Од 11.52 часа 1. новембра 2024. године када је бетонска надстрешница реконструисане Железничке станице пала у Новом Саду, до 21.31 час 25. октобра 2026. године када је Александар Вучић неочекивано признао пораз на… Цео текст
Од 11.52 часа 1. новембра 2024. године када је бетонска надстрешница реконструисане Железничке станице пала у Новом Саду, до 21.31 час 25. октобра 2026. године када је Александар Вучић неочекивано признао пораз на изборима, стала је читава једна историја Србије. А неки њени делови изучаваће се далеко ван граница наше земље.
Спасиоци су тог 1. новембра у Новом Саду пре тачно две године из рушевина извукли 14 тела и троје тешко повређених особа. Две особе су након мучне борбе за живот касније преминуле.
Умрли су: Ђорђе Фирић (1971), Милица Адамовић (2008), Немања Комар (2007), Анђела Руман (2004), Милош Милосављевић (2003), Стефан Хрка (1997), Сања Ћирић Арбутина (1989), Горанка Раца (1966), Вукашин Раковић (1955), Милева Карановић (1948), Ђуро Швоња (1947), Васко Саздовски (1979), Ања Радоњић (2001), Вукашин Црнчевић (2006) и девојчице Сара Фирић (2018) и Валентина Фирић (2014).
Теодора Мартинко (2001) тешко је повређена.
Извођач радова на реконструкцији станице био је кинески конзорцијум ЦРИЦ-ЦЦЦЦ, а подизвођача, већином домаћих, било је на десетине.
Већ тог поподнева Александар Вучић је саопштио да надстрешница није реконструисана, иако је сваком које ту прошао барем једном било јасно да она има нове челичне и стаклене елементе који ту никада пре нису били.
Медијска кампања лажи и последњих дана, кренула је већ тог поподнева, но захваљујући независним редакцијама и појединцима попут инжењера Зорана Ђајића у тим првим данима, јавност је врло брзо сазнала да председник не говори истину, а то ће се касније испоставити као иницијална каписла општенародног бунта.
Станица је свечано отварана два пута. Једном за потребе избора и дочек Виктора Орбана у Србији, када је био и Вучић и, други пут када су је отворили Маја Гојковић председница Покрајинске владе и Горан Весић тадашњи министар саобраћаја. Истрага ће после показати да су надлежни, оба пута, свечано отварали заправо градилиште.
Први протести и хапшења у Новом Саду
У данима након пада надстрешнице грађани су почели тражити одговорност остављајући отиске црвених шака испред институција, што је постао симбол протеста уз паролу „Руке су вам крваве“. Горан Весић дао је оставку, али и поручио како није крив.
Након што су прошли дани жалости 5. новембра, у Новом Саду, организован је велики протест од неколико десетина хиљада незадовољних грађана. Градска кућа је оштећена – засута каменицама, бакљама и црвеном фарбом.
Опозиција је оптуживала власт да је са својим убаченим елементима уништавала градску имовину, док је режим те тврдње одбацивао. Полиција је после протеста ухапсила на десетине грађана, међу њима и чланове активистичких група СТАВ и СВИЋЕ који су покренули прве протесте.
Половином новембра опозиција и грађани оргаизују акцију „Застани, Србијо“ у знак сећања на страдале на Железничкој станици. Блокиране су саобраћајнице тада на 15 минута, колико је људи преминуло на станици.
Тог месеца одвијали су се протести опозиције испред зграде суда и тужилаштва у Новом Саду захтевајући да се пусте ухапшени грађани. Убрзо је 12 људи је ухапшено због постојања сумње да су одговорни за пад надстешнице.
Међу приведенима били су Горан Весић, доскорашњи министар грађевинарства, Јелена Танасковић, доскорашња директорка Инфраструктуре железнице, њен претходник Небојша Шурлан, као и Весићева помоћница задужена за железнички и интермодални транспорт Анита Димоски.
Напад на студенте у Београду и почетак блокада
Због напада СНС активиста и функционера на студенте и професоре Факултета драмских уметности у Београду, током одавања поште страдалима, блокиран је овај факултет. Група батинаша била је убеђена да бије опозицију, а не студенте, што ће се испоставити као једна од преломних грешака бившег режима.
Убрзо је блокиран и Филозофски факултет у Новом Саду, након чега су у блокаде кренули и остали факултети свих универзитета у Србији.
