Преглед вести
Заједнички текст
Реченице које преносе сви медији.
„Ко памти Београдски сајам књига из 1980-их година, памти и посебно осећање уласка у амбијент света идеја. Излазили смо из хала ‘за два броја већи’, испуњени радошћу сусрета с људима које ценимо, писцима којима се дивимо, књигама које озарени откривамо.
Било је то место на којем се осећало да припадамо много ширем културном простору од онога који одређују државне границе“, наводи у свом ауторскотексту за Радар, Зоран Хамовић, уредник у Цлиу, једној од кућа које бојкотују Сајам, додајући да се данас „све чешће стиче утисак да су издавачи на том истом месту постали сувишни. Наравно, добродошли су као корисници изложбеног простора.
Али не нужно и као равноправни учесници у одлучивању. А управо су издавачи створили Сајам књига.
Он, такође, објашњава да је издавачки бојкот 2025. био снажно обележен друштвеним околностима и одлуком да се Сајам одржи у термину који обухвата 1. новембар, годишњицу трагедије на железничкој станици у Новом Саду. „Питање термина постало је питање друштвене одговорности“, наводи Хамовић.
Цео упоредни текст15 реченица у више медија, 105 само у једном
Текст из 2 чланка. 23 реченице преносе сви, у 10 се разликују.
Још 31 реченица које преноси само по један медиј
Ако ових дана чујете да се у нечијем шпајзу отвара сајам књига, немојте се изненадити.
Сајмови ничу на сваком ћошку: у књижарама, магацинима, тржним центрима, на интернету, у пролазима и двориштима.
Изгледа да је довољно имати неколико полица, нешто књига и попуст од двадесет одсто па се прогласити организатором сајма.
Ако овако наставимо, ускоро ћемо имати више сајмова него књижара.
Неко ће рећи: дивно!
Књига је коначно свуда.
Зар нисмо управо то желели?
Али постоји разлика између доступности књиге и обезвређивања Сајма књига.
Није свака продаја сајам, као што није свако окупљање фестивал, нити је сваки (раз)говор културни догађај.
Инфлација назива обично је поуздан знак дефлације вредности.
Делује тужно што смо велику куполу Хале 1 – симбол Београдског сајма, којим смо се ‘до јуче’ поносили, бацили у (грађевинску) прашину.
Растрошили смо велики Београдски сајам претварајући га у мноштво малих, углавном продајних акција.
Институцију – у трговачку прилику.
А сусрете издавача, писаца, преводилаца, библиотекара и читалаца – у попуст до истека залиха.
Ова епидемија сајмова није узрок кризе, него један од њених симптома.
Када се изгуби средиште, периферија почиње да глуми центар.
Када се обруши институција, њено име запоседа се за слободнију употребу.
Нестаје поштовање њене монументалности и јединства различитости – што је непроцењива баштина седамдесетогодишњег трајања једне изузетне европске, балканске, југословенске и београдске културне манифестације.
Књижевник и ликовни критичар Драган Јовановић Данило отвориће 69. Међународни београдски сајам књига, 23. октобра у 18 сати у хаели 2 Београдског сајма.
У име земље почасног госта Туниса, обратиће се проф. др Калед Кшир, директор Међународног сајма књига у Тунису.
Под слоганом Речи граде свет, овогодишње издање Сајма књига трајаће до 31. октобра.
И поред бојкота доброг дела најзначајнијих домаћих издавачких кућа, организатори најављују око 300 директних излагача и суизлагача из земље и иностранства, у халама 1, 1а, 2а и 4. Поред Туниса, земље почасног госта, на овогодишњем сајму учествују представници Белорусије, Босне и Херцеговине (Република Српска), Грчке, Грузије, Италије, Ирана, Марока, Немачке, Румуније, Русије, Словачке, Хрватске и Црне Горае.
Посетиоце, како се најављује, очекује сусрет са најновијом домаћом и светском издавачком продукцијом, али и богат трибински програм, у оквиру којег ће бити представљене нове књиге и отворене важне теме из света књижевности, издаваштва, уметности и културе.
