Преглед вести
Заједнички текст
Ниједну реченицу не преносе бар два медија; сваки текст је написан за себе.
Цео упоредни текст54 само у једном
Текст из 2 чланка. Ниједну реченицу не преносе сви.
Још 54 реченице које преноси само по један медиј
Последњег октобарског уторка у Израелу ће бити одржани парламентарни избори.
Први од најгорег терористичког напада у историји земље, у коме је у истом месецу 2023. близу 1.200 људи масакрирано а њих још 240 отето, и од покретања осветничке кампање у Појасу Газе током које је убијено преко 75.000 Палестинаца – успут израелску страну коштајући додатних 2.000 живота – а велики део насељених делова те територије сравњен са земљом.
То је, дакле, глобално препознато централно достигнуће четворогодишње владавине премијера Бењамина Нетанијахуа и екстремиста с којима се после избора 2022. удружио како би се после једногодишњег одсуства вратио на власт.
(На премијерском месту је од 1996. наовамо у три наврата накупио сад већ више од 19 година.) Осим неопростивим безбедносним пропустима који су допринели да до покоља који су починили припадници Хамаса дође – за шта је, колико год је пребацивао на обавештајне службе и њихове шефове, примарна одговорност нужно на Нетанијахуу – та је владавина свеколиким насиљем обележена и на било коју другу страну да се погледа.
Оним у виду војних операција – попут континуираног ударања по Либану, рецимо, те несврсисходног, контрапродуктивног рата с Ираном, у који је Израел Америку најпре увукао, а онда јој његово вођење у потпуности препустио; преко дивљаштва израелских досељеника на окупираној Западној обали (на чијем списку жртава се ових дана нашла претучена и опљачкана репортерка Вашингтон поста), против кога држава ништа не предузима јер се уклапа у експанзионистичке планове њених политичара; све до институционалног насиља у виду иницираних реформи правосуђа чији је једини циљ поткопавање независности судских власти, и које су наишле на снажан отпор великог броја Израелаца.
Нетанијаху је отелотворење колективне параноје нације неспремне да се суочи с властитим огрешењима, и која ужасе из прошлости користи као оправдање за сваку властиту акцију, констатује Шломо Бен-Ами, бивши израелски министар спољних послова
Свему овоме не може а да се не дода и бруталним поступањем њене војске у Гази узроковано катастрофално урушавање репутације земље, која не само да је у рекордном року проћердала солидарност света након седмооктобарског хорора, него и изашла на толико лош глас да више ни међународна спортска такмичења и културне манифестације не могу да прођу без огромних контроверзи скопчаних с учешћем израелских представника у њима.
Шта тек да се каже о – с државног нивоа покренутој – иницијативи за одузимање држављанства ауторима награђиваног документарног филма НАЗА, праћеној претњама смрћу које анонимна руља редитељском двојцу упућује због „издаје“ нације?
Ту је онда и наизглед бесконачна корупционашка сага у чијем су средишту Нетанијаху и његова супруга – обоје склони уживању у лепим и скупим стварима које нису платили својим новцем – и која би се свакако брже примакла крају кад „Биби“ више не би био на месту премијера.
Као и ситница у виду налога за његово хапшење који је, због сумње да је својим поступањем у Гази починио ратни злочин, 2024. издао Међународни кривични суд, и на основу кога је спремност да Нетанијахуа ухапсе уколико ступи на њихову територију изразио и низ западних земаља.
Рекло би се, списак довољно дуг и толико компромитујући да не оставља много простора за премишљање око тога треба ли Нетанијахуу поново поклонити поверење или не.
Али у израелској политици никад ништа није једноставно – и зато, свему упркос, Нетанијаху није без шанси да остане на власти и ако његов Ликуд и савезници освоје мање мандата од опозиције, као што предизборне анкете предвиђају.
„У некој ’нормалној’ демократији лидер попут Нетанијахуа одавно би био приморан на оставку, или би с власти пао под притиском грађанских протеста.
На крају крајева, под његовим је вођством Израел доживео ужасан терористички напад, и по његовом се наређењу упустио у неколико дуготрајних ратова – ратним злочинима обележених – који су исцрпли капацитете земље и навели међународну заједницу да се дистанцира од ње.
Али Израел није нормална демократија, а израелски бирачи никад нису били претерано заинтересовани за то да политичари сносе одговорност за поступање на власти“, указује у чланку за Пројецт Сyндицате Шломо Бен-Ами, бивши израелски министар спољних послова.
„Мада Нетанијаху не ужива широку подршку – анкете највећим делом искључују могућност да његов блок задржи већину – далеко од тога да је његов пораз загарантован.
И то има мало везе с политиком.
(…) Израелски избори су се одувек мање тицали политичких платформи, а више културног и трибалног идентитета.
А Нетанијаху сноси немали део одговорности што је то тако“, наводи даље Бен-Ами, историчар по струци.
Нетанијахуов приступ је увек исти и своди се на подстицање страхова код сународника призивањем у сећање сукоба с арапским земљама и палестинских интифада, те инисистирањем на ставу да Израел безбедност не може да обезбеди мирним путем.
„По њему је чак и Запад у суштини антисемитски настројен: на крају ће увек кривица бити сваљена на Јевреје.
Нетанијаху је отелотворење колективне параноје једне нације неспремне да се суочи с властитим огрешењима, која ужасе из прошлости, од Холокауста до Хамасовог терора, користи као оправдање за сваку акцију која би Израелце требало да учини ’безбедним’“, пише Бен-Ами.
Опсадни менталитет Израелаца је, наравно, у протекле три године постао само још израженији и милитантнији, најпре услед шока изазваног Хамасовим масакром, потом и због небројених међународних осуда бруталности израелских војних операција у Гази: драматично је порастао број оних који, иако им Нетанијаху нимало није драг, сада деле његово уверење да се Израел само превентивном употребом силе може одбранити од непријатеља који га окружују.
