Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
Територијална одбрана, уставне промене 1974. године и ооуризација привреде три су завршне мине које су окончале опстанак СФРЈ. Идеја Едварда Кардеља о формирању и наоружавању територијалне одбране, средином шездесетих година прошлог века, као вида народног отпора "могућем непријатељу", наишла је на противљење високог војно-политичког функционера СФРЈ, генерала ЈНА и државног секретара за послове народне одбране СФРЈ Ивана Гошњака.
Генерал Гошњак и други војно-политички функционери СФРЈ тих година разумели су да би то био први корак у припреми локалног становништва за оружани сукоб с ЈНА. Генерал Гошњак је то предочио Ј.
Титу, који га је, и поред толико заслуга и одликовања, одлучно разрешио и послао у пензију 1967. године. Прихватио је и спровео у дело Кардељеву замисао.
Убрзано нарушавање СФРЈ почело је, можда годину дана раније, монтираном афером А. Ранковићу који је, као и генерал Гошњак, био поборник јаке и јединствене СФРЈ.
Цео упоредни текст35 реченица у више медија, 2 само у једном
Текст из 3 чланка. 43 реченице преносе сви.
- Територијална одбрана, уставне промене из 1974. и ооуризација привреде представљени су као потези који су ослабили СФРЈ и убрзали њен распад.
- Аутор тврди да је Кардељева политика, уз подршку Тита, створила паралелну војну и бирократску структуру која је нарушила јединство државе и привреду.
Територијална одбрана, уставне промене 1974. године и ооуризација привреде три су завршне мине које су окончале опстанак СФРЈ.
Идеја Едварда Кардеља о формирању и наоружавању територијалне одбране, средином шездесетих година прошлог века, као вида народног отпора "могућем непријатељу", наишла је на противљење високог војно-политичког функционера СФРЈ, генерала ЈНА и државног секретара за послове народне одбране СФРЈ Ивана Гошњака.
Генерал Гошњак и други војно-политички функционери СФРЈ тих година разумели су да би то био први корак у припреми локалног становништва за оружани сукоб с ЈНА.
Генерал Гошњак је то предочио Ј.
Титу, који га је, и поред толико заслуга и одликовања, одлучно разрешио и послао у пензију 1967. године.
Прихватио је и спровео у дело Кардељеву замисао.
Убрзано нарушавање СФРЈ почело је, можда годину дана раније, монтираном афером А.
Ранковићу који је, као и генерал Гошњак, био поборник јаке и јединствене СФРЈ.
После формирања територијалне одбране, као снаге паралелне ЈНА, порадио је на изменама Устава СФРЈ, како би републике (и покрајине) легално стекле статус суверених држава са правом на самоопредељење до отцепљења.
И то је радио и довршио, уз подршку Ј.
Тита, од 1969. до 1974. године.
Потом је наставио са ооуризацијом привреде, бесмисленим уситњавањем погона за производњу с административним службама и размештањем ООУР-а по целој СФРЈ.
И за то је имао подршку Ј.
Створен је огроман бирократски апарат беспослено запослених који је неизмерно оптерећивао производњу умањењем продуктивности рада и довео до неизбежног задуживања у иностранству.
Имали смо илузију да нам је управо тада стандард становништва био добар.
У суштини, јели смо своју утробу.
Тито је 1972. године имао 80 година.
Узалуд су 1945. године, наредбом политичког врха Југославије, тзв. Кардељевом депешом (упућена Б.
Кидричу, а обзнањена тек 2005. године), широм Словеније поубијане десетине хиљада партизанских непријатеља у повлачењу (усташа, белогардејаца, четника, Немаца и других).
Данас је оживео само привидно побеђен нацизам 1945. године.
Крајем прошлог века управо је Кардељева територијална одбрана нападала касарне и војнике на одслужењу обавезног војног рока.
Почело је у Словенији, па преко Хрватске и БиХ у друге крајеве СФРЈ.
Наводно "непобедива" ЈНА, великим делом заслугом "Кардељевог наоружаног народа", отишла је под лед (видовити И.
Гошњак), а са њом и СФРЈ.
Недоследни словеначки и хрватски политичари, сталним потенцирањем "великосрпског национализма", хранили су југословенске народе србофобијом, што и данас траје, у заштити од наводне српске доминације.
Негујући ту нездраву крв, уз подршку Запада, створили су, и још надграђују, немогуће услове за било какву сарадњу западнобалканских народа.
Словенија и Хрватска, бар територијално, највише су профитирале од свих Југославија.
На другој страни, као "велики европски играчи", данас условљавају Србију немогућим захтевима за одрицање од територијалног суверенитета и своје политичке самосталности.
Чак је гурају да, на своју штету, "преговара" о признању још једне албанске државе на Балкану, којој су Кардељ, Тито и остали потмуло одшкринули врата 1974. године.
Управо је Кардељева територијална одбрана створила "једнонационалне народне хероје".
И није проблем што су једнонационални, већ што не трпе друге нације.
Дакле, теже да национално очисте своју републичко-државну територију.
Ни ту није крај.
Од 1974. године форсирају стварање албанске државе Косово и подижу напетости ка бесмисленом отцепљењу Војводине од Србије.
Западнобалканаца има онолико колико статистика потврђује и вековима живе расути на одређеним географским просторима, што је условљено историјским околностима.
Свака национална хомогенизација води или ка територијалним разграничењима или ка нацистичким чисткама, уколико се не уважава национална трпељивост и међусобно поштовање.
Национализма ће бити докле год постоје нације.
Он је у основи природан, а крајње је негативан кад угрожава друге на истој територији.
Поштапалица о великосрпском национализму није ништа опаснија од великохрватског, великоалбанског, великословеначког, великобошњачког, великомакедонског и великоцрногорског национализма.
Посебно је трагично и опасно када он прерасте у етничко чишћење.
Уместо да се призовемо памети, пошто је већ лукава кардељевштина разбила СФРЈ (са осталим факторима у позадини, укључујући и регенерисану усташко-туђмановску хајку на Србе у Хрватској, балистичку на Космету, где јавно тврде да "не постоји српски народ", у БиХ су само Срби "реметилачки фактор" итд.), и стварамо услове за опстајање, једни поред других или заједно, не угрожавајући никога, западнобалканци се међусобно раздиру, прихватајући сваку, па и интересно злонамерну понуду из иностранства против суседа, као лек за политичку фрустрацију.
Не морамо се ценити, али се бар поштујмо као суседи.
Од политике нам великим делом зависи будућност.