Један од програмских фокуса овогодишњег Сајма књига биће значајне годишњице које ове године обележавају српску књижевност и културу – Љубомир Ненадовић (200 година од рођења), Милан Ракић (150 година од рођења), Борисав Станковић (150 година од рођења), Павле Угринов (100 година од рођења), Данило Николић (100 година од рођења, 10 година од смрти), Радослав Братић (10 година од смрти)…
Програм ће обухватити јубилеје и представљање значајних српских културних установа – Матице српске (200 година од оснивања), Архива Војводине (100 година од оснивања), Задужбина Иве Андрића (50 година постојања)…
Посебно место у програму заузеће и теме од значаја за књижевну науку, издаваштво и наставну праксу.
У оквиру разговора Критичка издања и сабрана дела српских писаца – принцип тржишта или научног метода биће отворено питање односа између научних стандарда и издавачке праксе, док ће тема Први пут у обавезној лектири бити посвећена делима Ђорђа Лебовића и Горана Петровића и њиховом месту у савременој настави и читалачком искуству младих.
У фокусу програма Сајма биће и стваралаштво најсавременијих српских стваралаца – Злате Коцић, Славице Гароње, Драгана Јовановића Данилова, Војислава Карановића, Горана Гоцића…
Специјални гост Сајма књига биће редитељ Лордан Зафрановић.
А када се јавна културна вредност замени тржишном, све што се може продати добија право да буде представљено као културни значај и културни догађај.
Сајам нас је чинио већим
„Ко памти Београдски сајам књига из 1980-их година, памти и посебно осећање уласка у амбијент света идеја.
Излазили смо из хала ‘за два броја већи’, испуњени радошћу сусрета с људима које ценимо, писцима којима се дивимо, књигама које озарени откривамо.
Било је то место на којем се осећало да припадамо много ширем културном простору од онога који одређују државне границе“, наводи у свом ауторскотексту за Радар, Зоран Хамовић, уредник у Цлиу, једној од кућа које бојкотују Сајам, додајући да се данас „све чешће стиче утисак да су издавачи на том истом месту постали сувишни.
Данас се све чешће стиче утисак да су издавачи на том истом месту постали сувишни.
Наравно, добродошли су као корисници изложбеног простора.
Али не нужно и као равноправни учесници у одлучивању.
Уклањањем трагова југословенства из комплекса Београдског сајма, затворено је још једно историјско поглавље.
Чини се да су се стекли сви предуслови да се наредне године свечано отвори Први српски сајам летећих књига
А управо су издавачи створили Сајам књига.
Још 20 реченица, само Радар
Први југословенски Сајам књига одржан је 1956. године у Загребу, а већ наредне године у новоизграђеном комплексу Београдског сајма.
Био је то израз друштва које је модернизацију разумело као заједнички развој индустрије, образовања, науке и културе.
Књига није била само роба.
Била је средство образовања, друштвеног напредовања, међународне размене и културне еманципације.
Симболички, та седамдесетогодишња епопеја управо се завршава.
Уклањањем трагова југословенства и из комплекса Београдског сајма, затворено је још једно историјско поглавље.
Чини се да су се стекли сви предуслови да се наредне године свечано отвори Први српски сајам летећих књига.
Тиме би, кад бисмо се шалили, била отклоњена криза Београдског сајма књига настала 2025. године, али она и даље траје и – неће бити решена.
Како је издавач ‘прерастао’ у излагача
Није згорег поновити, посебно за млађе, да се после распада Југославије и током економске трансформације деведесетих и двехиљадитих, издаваштво темељно променило.
Велике друштвене куће углавном су нестале, приватни издавачи преузели су највећи део продукције, а тржиште постало основни услов опстанка.
Та промена није морала да ослаби Сајам.
Напротив, пружала је прилику да се изгради нови договор између приватног издавачког предузетништва и јавног културног интереса.
Уместо тога, постепено је превладавала логика закупа, продаје улазница, непосредне рентабилности и комерцијалне искоришћености простора.
