Мобилисани две године, млади Срби су одлучили да марширају до Београда уочи избора у недељу, 25. октобра, а у Албанији, захтеви студената и средњошколаца придружују се невиђеном таласу протеста против локалних… Цео текст
Мобилисани две године, млади Срби су одлучили да марширају до Београда уочи избора у недељу, 25. октобра, а у Албанији, захтеви студената и средњошколаца придружују се невиђеном таласу протеста против локалних пројеката породице америчког председника Доналда Трампа (Трумп), пренео је данас француски портал Медијапар (Медиапарт).
Само неколико дана пре ванредних избора у недељу, 25. октобра, српски студенти су наставили своје дуге маршеве широм земље. Неколико поворки ц́е се окупити у четвртак, 22. октобра у Београду где ц́е бити одржан последњи скуп Студентске листе. ;
Листа намерава да сруши „омражени режим Александра Вучиц́а“. Од трагичног урушавања бетонске надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године, студенти су били на челу мобилизација.
И Албанија доживљава невиђени талас протеста од краја маја против планова да се заштиц́ена приобална подручја уступе породици Трамп, која жели да тамо изгради луксузни туристички центар.
Млади људи су одувек били веома присутни у свакодневним демонстрацијама ове „Фламинго револуције“, али покрет, који је губио замах, добио је нову димензију када су се студенти и средњошколци масовно мобилисали прошле недеље.
Понекад се тврди да је генерација З апатична и да није склона колективној акцији. На Балкану, где се наставља бескрајни егзодус, сматрало се да млади људи само сањају о емиграцији у богате земље западне Европе, у Канаду, Аустралију или чак егзотичније дестинације.
Ипак, регион никада раније није био сведок тако великих протестних покрета, вођених одлучношц́у и радикализмом своје омладине.
У Србији, студентска омладина има дугу традицију протеста, од „Српског маја ’68“, који је осудио бирократизацију Савеза комуниста који је тада био на власти, до великих демонстрација против Слободана Милошевића у зиму 1996–1997.
„У атомизованом друштву, студенти и даље имају предност што имају своја упоришта а то су факултети које су окупирали више од годину дана“, рекао је социолог Перица Ивиц́, преноси Медијапар.
Ови факултети су постали интензивни центри дебате. Универзитетски пленуми су одлучивали о сваком кораку мобилизације, измишљајуц́и ефикасан облик директне демократије.
Међутим, српски студенти су се усудили да изађу ван својих уобичајених упоришта како би се ангажовали са јавношц́у, организујуц́и дуге маршеве и бициклистичке скупове, и покрец́уц́и кампање попут „Студент у сваком селу“, преноси француски портал у опширном тексту.
Иако је приступ високом образовању све распрострањенији, статус студента задржава одређени престиж у Србији, и свако познаје студента у својој породици или блиском кругу. Директан глас студената би стога могао да разбије монопол медија које контролише режим.
Док су „демократске“ опозиционе странке, било либералне или социјалдемократске, све дискредитоване због свог искуства на власти током 2000-их, студенти су директно ушли у политичку арену, представљајуц́и листу отворену за различите личности из цивилног друштва.
Слично томе, у Албанији, конзервативна Демократска партија је готово подједнако снажно одбачена као и социјалисти премијера Едија Раме, који су на власти од 2013. године.
На изборима, мање странке никада нису успеле да пољуљају клијентелистички и корумпирани двопартијски систем који је структурирао албански политички живот од пада стаљинистичког режима 1991. године.
Управо је улазак младих људи у политичку арену, као и дијаспоре, позваних да се врате и демонстрирају у земљи, пољуљао овај крути систем.
Албанија је као и Србија, земља која доживљава пад становништва, а први који одлазе су млади људи, посебно они са дипломама или стручним вештинама које се могу пласирати у иностранству – од здравствених радника до грађевинских стручњака. Помињање овог егзодуса је стална тема у протестима.
„Окупирамо наше универзитетске зграде јер не желимо да емигрирамо“, прогласили су српски студенти.
Ипак, облици које ова емиграција поприма су се променили. Током 2010-их, читаве породице су одлазиле са намером да трајно обнове своје животе у новој земљи домац́ину.
Сада је мобилност много флуиднија. Млади људи са Балкана су одрасли у земљама где либерализација европског визног режима дозвољава путовања – Косово је последње имало користи од 2024. године.
Млади фаворизују нискотарифне авиокомпаније које повезују све градове Балкана са Немачком, Италијом или скандинавским земљама за само неколико евра, под условом да се унапред резервишу карте.
Многи су студирали у иностранству, а неки чак користе предност рада на даљину како би наизменично живели у иностранству и у својој кући. Док је претходна генерација често одлазила губећи сваку наду да ц́е видети како се њихова земља мења, данашња омладина је одлучна да постане покретач трансформације, оцењује француски портал.
Већ дуго, друштвени протестни покрети на Балкану позивали су се на Европску унију, повезану са обец́ањем демократије и поштовања владавине права. Међутим, генерација која сад протестује, одрасла је у земљама са званичним статусом кандидата за интеграцију – признатим 2012. за Србију, 2014. за Албанију – али без икаквог доживљаја да се овај процес материјализује.
Бесконачно чекање је помрачило европске наде, посебно од када се чини да је Унија напустила своје демократске захтеве, отворено подржавајуц́и лидере које сада демонстранти осуђују, и то у име „регионалне стабилности“, оцењује Медијапар.
Иако је више пута рекао да нец́е поднети оставку, Еди Рама наставља да тврди да ц́е бити „гарант“ европских интеграција Албаније.
Председницу Европске комије Урсулу фон дер Лајен (вон дер Леyен) дочекао је 30. септембра у Тирани транспарент развијен испред канцеларије премијера са којим је требало да се састане, а на којем је писало „Не у Европској унији са Рамом!“.
Мање се критикује сама ЕУ, а више њена сарадња са локалним лидерима. Међутим, ова Унија је изгубила велики део свог угледа тиме што, чини се, балканске земље посматра мало више од резервоара радне снаге, јер су ту и природни ресурси. То су литијум у Србији, вода из река широм Балкана али и туристичке атракције албанске обале.
Захтеви за поштовање владавине права, одбацивање корупције и борба за одбрану заједничких добара, као што су природни паркови у Албанији, право на студирање у пристојним условима или право на живот у здравој средини, не би требало да замагљују дубоку политичку хетерогеност протестних покрета, која ц́е се сигурно појавити, посебно ако Студентска листа у Србији обезбеди вец́ину у следец́ем парламенту.
Међутим, српски социолог Ивица Младеновиц́ подсећа да се тренутне мобилизације, поред жеље за одбраном заједничких добара, развијају и у западним земљама које у великој мери зависе од страних инвестиција, додао је Медијапар.
