Teritorijalna odbrana, ustavne promene 1974. godine i oourizacija privrede tri su završne mine koje su okončale opstanak SFRJ. Ideja Edvarda Kardelja o formiranju i naoružavanju teritorijalne odbrane, sredinom… Цео текст
Teritorijalna odbrana, ustavne promene 1974. godine i oourizacija privrede tri su završne mine koje su okončale opstanak SFRJ.
Ideja Edvarda Kardelja o formiranju i naoružavanju teritorijalne odbrane, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, kao vida narodnog otpora „mogućem neprijatelju”, naišla je na protivljenje visokog vojno-političkog funkcionera SFRJ, generala JNA i državnog sekretara za poslove narodne odbrane SFRJ Ivana Gošnjaka. General Gošnjak i drugi vojno-politički funkcioneri SFRJ tih godina razumeli su da bi to bio prvi korak u pripremi lokalnog stanovništva za oružani sukob s JNA. General Gošnjak je to predočio J. B. Titu, koji ga je, i pored toliko zasluga i odlikovanja, odlučno razrešio i poslao u penziju 1967. godine. Prihvatio je i sproveo u delo Kardeljevu zamisao. Ubrzano narušavanje SFRJ počelo je, možda godinu dana ranije, montiranom aferom A. Rankoviću koji je, kao i general Gošnjak, bio pobornik jake i jedinstvene SFRJ. Kardelj nije mirovao.
Posle formiranja teritorijalne odbrane, kao snage paralelne JNA, poradio je na izmenama Ustava SFRJ, kako bi republike (i pokrajine) legalno stekle status suverenih država sa pravom na samoopredeljenje do otcepljenja. I to je radio i dovršio, uz podršku J. B. Tita, od 1969. do 1974. godine.
Potom je nastavio sa oourizacijom privrede, besmislenim usitnjavanjem pogona za proizvodnju s administrativnim službama i razmeštanjem OOUR-a po celoj SFRJ. I za to je imao podršku J. B. Tita. Stvoren je ogroman birokratski aparat besposleno zaposlenih koji je neizmerno opterećivao proizvodnju umanjenjem produktivnosti rada i doveo do neizbežnog zaduživanja u inostranstvu. Imali smo iluziju da nam je upravo tada standard stanovništva bio dobar. U suštini, jeli smo svoju utrobu. Tito je 1972. godine imao 80 godina.
Uzalud su 1945. godine, naredbom političkog vrha Jugoslavije, tzv. Kardeljevom depešom (upućena B. Kidriču, a obznanjena tek 2005. godine), širom Slovenije poubijane desetine hiljada partizanskih neprijatelja u povlačenju (ustaša, belogardejaca, četnika, Nemaca i drugih). Danas je oživeo samo prividno pobeđen nacizam 1945. godine. Krajem prošlog veka upravo je Kardeljeva teritorijalna odbrana napadala kasarne i vojnike na odsluženju obaveznog vojnog roka. Počelo je u Sloveniji, pa preko Hrvatske i BiH u druge krajeve SFRJ. Navodno „nepobediva” JNA, velikim delom zaslugom „Kardeljevog naoružanog naroda”, otišla je pod led (vidoviti I. Gošnjak), a sa njom i SFRJ.
Nedosledni slovenački i hrvatski političari, stalnim potenciranjem „velikosrpskog nacionalizma”, hranili su jugoslovenske narode srbofobijom, što i danas traje, u zaštiti od navodne srpske dominacije. Negujući tu nezdravu krv, uz podršku Zapada, stvorili su, i još nadgrađuju, nemoguće uslove za bilo kakvu saradnju zapadnobalkanskih naroda. Slovenija i Hrvatska, bar teritorijalno, najviše su profitirale od svih Jugoslavija. Na drugoj strani, kao „veliki evropski igrači”, danas uslovljavaju Srbiju nemogućim zahtevima za odricanje od teritorijalnog suvereniteta i svoje političke samostalnosti. Čak je guraju da, na svoju štetu, „pregovara” o priznanju još jedne albanske države na Balkanu, kojoj su Kardelj, Tito i ostali potmulo odškrinuli vrata 1974. godine.
Upravo je Kardeljeva teritorijalna odbrana stvorila „jednonacionalne narodne heroje”. I nije problem što su jednonacionalni, već što ne trpe druge nacije. Dakle, teže da nacionalno očiste svoju republičko-državnu teritoriju. Ni tu nije kraj. Od 1974. godine forsiraju stvaranje albanske države Kosovo i podižu napetosti ka besmislenom otcepljenju Vojvodine od Srbije.
Zapadnobalkanaca ima onoliko koliko statistika potvrđuje i vekovima žive rasuti na određenim geografskim prostorima, što je uslovljeno istorijskim okolnostima. Svaka nacionalna homogenizacija vodi ili ka teritorijalnim razgraničenjima ili ka nacističkim čistkama, ukoliko se ne uvažava nacionalna trpeljivost i međusobno poštovanje. Nacionalizma će biti dokle god postoje nacije. On je u osnovi prirodan, a krajnje je negativan kad ugrožava druge na istoj teritoriji. Poštapalica o velikosrpskom nacionalizmu nije ništa opasnija od velikohrvatskog, velikoalbanskog, velikoslovenačkog, velikobošnjačkog, velikomakedonskog i velikocrnogorskog nacionalizma. Posebno je tragično i opasno kada on preraste u etničko čišćenje.
Umesto da se prizovemo pameti, pošto je već lukava kardeljevština razbila SFRJ (sa ostalim faktorima u pozadini, uključujući i regenerisanu ustaško-tuđmanovsku hajku na Srbe u Hrvatskoj, balističku na Kosmetu, gde javno tvrde da „ne postoji srpski narod”, u BiH su samo Srbi „remetilački faktor” itd.), i stvaramo uslove za opstajanje, jedni pored drugih ili zajedno, ne ugrožavajući nikoga, zapadnobalkanci se međusobno razdiru, prihvatajući svaku, pa i interesno zlonamernu ponudu iz inostranstva protiv suseda, kao lek za političku frustraciju. Ne moramo se ceniti, ali se bar poštujmo kao susedi. Od politike nam velikim delom zavisi budućnost.
Miodrag Srbljak,
Kraljevo