Програми унапређења професије, међународна размена, преводилачка сарадња, развој читалачке публике и библиотечка политика, медијски третман књиге, све теже су долазили у први план.
Није проблем у тржишту.
Без продаје књига нема одрживог издаваштва.
Проблем настаје када тржиште од неопходног услова опстанка постане једино мерило (културне) вредности.
Одбор Сајма књига, а посебно уредник програма, имали су задатак да обезбеде и својим стручним ауторитетом не допусте да Сајам књига буде само трговинска манифестација, већ пре свега да има културну, професионалну и друштвену функцију.
Када се те функције раздвоје, а продаја прогласи најважнијом, мења се сама природа манифестације.
Он, такође, објашњава да је издавачки бојкот 2025. био снажно обележен друштвеним околностима и одлуком да се Сајам одржи у термину који обухвата 1. новембар, годишњицу трагедије на железничкој станици у Новом Саду.
„Питање термина постало је питање друштвене одговорности“, наводи Хамовић.
„Године 2026. сукоб је добио јаснију институционалну и економску димензију.
Међу разлозима за изостанак бројних издавача наведени су њихово искључивање из одлучивања, високи трошкови учешћа, незадовољство организацијом и пад посете“, објашњава Хамовић.
Још 9 реченица, само Радар
Према објављеним подацима, Сајам је 2024. имао 203.350 посетилаца, а 2025. године 134.750 – приближно трећину мање.
Такав пад не може се приписати само бојкоту, али показује колико је манифестација постала непопуларна и с опадајућим културним важењем.
Организатор је покушао да ублажи финансијски притисак попустом на цену изложбеног простора.
Међутим, десет одсто нижа закупнина не само што није решавала питање професионалног достојанства, већ је учврстила уверење чак и групе оних који су покушали да се ‘нагоде’ с управом Сајма.
Али иза тих непосредних разлога стоји много озбиљније питање: ко има право да одлучује о институцији чији садржај стварају издавачи?
Према објављеном саставу Одбора Сајма књига за 2026. представници издавачких удружења нису укључени као представници своје професије.
Тиме је нарушена историјска веза између организације Сајма и заједнице која га је основала и деценијама развијала.
Није реч о неколико столица за одборским столом.
Реч је о статусу издавача.
„Да ли је издавач партнер у обликовању културне политике или клијент организатора?
Да ли има право гласа или само обавезу плаћања?
Да ли је стваралац јавне вредности или корисник комерцијалне услуге?“, пита Хамовић, објашњавајући да бојкот јесте одговор на такво потискивање, али да није без цене.
Бојкот је одговор на такво потискивање.
Он, међутим, није без цене.
„Цену су платили не само издавачи, него и читаоци“, констатује он.
Још 39 реченица, само Радар
Морали смо да се осврнемо и на запостављене а одане читаоце који остају ускраћени за сусрете с многим издавачима и ауторима.
Посебно они из мањих средина, којима је Београдски сајам био јединствена прилика да на једном месту упознају разноврсну издавачку продукцију.
Зато бојкот не сме остати само празно место у хали.
Његов смисао није да докаже како се Сајам може одржати без издавача, него да покаже како издавачи могу стварати културни живот и без административно-политичке уцене.
Ту почиње важнији део приче.
Наш сајам и не:Сајам
Два октобарска герилска догађаја, Наш сајам и не:Сајам, представљају више од алтернативних продајних манифестација.
Они су као и пролећни Ђачки сајам у 16 градова Србије, покушаји да се промени сама логика окупљања.
У дворишту Капетан Мишиног здања, у простору снажне академске и побуњеничке симболике, књиге су се нашле тамо где им је природно место: међу студентима, професорима, писцима, уметницима и грађанима.
Избор тог простора није случајан.
Универзитет и издаваштво припадају истој породици институција које производе, проверавају и преносе знање.
Када се нађу заједно, они подсећају да слобода мишљења није ни професионална привилегија ни политички поклон.
