Парламентарни избори одржани 25. октобра нису донели само промену односа снага између власти и њених противника. Њихов резултат указује на могућност много дубље промене: нестанка готово целокупне традиционалне страначке сцене из Народне скупштине и стварања политичког поретка у којем две велике изборне листе контролишу практично читав парламент. Ипак, историја српског вишестраначја упозорава да убедљива изборна победа не мора да значи и дугорочну политичку стабилност.
Према прелиминарним резултатима Републичке изборне комисије, објављеним после обраде 97,56 одсто бирачких места, Студентска листа освојила је 52,71 одсто гласова и 140 посланичких мандата. Листа „Александар Вучић – Уједињена Србија“ добила је 39,17 одсто гласова и 104 мандата.
Четири листе националних мањина освојиле су преосталих шест посланичких места.
Таква расподела значи да се чак 244 од укупно 250 места у Народној скупштини налазе у рукама две политичке групације. Другим речима, оне располажу са 97,6 одсто парламентарних мандата.
То је изузетна концентрација политичке моћи, нарочито за земљу која користи пропорционални изборни систем.
Али још је значајније оно што се догодило странкама које су деценијама биле неизоставни део политичког живота Србије.
Историјски пораз старих странака
Социјалистичка партија Србије, странка која је деведесетих година била окосница власти, према прелиминарним резултатима освојила је свега 2,17 одсто гласова.
Са 93.280 гласова, листа Ивице Дачића остала је испод изборног цензуса од три одсто.
То је догађај са озбиљном историјском тежином.
Српски социјалисти су од увођења вишестраначја 1990. године били присутни у сваком сазиву Народне скупштине. У појединим периодима владали су самостално, у другим су били главни или споредни коалициони партнер, а у трећим су својом подршком одлучивали ко ће формирати владу.
И после пада Слободана Милошевића успели су да преживе политички преокрет, промене руководство, обнове организацију и поново постану део власти.
Преживели су 5. октобар 2000. године, распад Савезне Републике Југославије, стварање и нестанак државне заједнице Србије и Црне Горе, повратак на власт 2008. године и успон напредњака после 2012.
Али нису преживели октобарске изборе 2026. у парламентарном смислу.
Сличну судбину доживеле су и друге политичке организације које су се годинама представљале као носиоци различитих идеолошких опција.
Листа „Аутентична десница“, предвођена Милошем Јовановићем, освојила је према објављеним резултатима 0,90 одсто гласова, док је листа „Европска Србија“, повезана са Мариником Тепић и Здравком Поношем, добила 0,28 одсто.
Овакви резултати не значе да су све те политичке идеје нестале из друштва. Они показују да странке и коалиције које су их заступале нису успеле да их претворе у довољну изборну подршку.
То је важна разлика.
Политичка организација може да изгуби значај, а да њени некадашњи бирачи наставе да постоје, само под неким другим политичким именом.
Од Милошевићеве доминације до победе ДОС-а
Да би се разумело шта се данас дешава, потребно је вратити се на почетак вишестраначја у Србији.
На првим вишестраначким изборима, одржаним у децембру 1990. године, Социјалистичка партија Србије освојила је 194 од 250 посланичких места.
Био је то резултат који је омогућио огромну парламентарну доминацију, али је постигнут по већинском изборном систему, који је знатно другачије претварао гласове у мандате него данашњи пропорционални модел.
Већ 1992. године ситуација се изменила. Социјалисти су пали на 101 мандат, а на политичкој сцени учврстиле су се Српска радикална странка и опозиционе групације окупљене око ДЕПОС-а.
Током деведесетих година Србија је имала неколико снажних политичких блокова, али је кључно питање готово увек било однос према власти Слободана Милошевића.
На изборима у децембру 2000. године, после његовог политичког пораза, Демократска опозиција Србије освојила је чак 176 посланичких места.
Изгледало је да је створен нови, дугорочно доминантан политички блок.
Међутим, ДОС није био јединствена странка већ коалиција великог броја организација, често са међусобно супротстављеним програмима и амбицијама.
Убрзо су уследили сукоби, поделе и распад коалиционог јединства.
На изборима 2003. године ниједна листа није имала апсолутну већину, а највише мандата освојила је Српска радикална странка.