То у значајној мери, мада не и до краја, објашњава зашто би, упркос катастрофалном билансу одлазећег кабинета – једне од ретких израелских влада која је потрајала пун мандат – Нетанијаху после гласања још једном могао да однесе превагу: пошто ни Бибијев блок ни онај који окупља његове противнике не могу до већине од 61 места у 120-чланом Кнесету, питање ко ће формирати нову владу остаће отворено.
Тим пре што највећи део опозиције не жели у постизборно савезништво са странкама које окупљају израелске Арапе – а управо би у њиховим рукама могао да се нађе кључ за формирање владе без Нетанијахуа и његових протофашистичких партнера, Безалела Смотрича, министра финансија и лидера Верске ционистичке партије, и Итамара Бен-Гвира, министра за националну безбедност и вође странке Јеврејска моћ.
Опозиционе партије свакако желе да Нетанијаху одговара за безбедносне пропусте који су напад од 7. октобра учинили могућим, као и за вођење рата у Гази (истина, из сасвим другачијих разлога него МКС).
Желе и да зауставе његову антидемократску реформу судства.
И да велику заједницу ултраортодоксних Јевреја натерају да коначно и њени припадници почну да служе за све остале обавезни војни рок и после тога пређу у резервни састав (од чега су и даље изузети); као и да се укључе у тржиште рада, уместо што готовански живе од државних субвенција, набраја Бен-Ами.
Али сакупљена на гомилу, та залагања чине платформу која тешко да може да привуче јасну већину бирача, упозорава он.
У таквим околностима, испада да је главни адут опозиције на овим изборима личност која је овог пута предводи: Гади Ајзенкот, још један израелски генерал у пензији који је по окончању војне каријере – у његовом случају, пре само четири године – ушао у политику.
И то понајвише зато што лидера партије Јашар (на хебрејском „исправно“, или „поштено“) доживљавају као некога ко је Нетанијахуов антипод.
С тим да је засад то много очигледније на основу спољних манифестација и биографских ставки него на основу ставова које заступа, где су ствари далеко мање јасне.
По много чему Ајзенкот заиста јесте сушта супротност Нетанијахуу, почев од појавног нивоа.
Насупрот углађеном, превејаном премијеру, Ајзенкот изгледа шљампаво, али и као поштењачина.
Биби, који се школовао и радио у Сједињеним Државама, енглески говори подједнако добро као матерњи; Гади то чини с напором.
Израелци данас гласају на парламентарним изборима који су у великој мери виђени као референдум о вођству премијера Бењамина Нетањахуа након напада палестинског покрета Хамас на Израел 7. октобра 2023, као и ратова који су од тада потресли Блиски исток.
Истраживања јавног мњења указују на неизвесну трку у којој се не назире јасан победник.
Израелци гласају за политичке странке.
Оне затим склапају савезе како би формирале вец́инску коалицију.
Израелци ц́е данас одлучили да ли ц́е поново указати поверење Нетањахуу, који је током протекле четири године предводио највише десничарску владу у историји своје земље или ц́е на власт довести коалицију више центристичке оријентације, предвођену генералом Гадијем Ајзенкотом.
Ниједна странка до сада није успела да сама освоји вец́ину од 61 посланичког места у парламенту, Кнесету, који броји 120 чланова.
Које је ваше мишљење о овој теми?
Придружите се дискусији или прочитајте коментаре
Нетанијахуов отац је био источноевропски интелектуалац; Ајзенкот потиче из радничке породице Мизрахи Јевреја која се доселила из Марока и населила у израелској провинцији.
У војску је ступио као обичан пешадинац, из ње изашао с места начелника Генералштаба Израелских одбрамбених снага (ИДС).
А док је један од Нетанијахуова два сина и након масовне мобилизације у домовини проглашене после Хамасовог покоља остао на Флориди, један од Ајзенкотових је, два месеца после почетка операције у Гази, током мисије извлачења тела двоје убијених талаца тешко рањен и убрзо и преминуо.
Гади Ајзенкот, који овог пута преводи опозицију, углавном избегава да се експлицитно изјасни о питањима рата и мира, а ни тамо где је нешто конкретнији не уочава се нарочита разлика у односу на оно што је доминантан политички дискурс
Али није ни Ајзенкот без багажа.
Првих осам месеци операције у Гази провео је у Нетанијахуовој влади као министар без портфеља, а положај је напустио када је његова тадашња странка, Партија националног јединства, због неслагања око стратегије иступила из владајуће коалиције.
А годинама пре тога, као заповедник Северне команде ИДС у време краткотрајног рата у Либану 2006, био је главни креатор злогласне „доктрине Дахија“ – тако назване по делу Бејрута у коме је упориште екстремистичког Хезболаха – која подразумева употребу прекомерне силе и разарање цивилне инфраструктуре зарад остварења ратних циљева.
Колико би онда с њим на челу нова израелска влада ствари радила другачије од досадашње?
Ајзенкот засад углавном избегава да се експлицитно изјасни по питањима рата и мира, а ни тамо где је у прошлости или у скорије време био нешто конкретнији не уочава се нека нарочита разлика у односу на оно што је у данашњем Израелу доминантан политички дискурс.
И то само говори у прилог тези по којој је његов главни предизборни адут, као што каже израелски новинар Аншел Пфефер, то што је „анти-Биби међу мноштвом оних који би да постану нови Биби“.
Може ли се само на основу тога градити неки иоле другачији Израел од овог Нетанијахуовог стога је крајње упитно; али ако однекуд с тим треба кренути, онда би његово избацивање из премијерске фотеље макар представљало најбољи могући почетак.
