Једна је ствар била јасна недељама уочи ванредних парламентарних избора одржаних у недељу – главна борба на плебисциту и после њега водиће се између два политичка тела с највећом масом, „Студентске листе – Студенти… Цео текст
Једна је ствар била јасна недељама уочи ванредних парламентарних избора одржаних у недељу – главна борба на плебисциту и после њега водиће се између два политичка тела с највећом масом, „Студентске листе – Студенти побеђују“ и листе „Александар Вучић – Уједињена Србија“. Закони физике и политике у овом погледу се не разликују и могло се очекивати било да друге листе које пређу цензус природно почну да гравитирају ка два главна пола. Али мало ко је очекивао да ће се у следећем сазиву Народне скупштине, осим СЛ и СНС, наћи само мањинске странке, и то с невеликим бројем посланика. Овакав резултат драстично упрошћује постизборну комбинаторику, али поставља и питања о будућности политичког живота у Србији.
Напредњачког бехемота од 700.000 чланова нису победиле мање, али слично формално слично устројене организације, већ децентрализовани покрет без лидера с огромним демократским потенцијалом
Испоставиће се да је цензус, који је са пет одсто снижен на три за потребе махом бојкотованих избора 2020. године, за многе устаљене актере био превисока препрека у овој изборној трци, чија је референдумска кампања на концу дала и референдумске резултате – према подацима Републике изборне комисије, на основу 8.135 обрађених бирачких места, од укупно 8.392, СЛ је освојила 2.246.423 гласа (52,65 одсто), а СНС 1.673.241 глас (39,22). И то не рачунајући гласове из дијаспоре, која је листом гласала за победничку опцију. Другим речима, разлика између две најзаступљеније листе кандидата за народне посланике може само да расте, а резултат оних испод цензуса само да се додатно смањује.
Самоубиство социјалиста
У потоњој бачви, највеће изненађење представља пласман трећепласиране Социјалистичке партије Србије. Стрмоглав је пад организације на чијем је челу Ивица Дачић – на општим изборима 2022. године, освојила је непланирано великих 11,79 одсто гласова, када је играла на карту русофилије која је као тактика напредњацима била недоступна. Годину дана касније, њен удео подршке бирачког тела практично се преполовио, на 6,73 одсто, да би у недељу пао на мршавих 2,17 одсто. Дугогодишњи „фактор стабилности“ владајућих коалиција окупљених око СНС, како је словио и назив листе социјалиста, постао је, према Дачићевим речима, жртва „непобедиве референдумске атмосфере“, и чињеница да је деведесетак хиљада освојених гласова представио као респектабилан резултат, можда и понајбоље говори о дубини пада његове партије.
Један део његовог обраћања после избора, међутим, показује и црте делузивности – настављају политичку борбу, рекао је, као да рачуна да пред СПС-ом и даље стоји потенцијално блистава будућност. Неки ће поставити питање да ли она уопште постоји, каква год била. Деценијско утапање инфраструктуре социјалиста у напредњачку разгневио је и разочарао немали број њихових кадрова, нарочито на локалу, а врхунац се десио 31. августа текуће године, када је из партије искључен њен потпредседник Бранко Ружић, и то по Вучићевом налогу. То је довело до даљег осипања и чланства и подршке. Траљаву кампању и генерални пад ентузијазма би неко склон теоријама завере можда и завео под Дачићево планирано одустајање од политичког живота, али ваља се држати званичних реакција. И биће занимљиво видети како ће оне изгледати када, приликом следећег изјашњавања бирача, традиционалне гласаче СПС-а преотме Ружићев покрет, чије је оснивање најављено, или Иницијатива за демократски социјализам, која је оформљена у септембру, уз копредседништво Меланије Лојпур и Радивоја Јововића, бившег члана Покрета слободних грађана.
Стратешке грешке Европске Србије
Испод цензуса је остала и листа „Европска Србија – Мариника Тепић – Здравко Понош“, са, за многе, неочекивано ниским резултатом од дванаестак хиљада освојених гласова, или 0,28 одсто. Коалиција Странке слободе и правде, странке Србија центар – СРЦЕ и покрета Солидарност Горана Јешића честитала је студентима на победи, а Србији на ослобођењу, али ће морати добрано да прочешља узроке слабог пласмана.
С једне стране, ова коалиција оформљена је уз посредовање и помоћ Европског покрета у Србији са циљем да евроинтеграције не склизну из јавног дискурса Србије, с обзиром на чињеницу да се студентски покрет није јасно проевропски декларисао. Ту је грешка била, чини се, стратешка – честитке које су СЛ после избора упутили Антонио Кошта, Марта Кос, Урсула фон дер Лајен и остале главешине ЕУ, јасно показују да сарадњу не обезбеђује наратив који се заступа, већ исказана снага у политичкој утакмици. Легитимно је било заступати одређени сет вредности, али је неопходно било и препознати историјски тренутак. Као што су то учинили ПСГ Павла Грбовића, који је иступио с листе ЕС и одлучио да подржи СЛ, или високи функционери чланица ЕС попут Пеђе Митровића, Борислава Стефановића и других, који су позвали своје матичне организације да на сличан начин одустану од учешћа на изборима.
