко заиста имао шта да каже грађанима, да ли га је неко нешто питао или да ли је разговор уопште постојао. Важно је било да фотографија буде направљена и да стигне тамо где треба, у Кабинет странке. А онда би уследио и обавезни текст, готово идентичан од града до града, од јутра до јутра: “разговарали смо са суграђанима, чули њихове проблеме, потврдили подршку политици Александра Вучића и наставили да радимо у интересу грађана.” Чинило се да је љубав према вођи неупитна, а оданост безгранична. Посебно код оних који су имали разлога да буду захвални систему који им је обезбедио директорске и друге функције. Њихове објаве биле су још свечаније. Било је ту заклињања, великих речи, обећања о верности и фотографија које су више личиле на личне исказнице политичке припадности него на спонтано изражавање уверења. А онда су дошли избори. И догодило се нешто што би, да није толико озбиљно, било готово комично. Штандови су нестали. Мајице су се повукле из јавног живота.
Према тексту, активисти су престали да се окупљају, а објаве на друштвеним мрежама су утихнуле; неки су закључали профиле или уклонили фотографије са страначким садржајем.
Ово наводи један извор
Активисти су престали да се окупљају, а друштвене мреже, до јуче преплављене политичким порукама, одједном су утихнуле. Неки су закључали профиле, други уклонили или променили фотографије на којима су се до јуче поносно представљали као најоданији чувари страначке политике. Уместо политички обојених објава појавиле су се неутралније фотографије, породични призори, верски мотиви и поруке које никога не обавезују ни на шта. Као да се ништа није догодило. Као да никада нису стајали поред штандова. Као да никада нису величали вођу. Као да њихове јучерашње речи и фотографије припадају неким другим људима. Ту се, заправо, отвара много занимљивије питање од онога зашто су нестали страначки штандови. Да ли је нестала љубав или је само нестала потреба да се она јавно доказује? Јер, ако је политичка припадност била ствар уверења, пораз на изборима не би требало да буде разлог за повлачење. Човек може да изгуби изборе, али не мора због тога да се одрекне својих ставова. Може да промени мишљење, али би било поштено да објасни зашто. Може да призна да је погрешио, али би било људски и одговорно да то учини јавно, нарочито ако је претходно јавно убеђивао друге у исправност своје политике. Међутим, код нас се изгледа негује једна друга политичка дисциплина, прилагођавање победнику. У тој дисциплини није најважније шта мислите, већ ко је тренутно у могућности да вам обезбеди положај, плату, утицај или привилегију. Политичка уверења постају променљива категорија, а лојалност се мери трајањем функције. Док је власт сигурна, сигурни су и ставови. Када се власт заљуља, по
Текст наводи да су последњих годину дана на улицама Шапца и других градова у Србији били присутни страначки штандови са мајицама, заставицама и фотографисањем.
Ово наводи један извор
Постоји једна занимљива особина политичког живота код нас: неки људи не мењају мишљење када се промене околности, већ мењају околности у којима показују своје мишљење. А понекад, када се околности довољно промене, промене и мишљење, фотографије, пријатеље, па чак и сопствену прошлост. Тако смо последњих годину дана имали прилику да на улицама Шапца, али и многих других градова у Србији, гледамо готово исти призор. Страначки штандови, неколико препознатљивих мајица, заставице, осмеси за камеру и обавезна фотографија која ће послужити као доказ да се нешто ради. Није било нарочито важно да ли је неко заиста имао шта да каже грађанима, да ли га је неко нешто питао или да ли је разговор уопште постојао. Важно је било да фотографија буде направљена и да стигне тамо где треба, у Кабинет странке. А онда би уследио и обавезни текст, готово идентичан од града до града, од јутра до јутра: “разговарали смо са суграђанима, чули њихове проблеме, потврдили подршку политици Александра Вучића и наставили да радимо у интересу грађана.” Чинило се да је љубав према вођи неупитна, а оданост безгранична. Посебно код оних који су имали разлога да буду захвални систему који им је обезбедио директорске и друге функције. Њихове објаве биле су још свечаније. Било је ту заклињања, великих речи, обећања о верности и фотографија које су више личиле на личне исказнице политичке припадности него на спонтано изражавање уверења. А онда су дошли избори. И догодило се нешто што би, да није толико озбиљно, било готово комично. Штандови су нестали. Мајице су се повукле из јавног живота.
Аутор тврди да јавни функционери и директори који су промовисали страначку политику треба да одговарају грађанима и институцијама, а не странци која их је поставила.
Ово наводи један извор
чиње тихо преиспитивање, а када изгуби, наступа период политичке хибернације. Наравно, не треба све људе који су били на штандовима стављати у исти кош. Међу њима сигурно има и оних који су искрено веровали у оно што су заступали, као и оних који су можда само извршавали налоге. Али посебну пажњу заслужују они који су са позиција јавних функционера и директора најгласније промовисали страначку политику, а сада се понашају као да са тим немају никакве везе. Функција, наиме, није наследство, нити лична имовина. Директор јавног предузећа, установе или градски функционер не би смео да заборави да не представља странку која га је поставила, већ институцију и грађане чијим новцем се финансира његов рад. Зато је питање њихове одговорности много озбиљније од питања да ли ће поново обући страначку мајицу или вратити стару профилну фотографију. А шта је са онима који су се већ спремили за ново политичко одело? Не треба сумњати да ће бити покушаја. Наш политички простор одавно познаје вештину прелетања, пресвлачења и накнадног објашњавања како је неко одувек био на правој страни историје. Неки ће се вероватно представљати као људи који су све време имали резерве, само их нису јавно износили. Други ће тврдити да су били ту због грађана, а не због странке. Трећи ће можда открити да су одувек били блиски идејама промена. Ипак, постоји један проблем за такве политичке путнике: студентска листа није класична странка са једним лидером коме се може положити заклетва, нити је промена мајице довољна да се избрише претходна биографија. Још важније, грађани би коначно морали
Текст наводи да студентска листа није класична странка са једним лидером коме се може положити заклетва.