Весић је крајем новембра пуштен из притвора, а тада је јавност сазнала ужасну вест да је у полицијској станици тешко повређен 74-годишњи пензионер који је био на протесту. Након батина имао је хитну операцију приликом које му је одстрањен део тела.
Студенти су изнели четири захтева: објављивање комплетне документације о реконструкцији надстрешнице, утврђивање идентитета и процесуирање нападача на студенте и професоре, обустава кривичних поступака против ухапшених демонстраната и повећање буџета за високо образовање за 20 одсто.
Подршку су добили и од Дијане Хрке, мајке младића који је погинуо на Железничкој станици, која ће постати један од симбола протеста и која ће после ступити у мучан штрајк глађу.
Протести су почели да се одржавају свакодневно, а грађани су сваког петка у 11.52 блокирали раскрснице широм Србије.
Прва Славија и велики студентски протести
На десетине хиљада људи придружило се студентском протесту на Славији 22. децембра 2024. године, а просветни синдикати ступили су у штрајк. Школе су биле блокиране. Нова 2025. година у Београду и Новом Саду у центру је дочекана у потпуној тишини неколико хиљада окупљених људи у знак сећања на страдале. Снимци и фотографије са ових скупова пробијају се ван границе ове земље и почињу да се појављују у светским медијима.
Уследили су протести испред Уставног суда, РТС-а, а у Рузвелтовој улици у Београду, повређена је студенткиња Правног факултета када ју је возач аутомобила ударио на тротоару и носио на крову. Адвокати у Србији обуставили су рад на седам дана у знак подршке студентима. Студенти су остале грађане позвали на акцију „Генерални штрајк“ када већином нису радили угоститељски објекти широм Србије.
Режим је на крваву шаку, те зиме одговорило исцртавањем средњег прста по читавој Србији, па чак и школама. Повређена је још једна студенткиња, Пољопривредног факултета у Београду, када је аутомобил улетео међу студенте, а 27. јануара одржана је 24-часовна блокада Аутокоманде у Београду.
Четворица СНС батинаша крајем јануара у Новом Саду нападају студенткињу Академије уметности и ломе јој вилицу са бејзбол палицом. Премијер Милош Вучевић и градоначелник Новог Сада Милан Ђукић због тога дају оставке. Нападачи су ухапшени, а на место премијера долази Ђуро Мацут, који ће остати упамћен једино по томе што пар дана пре уласка у мандат купио велелепну вилу.
Серија великих студентских протеста почела је у Новом Саду 1. фебруара, три месеца након трагедије. Протест је организован тако да су била блокирана сва три моста и трајао је 24 сата окупивши на више десетина хиљада људи из целе земље.
Након Новог Сада уследила су још два велика протеста – у Крагујевцу на Сретење, а касније и у Нишу. Сваки протест је деловао бројнији од претходног, студенти су организовано пешачили до градова и тиме стицали све већу подршку народа. Председнику Србије поручили су да „није надлежан“.
Власт је на ове протесте одговорила тако што је у Пионирском парку 6. марта почела са окупљањем студената који „желе да уче“, што се претворило се у временски најдужи скуп у новијој историји Србије у оквиру кога је на платоу испред Дома Народне скупштине никло импровизовано шаторско насеље с присталицама власти, које ће се временом транформисати у парамилитарни камп.
Режимски таблоиди, али пре свих Информер, почео је да се и од за наше услове најгорег пропагандног гласила, претвара у нешто што ће се изучавати на медијским студијима широм планете. Својим бруталним таргетирањем и безумним јавним линчом, уништавали су животе хиљадама грађана током ове побуне.
Највећи протест у историји Србије
Током 2025. године студентски протести прерасли су у масовна окупљања у Београду и другим градовима Србије а студентски захтеви превазишли оквире академске заједнице.
Један од најбитнијих датума је 15. март 2025. године и протест на Славији где је дошло више стотина хиљада људи. Вероватно највећи протест у историји наше земље. Пионирски парк заузеле су присталице режима, који су по каснијим сведочењима биле наоружане, а чувала их је полиција.
У 19.11 минута, током петнаестоминутне тишине у Улици краља Милана необјашњиви хук је прекинуо тишину и створио панику међу демонстрантима. Већ увече се појавила вест да је неко употребио звучно оружје над демонстрантима, што Вучић категорички демантује до данас.
