Kako su železničari i blato ispisali istoriju jedne niške ulice

Овде је била НАЈВЕЋА МУКА: Истина о томе како је настао злогласни ЦРНИ ПУТ у Нишу

само Телеграф

Како су железничари и блато исписали историју једне нишке улице

само Нишке вести

Данас га познајемо као Драинчеву улицу, али некада се овај део Ниша звао Црни пут.

Иза необичног имена крије се прича о железничким радницима, блату, шљаци из локомотива и скромним кућама које су почеле да ничу крај некадашњег пољског пута.

Свака стара нишка улица чува понеки траг прошлости, али неке своје приче откривају тек када завиримо у пожутеле странице старих новина.

Једна од њих води нас у време када се град ширио уз железничку пругу, када су радници пешачили кроз блато, а на ободима Ниша настајала нова насеља.

У старом запису објављеном у "Нишком веснику", аутор Ј.

Ћирић подсећа на порекло назива Црни пут, имена које је некада означавало важан пролаз у делу града повезаном са железницом и радничким животом.

Крајем 19. века, Црни пут није био улица какву данас замишљамо.

Био је то пољски пут који се од Улице генерала Милојка Лешјанина, поред београдске железничке пруге, преко отвореног поља пружао до Железничке радионице.

За раднике који су свакодневно пролазили овом трасом, путовање није било нимало једноставно.

Насип железничке пруге, са једним колосеком, уздизао се три до четири метра изнад пута и околног терена, а блато је пролаз претварало у праву препреку.

Оно што је данас тешко замислити била је свакодневица људи који су тим путем ишли на посао и враћали се кућама.

Без уређених саобраћајница и чврстих подлога, сваки кишни дан доносио је нове тешкоће.

А онда је пронађено решење које је заувек обележило име овог пролаза.

Према запису из "Нишког весника", радници су код надлежних у Железничкој радионици и Ложионици успели да издејствују да се на пут избацује шљака.

Крајем 19. и почетком 20. века, све до периода након Првог светског рата, на пут је доспевала велика количина овог материјала из локомотива и теретних вагона.

Шљака је постепено мењала изглед блатњавог пролаза и олакшавала кретање.

Управо је њена тамна боја, како објашњава аутор, донела овом месту назив – Црни пут.

Тако је један назив настао из сасвим практичне потребе и свакодневног живота железничара.

Није га осмислио урбаниста, није настао по одлуци неке комисије, већ је проистекао из искуства људи који су тим путем пролазили.

Временом се назив Црни пут проширио и на околне њиве.

На том простору, како наводи Ј.

Ћирић, углавном су фабрички радници и занатлије почели да граде скромне приземне куће.

Око некадашњег пољског пролаза постепено се стварао нови део града.

Железница је доносила посао, радници су тражили место за живот, а слободно земљиште претварало се у простор за нове домове.

У томе се огледа и део историје ширења Ниша: град није растао само из свог центра, већ и дуж пруга, око радионица и фабрика, тамо где су људи свакодневно радили и стварали услове за живот својих породица.

Крајем 19. века, према тексту из "Нишког весника", пролаз је ушао у номенклатуру нишких улица под називом Улица Црни пут.

То име задржало се до треће деценије 20. века, када је улица преименована у Љубљанску.

Касније је добила име Драинчева, по песнику Радету Драинцу.

Управо се на том месту аутор старог записа осврће и на питање градских назива и памћења.

Сматрао је да је улици требало вратити њено старо, традиционално име, док је Драинац, према његовом мишљењу, могао добити улицу у неком другом делу Ниша.

Тај став говори и о томе колико називи улица могу да буду више од обичних ознака на градским таблама.

Они чувају сећање на некадашњи изглед града, на људе који су га градили и на околности у којима су настајала поједина насеља.