Ово наводи један извор
чиње тихо преиспитивање, а када изгуби, наступа период политичке хибернације. Наравно, не треба све људе који су били на штандовима стављати у исти кош. Међу њима сигурно има и оних који су искрено веровали у оно што су заступали, као и оних који су можда само извршавали налоге. Али посебну пажњу заслужују они који су са позиција јавних функционера и директора најгласније промовисали страначку политику, а сада се понашају као да са тим немају никакве везе. Функција, наиме, није наследство, нити лична имовина. Директор јавног предузећа, установе или градски функционер не би смео да заборави да не представља странку која га је поставила, већ институцију и грађане чијим новцем се финансира његов рад. Зато је питање њихове одговорности много озбиљније од питања да ли ће поново обући страначку мајицу или вратити стару профилну фотографију. А шта је са онима који су се већ спремили за ново политичко одело? Не треба сумњати да ће бити покушаја. Наш политички простор одавно познаје вештину прелетања, пресвлачења и накнадног објашњавања како је неко одувек био на правој страни историје. Неки ће се вероватно представљати као људи који су све време имали резерве, само их нису јавно износили. Други ће тврдити да су били ту због грађана, а не због странке. Трећи ће можда открити да су одувек били блиски идејама промена. Ипак, постоји један проблем за такве политичке путнике: студентска листа није класична странка са једним лидером коме се може положити заклетва, нити је промена мајице довољна да се избрише претходна биографија. Још важније, грађани би коначно морали
Навод, непотврђеноТекст тврди да су објаве функционера садржале заклињања, обећања о верности и подршку политици Александра Вучића.
Овај навод преносе
Постоји једна занимљива особина политичког живота код нас: неки људи не мењају мишљење када се промене околности, већ мењају околности у којима показују своје мишљење. А понекад, када се околности довољно промене, промене и мишљење, фотографије, пријатеље, па чак и сопствену прошлост. Тако смо последњих годину дана имали прилику да на улицама Шапца, али и многих других градова у Србији, гледамо готово исти призор. Страначки штандови, неколико препознатљивих мајица, заставице, осмеси за камеру и обавезна фотографија која ће послужити као доказ да се нешто ради. Није било нарочито важно да ли је неко заиста имао шта да каже грађанима, да ли га је неко нешто питао или да ли је разговор уопште постојао. Важно је било да фотографија буде направљена и да стигне тамо где треба, у Кабинет странке. А онда би уследио и обавезни текст, готово идентичан од града до града, од јутра до јутра: “разговарали смо са суграђанима, чули њихове проблеме, потврдили подршку политици Александра Вучића и наставили да радимо у интересу грађана.” Чинило се да је љубав према вођи неупитна, а оданост безгранична. Посебно код оних који су имали разлога да буду захвални систему који им је обезбедио директорске и друге функције. Њихове објаве биле су још свечаније. Било је ту заклињања, великих речи, обећања о верности и фотографија које су више личиле на личне исказнице политичке припадности него на спонтано изражавање уверења. А онда су дошли избори. И догодило се нешто што би, да није толико озбиљно, било готово комично. Штандови су нестали. Мајице су се повукле из јавног живота.
Навод, непотврђеноАутор тврди да ће поједини функционери покушати да се преселе у ново политичко окружење, наводећи да ће неки тврдити да су имали резерве или да су били ту због грађана.
Овај навод преносе
чиње тихо преиспитивање, а када изгуби, наступа период политичке хибернације. Наравно, не треба све људе који су били на штандовима стављати у исти кош. Међу њима сигурно има и оних који су искрено веровали у оно што су заступали, као и оних који су можда само извршавали налоге. Али посебну пажњу заслужују они који су са позиција јавних функционера и директора најгласније промовисали страначку политику, а сада се понашају као да са тим немају никакве везе. Функција, наиме, није наследство, нити лична имовина. Директор јавног предузећа, установе или градски функционер не би смео да заборави да не представља странку која га је поставила, већ институцију и грађане чијим новцем се финансира његов рад. Зато је питање њихове одговорности много озбиљније од питања да ли ће поново обући страначку мајицу или вратити стару профилну фотографију. А шта је са онима који су се већ спремили за ново политичко одело? Не треба сумњати да ће бити покушаја. Наш политички простор одавно познаје вештину прелетања, пресвлачења и накнадног објашњавања како је неко одувек био на правој страни историје. Неки ће се вероватно представљати као људи који су све време имали резерве, само их нису јавно износили. Други ће тврдити да су били ту због грађана, а не због странке. Трећи ће можда открити да су одувек били блиски идејама промена. Ипак, постоји један проблем за такве политичке путнике: студентска листа није класична странка са једним лидером коме се може положити заклетва, нити је промена мајице довољна да се избрише претходна биографија. Још важније, грађани би коначно морали
Уз сваки навод стоје медији који га преносе; навод из једног извора носи име тог медија. Слагање медија није независна потврда догађаја.
Разликује се
У овој анализи нису утврђене разлике у наводима.