Пред овај протест, на националним телевизијама пуштен је снимак БИА-е са састанка из просторија ПСГ у Новом Саду, на којем су наводно активисти СТАВ-а и ПСГ-а припремали државни удар. Ту ноћ им је као „терористима“ преуђено у Вучићевим медијима, дакле готово свим. Шесторо их је ухапшено и провело је притвору седам месеци, док је шесторо остало у егзилу и до данас се нису вратили кући.
Серија протеста организовала се тог пролећа и лета, на којима је све више грађана хапшено и тучено. Јавност је била узнемирена нападом на деканку ФФ у Нишу Наталију Јовановић која је убодена ножем у руку.
Студенти су 3. априла кренули бициклима за Стразбур, после тога су трчали и маратон до Брисела, а 5. маја 2025. затражили су ванредне парламентарне изборе, јер од испуњења првобитних захтева није било ништа. Организована је и двонедељна блокада РТС-а.
Видовдански протест окупио око 150.000 људи на Славији и дошло до сукоба са полицијом. Са друге стране у Пионирском парку режим је ту ноћ уприличио књижевно веће, на ком је први студент који је „желео да учи“ Милош Павловић, поручио: „Победили смо“.
Насилан одговор режима и повећање репресије
Кренуле су блокаде по градовима широм Србије, а СНС је са свом присталицама организовао шетње против блокада.
Вучић је у јулу помиловао четворицу СНС активиста који су сломили вилицу студенткињи, а на друштвеним мрежама напредњаци су покренули кампању у којима су их прогласили „херојима“. Батинаши и полиција насилно су избацили студенте из зграде Државног универзитета у Новом Пазару, а у Врбасу и Бачкој Паланци присталице СНС-а бацале на грађане и студенте пиротехничка средства, каменице и флаше.
У више градова због тога одрзани су протести у знак солидарности. До великих сукоба је досло у Новом Саду када су уништене просторије СНС-а на Булевару ослобођења и када је један припадник Кобри испалио метак упозорења. Једна од најбруталнијих епизода током целокупног таласа демонстрација десила се 14 августа на ваљевским улицама, током којег је полиција употребила прекомерну силу и претукла више десетина грађана, од којих су многи већ лежали оборени на земљи и нису пружали отпор. Међу којима су били и малолетници.
Ескалација сукоба са полицијом десила се 5. септембра на студентском протесту у новосадском кампусу, полиција је применила прекомерну силу пребијајући на стотине грађана. Том приликом полиција је бацила и сузавац, а студенти ПМФ-а у Новом Саду су анализом утврдили да је коришћен и недозвољени ЦН гас.
На десетине грађана је приведено и повређено. Вучић је са друге стране тај месец уприличио војну параду у Београду, а министар културе Никола Селаковић осумњичен је противзаконито хтео да скине заштиту са зграде Генераштаба како би ово земљиште завршило у рукама фамилије Доналда Трампа и на којем је требао да никне хотел. Ово умиљавање новој америчкој администрацији није успело.
Новембар је обележила годишњица пада надстрешнице. Долазак пешака из Београда, Суботице, Новог Пазара и других места ка Новом Саду ноћ пред комеморацију, рањеном граду приредило је једну од највећих катарзи у историји. Одржан је и највећи комеморативни и протестни скуп икада у овом граду.
У децембру Ћациленд је привремено постао „Божићно село“, а током 2025. године тужилаштвима у Србији пријављено је 117 случајева угрожавања безбедности новинара, а број физичких напада био је четири пута већи него претходне године. Студенти у блокади објавили су да су у једном дану скупили готово 400.000 грађана за расписивањем ванредних парламентарних избора у Србији, што је био увод у формирање Студентске листе.
Покушај освете и „откази за пример“
Власт је почетком ове године кренула у освету према наставницима на факултетима и школама који су подржали студенте. Незаконите отказе добило је на стотине њих. Студенти су и даље одржавали протесте али са акцентом на расписивање избора.
Трагедија у којој је погинула девојка на Филозофском факултету у марту у Београду, у режимским таблоидима брутално је искоришћења за обрачун власти са студентским покретом. Локални избори у 10 места више су личили на прву линију фронта него на изборни дан. У свим местима СНС је победио листе које су кандидовали студенти и опозиција, уз обилато кршење изборних правила.
