Kako su železničari i blato ispisali istoriju jedne niške ulice Danas ga poznajemo kao Drainčevu ulicu, ali nekada se ovaj deo Niša zvao Crni put. Iza neobičnog imena krije se priča o železničkim radnicima, blatu,… Цео текст
Kako su železničari i blato ispisali istoriju jedne niške ulice
Danas ga poznajemo kao Drainčevu ulicu, ali nekada se ovaj deo Niša zvao Crni put. Iza neobičnog imena krije se priča o železničkim radnicima, blatu, šljaci iz lokomotiva i skromnim kućama koje su počele da niču kraj nekadašnjeg poljskog puta.
Svaka stara niška ulica čuva poneki trag prošlosti, ali neke svoje priče otkrivaju tek kada zavirimo u požutele stranice starih novina. Jedna od njih vodi nas u vreme kada se grad širio uz železničku prugu, kada su radnici pešačili kroz blato, a na obodima Niša nastajala nova naselja.
U starom zapisu objavljenom u „Niškom vesniku“, autor J. Ćirić podseća na poreklo naziva Crni put, imena koje je nekada označavalo važan prolaz u delu grada povezanom sa železnicom i radničkim životom.
Krajem 19. veka, Crni put nije bio ulica kakvu danas zamišljamo. Bio je to poljski put koji se od Ulice generala Milojka Lešjanina, pored beogradske železničke pruge, preko otvorenog polja pružao do Železničke radionice.
Za radnike koji su svakodnevno prolazili ovom trasom, putovanje nije bilo nimalo jednostavno. Nasip železničke pruge, sa jednim kolosekom, uzdizao se tri do četiri metra iznad puta i okolnog terena, a blato je prolaz pretvaralo u pravu prepreku.
Ono što je danas teško zamisliti bila je svakodnevica ljudi koji su tim putem išli na posao i vraćali se kućama. Bez uređenih saobraćajnica i čvrstih podloga, svaki kišni dan donosio je nove teškoće.
A onda je pronađeno rešenje koje je zauvek obeležilo ime ovog prolaza.
Prema zapisu iz „Niškog vesnika“, radnici su kod nadležnih u Železničkoj radionici i Ložionici uspeli da izdejstvuju da se na put izbacuje šljaka.
Krajem 19. i početkom 20. veka, sve do perioda nakon Prvog svetskog rata, na put je dospevala velika količina ovog materijala iz lokomotiva i teretnih vagona. Šljaka je postepeno menjala izgled blatnjavog prolaza i olakšavala kretanje.
Upravo je njena tamna boja, kako objašnjava autor, donela ovom mestu naziv – Crni put.
Tako je jedan naziv nastao iz sasvim praktične potrebe i svakodnevnog života železničara. Nije ga osmislio urbanista, nije nastao po odluci neke komisije, već je proistekao iz iskustva ljudi koji su tim putem prolazili.
Vremenom se naziv Crni put proširio i na okolne njive. Na tom prostoru, kako navodi J. Ćirić, uglavnom su fabrički radnici i zanatlije počeli da grade skromne prizemne kuće.
Oko nekadašnjeg poljskog prolaza postepeno se stvarao novi deo grada. Železnica je donosila posao, radnici su tražili mesto za život, a slobodno zemljište pretvaralo se u prostor za nove domove.
U tome se ogleda i deo istorije širenja Niša: grad nije rastao samo iz svog centra, već i duž pruga, oko radionica i fabrika, tamo gde su ljudi svakodnevno radili i stvarali uslove za život svojih porodica.
Krajem 19. veka, prema tekstu iz „Niškog vesnika“, prolaz je ušao u nomenklaturu niških ulica pod nazivom Ulica Crni put.
To ime zadržalo se do treće decenije 20. veka, kada je ulica preimenovana u Ljubljansku. Kasnije je dobila ime Drainčeva, po pesniku Radetu Draincu.
Upravo se na tom mestu autor starog zapisa osvrće i na pitanje gradskih naziva i pamćenja. Smatrao je da je ulici trebalo vratiti njeno staro, tradicionalno ime, dok je Drainac, prema njegovom mišljenju, mogao dobiti ulicu u nekom drugom delu Niša.
Taj stav govori i o tome koliko nazivi ulica mogu da budu više od običnih oznaka na gradskim tablama. Oni čuvaju sećanje na nekadašnji izgled grada, na ljude koji su ga gradili i na okolnosti u kojima su nastajala pojedina naselja.