То искуство представља једну од најважнијих историјских поука за садашњи тренутак: изборни блок који настане ради политичке промене не мора да опстане као јединствена политичка организација после победе.
Како су напредњаци преузели политичку сцену
Следећа велика промена догодила се после 2008. године, када је из Српске радикалне странке настала Српска напредна странка.
На изборима 2012. године коалиција окупљена око СНС-а освојила је 73 мандата и, уз партнере, формирала владу.
Већ 2014. године та коалиција освојила је 158 посланичких места, чиме је започета фаза дуготрајне парламентарне доминације напредњака.
У међувремену су бројне странке које су биле значајне у првој деценији овог века постепено изгубиле организациону снагу, бираче или самосталност.
Политички живот Србије све више се организовао око једног доминантног центра власти и више разједињених опозиционих групација.
Али избори 2026. указују на другачију врсту преокрета.
Овога пута није само ослабљена странка која је до тада доминирала политиком. Истовремено су огроман део изборног простора изгубиле и готово све традиционалне опозиционе странке.
Из тог разлога садашњи резултат не може се посматрати само као замена једне власти другом.
Он отвара питање да ли се завршава читаво раздобље политичке историје Србије.
Зашто су две листе освојиле готово цео парламент?
На први поглед делује необично да у пропорционалном изборном систему, какав има Србија, две листе освоје готово сва посланичка места.
Међутим, објашњење је у комбинацији изборних правила и понашања бирача.
Србија има једну изборну јединицу са 250 посланичких места, а за већину изборних листа важи цензус од три одсто.
Листе националних мањина имају посебан третман приликом расподеле мандата.
То значи да се гласови дати листама које не испуне услове за учешће у расподели мандата не претварају у посланичка места.
Када две велике листе освоје огромну већину гласова, а остали учесници остану далеко испод цензуса, готово целокупан парламент припада победнику и другопласираном.
Управо то се догодило на октобарским изборима.
Студентска листа и Уједињена Србија заједно су освојиле 91,88 одсто гласова према прелиминарним резултатима РИК-а, али чак 97,6 одсто мандата.
Разлика између та два процента показује колико изборни систем, у условима изразите концентрације подршке, може да појача политичку доминацију највећих листа.
Ипак, из овога би било погрешно извести закључак да је Србија већ постала класична двопартијска држава.
Пре свега, изборна листа није исто што и политичка странка.
Поред тога, једни избори не доказују да ће се бирачи и на следећим изборима определити на исти начин.
Може ли Студентска листа да постане трајна политичка организација?
Највећа непознаница будућег политичког поретка није само судбина Српске напредне странке.
Подједнако важно питање јесте шта ће се догодити са Студентском листом.
Њена предност у изборној кампањи била је способност да окупи бираче различитих идеолошких уверења око заједничког политичког циља.
Али оно што је предност у изборној борби може да постане проблем у управљању државом.
Бирачи који су подржали исту листу не морају имати идентичне ставове о економској политици, спољнополитичком положају Србије, односу према Европској унији и Русији, статусу Косова и Метохије, социјалној политици или уставним променама.
Док је заједнички циљ политичка промена, такве разлике могу остати у другом плану.
Када треба донети конкретне одлуке, оне неизбежно излазе на површину.
Историја ДОС-а показује колико брзо изборно јединство може да буде замењено конкуренцијом његових саставних делова.
Зато ће за нову већину најважнији тест бити не само формирање владе већ и способност да изгради институције, јасна правила одлучивања и механизме за решавање унутрашњих спорова.
Без тога, велика изборна победа могла би да буде почетак нових политичких подела.
Шта ће бити са СНС-ом и Александром Вучићем?
Са друге стране, резултат Уједињене Србије отвара питање трансформације политичког блока који је годинама био окосница власти.
Иако је изгубила изборе, листа предвођена Александром Вучићем освојила је више од 1,68 милиона гласова према прелиминарним резултатима.
То није мала политичка снага.
Са 104 мандата, тај блок остаје далеко највећа парламентарна опозициона групација.
Зато би било преурањено говорити о нестанку напредњака.
Историја Србије већ је показала да странке могу да преживе губитак власти и поново постану значајан политички фактор.