Још један протест на Славији 23. маја окупио пар стотина хиљада људи. Као и сваки пут до тада када су били велики скупови у Београду или Новом Саду, Србија воз је објавио да возови неће саобраћати због наводних дојава о бомбама. Дошло је и до сукоба демонстрата и полиције и више људи је ухапшено.
Вучич је више пута најавиљивао изборе, али их је одлагао, као и намеру да скрати мандат. За то време обилазио је Србију у најбруталније виђеној функционерској кампањи, а није да их овде није било. Његове присталице обично су га чекале под шаторима. Са друге стране, формирани зборови грађана и неформалне групе које су подржавале студенте већ су довољно дуго уходано сарађивале да су умеле у летњем периоду да одрже континуитет бунта и приморају власт на расписивање ванредних избора.
Студенти су теренским радом дошли до сваког села у Србији, земљу су препешачили и препедалили уздуж и попреко више пута.
Расписивање избора и никад виђена кампања
На предлог Владе, 9. септембра председник је коначно расписао ванредне парламентарне изборе за 25. октобар. Овиме је званично након 492 дана испуњен захтев студената у блокади и предизборна кампања је званично почела. Александар Вучић званично је поднео оставку на функцију 27. септембра увелико током предизборне кампање у којој је његово име било прво на СНС листи.
Исплата једнократне финансијске помоћи пензионерима (од 20.000 до 30.000 динара), као и подршка од преко 50 евра за све пунолетне грађане, од стране опозиционих посматрача и организација оцењен као директна функционерска кампања. Ипак, атмосфера на прикупљању потписа и предаји Студентске исте на којима се окупило на стотине хиљада грађана, сведочила је да упркос свом труду режима да сломи народни бунт, у изборну трку уз сав свој свој изборни инжењеринг, улази у најбољем случају са сличним шансама за победу.
Истраживања су очигледно била лажна, јер не може да се омане кумулативно 20 одсто у резултату, што се десило у Србији. Вучић је за средиште своје кампање одабрао скуп у Новом Саду, у месту у којем није био добродошао и где је најављивао велики скуп десетак пута, али је увек на крају одустајао. Након две године најава, одржао је митинг на Тргу слободе. Сва доступна полиција је тај дан била у граду, публика је очекивано довезена аутобусима. Студенти су позвали грађане Новог Сада да остану у својим домовима и игноришу скуп, те да своју пажњу преусмере на изборни дан. Људи су их послушали.
Свој завршни скуп студенти су одржали на поново препуној Славији где се скупило пар стотина хиљада људи. Своју Студентску листу састављену већином од професора и стручњака, представљали су и на низу трибина широм градова и села.
Последњи дани
Изборни дан протекао је у очекиваним нерегуларностима, али овај пут грађани, озбиљно организовани, спречавали су куповине гласова и изборни инжењеринг. Али треба напоменути да без бесомучне медијске пропаганде, подмићивања и уцена бирача, резултат СНС био би значајно скромнији.
„Ћациленд“ је предвече напуњен маскираним мушкарцима, полиција под пуном опремом за разбијање демонстрација стигла је у центар Београда. Александар Вучић довео је друштво на руб пуцања, а своје становништво пред праг масовних сукоба. Но, након признања пораза, Пионирски парк се поново створио након петнаест минута колико је требало да чланови парамилираног кампа побегну. Славље је почело.
Од толике жеље да уђе у историју, Александру Вучићу се то и догодило. Али не по ономе чему се надао. Него као првом ауторитарном вођи ког је срушио организовани народ, а ког су водили голоруки студенти, кроз мирно и упорно устрајавање дуго две године. И та борба биће тема још дуго и далеко ван граница ове земље.
Победио је покрет без вође и без потпоре споља, што се сматра за две основне претпоставке у рушење оваквих режима. И уз јавни простор где је велика већина медија лагала без престанка 24 сата дневно, док је добар део њих безумно ширио линч према студентима и побуњеним народом, измишјајући непријатеље и ратове. Крај је био сплашњавајући и вођен жељом за још једним политичким преживљавањем сада грађанина Вучића. Нови Сад дочекује две године од пада надстрешнице далеко од правде, без иједне одговорне особе у затвору, али са никад виђеном победом народа и претпоставком да би се она коначно могла догодити.