Наш сајам показао је да се издавачи могу окупити око заједничког јавног циља, а фестивал не:Сајам отворио је могућност мреже микродогађаја – другачијег (не:Битефовског) повезивања књига, разговора, уметничких програма и читалаца.
Њихова снага није у томе што опонашају велики Сајам у мањем простору.
Напротив, њихова предност је у томе што одбијају да буду његова умањена копија.
У дворишту Капетан Мишиног здања, у простору снажне академске и побуњеничке симболике, књиге су се нашле тамо где им је природно место: међу студентима, професорима, писцима, уметницима и грађанима
У њима се књига не појављује само као предмет куповине, него као повод за сусрет.
Читалац није пролазник којег треба претворити у купца, већ саговорник.
Издавач није закупац, него домаћин.
Програм није декорација продаје, него разлог окупљања.
Ипак, не треба мешати побуну с готовим институционалним решењем.
Један викенд не може заменити седам деценија.
За трајну алтернативу потребни су организација, средства, међународне везе, професионални програми и континуитет.
Али нешто је већ доказано: издавачка заједница није осуђена да чека дозволу да би постојала.
Најважнији резултат ових догађаја можда није број продатих књига, него број људи који су се препознали у заједничкој намери.
У времену када се јавни простор сужава, само окупљање постаје друштвени чин.
Октобар је постао месец необичних избора.
Бирамо где ћемо купити књиге, с ким ћемо се шетати улицом, чију ћемо реч слушати, којим медијима ћемо поклонити поверење, где ћемо ћутати…
Али иза тих избора стоји један посебан: какву будућност желимо за (београдски) Сајам књига и издаваштво?
Прву могућност препознајемо у све присутнијој инерцији да се (београдски) Сајам књига развија као ‘бизнис’ окупљање под административном контролом, са издавачима у улози закупаца, читаоцима у улози потрошача и успехом који се мери искључиво прометом.
Друга би могла бити унапређење (београдског) Сајма као јавне културне институције, с професионалном аутономијом, одговорним управљањем, међународном сарадњом, доступношћу публици и јасном образовном и друштвеном мисијом.
Трећа могућност већ се назире кроз фестивалске моделе Ђачки сајам, Наш сајам и не:Сајам: развој плуралне издавачке инфраструктуре, повезане с удружењима писаца, удружењима преводилаца, универзитетима, библиотекама, књижарама, независним културним организацијама и локалним заједницама.
Ови модели се не морају међусобно искључивати.
Велики међународни Сајам и мањи независни догађаји могу се изврсно допуњавати.
Али само ако разјасни да издавачи нису статисти у сопственој професији.
Будући статус издавача зато постаје једно од кључних питања културне политике.
Хоће ли бити сведени на дистрибутере садржаја, зависне од политичке воље, хранитеље трговинских ланаца и дигиталних платформи?
Или ће задржати право да уређују, бирају, ризикују, откривају нове ауторе, штите разноликост и учествују у обликовању јавног живота?
У доба алгоритама и вештачке интелигенције, када се видљивост све више купује, а културна вредност књига потискује манипулативним препорукама, та разлика постаје још важнија.
На крају, Хамовић наводи да ће „нам једног дана можда неко објаснити да Сајам књига никада није ни био толико важан!
Да је земљиште било вредније, да су хале биле застареле, да су издавачи били незадовољни, да су читаоци ионако прешли на интернет…
Да се свет променио и да је све то било неизбежно!
Али институције ретко нестају одједном.
Најпре им се одузима утицај, затим смисао, потом простор.
На крају остану само име и варљиво сећање.
Зато није најважније питање где ће се следеће године одржати Сајам књига.
Важније је хоће ли се на њему још препознавати слободна и активна професионална издавачка заједница, културна разноврсност и право грађана да учествују у обликовању јавног живота“, сигуран је Хамовић, обзнањујући да „Ђачки сајам, Наш сајам и не:Сајам (које су организовали Побуњени издавачи – прим.
С) нису нити коначни, нити једини одговори.
Они су важни зато што су њихови творци одбили да прихвате да одговора нема“.