Међутим, странка организована око дуготрајног вршења власти суочава се са посебним изазовима када пређе у опозицију.
Део њених функционера политичку каријеру изградио је у условима управљања државним или локалним институцијама. Губитак власти мења односе унутар странке, утиче на њену организацију и отвара питање будућег руководства.
У таквим околностима могућа су два супротна процеса.
Први је консолидација, у којој СНС успева да задржи највећи део својих бирача, обнови организацију и постане главна опозициона странка.
Други је постепено осипање, уз појаву нових политичких организација које би покушале да преузму део његовог бирачког тела.
Који ће процес преовладати зависиће, пре свега, од унутрашње стабилности СНС-а, будућег деловања Александра Вучића и резултата нове власти.
Три могућа сценарија за Србију
На основу садашњих односа снага, историјског искуства и карактеристика изборног система, могу се издвојити три основна сценарија политичког развоја.
Први сценарио: Стварање трајног система са два велика блока
У овом случају Студентска листа би се постепено претворила у стабилну политичку организацију или трајну коалицију, док би СНС остао главна опозициона снага.
Политички живот био би организован око два велика центра, са релативно малим простором за треће странке.
Такав систем могао би да донесе јаснију одговорност власти и опозиције, али и ризик од претеране поларизације друштва.
Други сценарио: Распад победничког блока и повратак вишестраначја
Уколико разлике унутар Студентске листе постану превелике, могуће је њено раздвајање на више политичких организација.
Тада би се поново отворило место за странке различитих идеолошких опредељења.
Такав развој подсећао би на период после 2000. године, када се велика победничка коалиција постепено поделила на конкурентске политичке групације.
Трећи сценарио: Потпуно прекомпоновање политичке сцене
Могуће је и да се током наредних година промене оба велика блока.
Део садашње већине могао би да се организује у нове странке, док би се из редова досадашње власти и неуспешних опозиционих организација појавили нови савези.
У том случају, избори 2026. не би означили почетак трајног двопартијског система, већ крај једног старог поретка и почетак дуготрајне политичке реконструкције.
Ниједан од ових сценарија није извесан. За њихово озбиљније рангирање потребни су подаци о структури бирача, стабилности нових посланичких група, јавном мњењу и будућем деловању политичких актера.
Највећи ризик: Да се понови историја политичких разочарања
Србија је од 1990. године више пута пролазила кроз периоде великих политичких очекивања.
Сваку крупну промену пратило је уверење дела грађана да почиње нова епоха.
Међутим, велики изборни резултати сами по себи нису гарантовали стабилне институције, брже реформе или трајно превазилажење политичких подела.
Искуство после 2000. године показало је да смена власти не решава аутоматски питања функционисања државе.
Искуство после 2012. године показало је, с друге стране, да дуготрајна доминација једне политичке организације може да потисне конкуренцију, али не и да трајно уклони незадовољство из друштва.
Зато ће прави значај октобарских избора бити видљив тек када се покаже како нова већина управља институцијама и како се досадашња власт понаша у опозицији.
Једна од кључних провера биће и способност политичких актера да прихвате правила која ће важити подједнако за све, без обзира на то ко у датом тренутку има већину.
Крај једне епохе, али не нужно и почетак двопартијске Србије
Октобарски избори донели су резултат који по обиму концентрације мандата представља један од најнеобичнијих у историји српског вишестраначја.
Традиционалне странке које су деценијама биле део парламентарног живота остале су без посланичких места, док је нова изборна групација успела да освоји апсолутну већину.
Ипак, политичка историја Србије упозорава да треба разликовати тренутну изборну слику од трајног страначког система.
Двопартијски систем не настаје само зато што су две листе освојиле готово све мандате. Он настаје када таква подела политичке моћи преживи више изборних циклуса и када иза ње стоје стабилне организације, програми и бирачка упоришта.
Зато је можда најважнији закључак да Србија није нужно ушла у епоху две странке.
Много је извесније да је ушла у период у којем ће се готово све досадашње странке, укључујући и победнички блок, суочити са потребом да поново дефинишу свој идентитет и своје место у политичком систему.
А највеће питање није само ко ће владати Србијом наредних година, већ да ли ће из ове политичке промене настати стабилније институције или само нова подела власти међу новим политичким актерима.