Европа је ту и биће, а њену лошу репутацију у великом делу бирачког тела Србије, заслужену дугогодишњом подршком СНС-у и трансакционим односима са Србијом по систему „даш ми, дам ти, узмем ти, обећам ти“, лакше је променити директним преговарањем у околностима великог преговарачког потенцијала, неголи проевропском реториком и тврдњама које су, колико год можда и биле истините, у недељама за нама умеле да звуче празњикаво. Нарочито ако је студентски покрет од пада надстрешнице у Новом Саду до данас заговарао правну одговорност, што потпада под шири корпус европских вредности, па макар и декларативно.
Листа на којој су и Дејан Шошкић, и Радомир Саичић, и Јово Бакић, професори различитих струка и идеолошких позиција, извесно ће пласирати различите предлоге јавних политика са циљем ослобођења заробљене државе, али ће и преотети бирачко тело свих других опција
Уз то, иако су јавни наступи представника ЕС знали да буду робусни, неретко су умели и да заличе на пасивно-агресивни обрачун са СЛ, што је било у колизији с декларисаним настојањима да се са СЛ прави већина или да посланици ЕС у будућности подрже мањинску владу СЛ. Стреле и стрелице су бираче превасходно жељне смене власти умеле да определе у смеру кандидата студентског покрета као аутентичног грассроотс феномена, иницијативе настале одоздо и без претходне политичке залеђине која је, у случају ЕС, у прорежимским медијима неретко била злоупотребљавана.
Будући да чланице ЕС обухватају идеолошки центар, уз валере улево и удесно, будућност ССП-а, странке СРЦЕ и Солидарности умногоме ће зависити од рада будуће скупштинске већине, која је изборну победу извојевала управо простирањем „великог шатора“. Листа на којој има места, примера ради, и за Дејана Шошкића, и за Радомира Саичића, и за Јова Бакића, универзитетске професоре који припадају различитим струкама и идеолошким позицијама, листа је која ће извесно пласирати различите предлоге и јавне политике са циљем ослобођења заробљене државе, али ће и преотети бирачко тело свих других опција.
Шта то беше партија
То се несумњиво односи и на листу „Аутентична десница – др Милош Јовановић“, која је с 38.000 гласова освојила укупно 0,9 одсто подршке бирача. Спектакуларни распад покрета „Ми – снага народа“ Бранимира Несторовића, који је требало да на изборима наступи с Покретом социјалиста једног од омиљених Вучићевих оперативаца Александра Вулина, отворио је Новом ДСС-у и монархистима из Покрета за Краљевину Србију, претходно подељеном у напредњачкој кухињи, брисан простор за анимацију и мобилизацију десно опредељених бирача. Она није уследила, и Јовановић је, као носилац листе АД, честитао студентима, оценивши њихову победу као добру вест, али и најавивши наставак борбе за националну опцију и освајање власти.
И, док представници ЕС нису говорили о политичкој одговорности за слаб резултат, Јовановић је преузео одговорност за дебакл АД. Поднео је оставку на место председника Новог ДСС, а најавио је и повлачење с јавне сцене.
Резултати избора, ток кампање, али и свих политичких дешавања уназад две године, недвосмислено су показали да је бирачко тело у Србији промену могло да избори само уз темељно преиспитивање неопходности партијског вођења политике. С обзиром на то, уопште није парадоксална претпоставка да ће донекле већу шансу за политичко преживљавање имати оне опције које су, препознавши неопходност референдумске атмосфере, одлучиле да се повуку из изборне утакмице, попут Зелено-левог фронта, Еколошког устанка, Народног покрета Србије, Новог лица Србије, ПСГ, покрета Крени-промени и Демократске странке. У овим околностима, може бити политички мудрије не трошити се на изборима, него сарађивати са студентским покретом, тамо где је то било могуће, или једноставно тиховати.
Јер, резултати избора не представљају само идеолошки ресет, већ и ресет поимања политичког деловања.
Чињеница јесте да напредњачког бехемота од 700.000 чланова нису победиле мање, али формално слично устројене организације, већ децентрализовани покрет без лидера, али с огромним исказаним демократским потенцијалом, макар за сад. Потреба за партијама ће и даље постојати, али насушнија ће бити потреба да саме партије добрано размисле шта имају да понуде и како то могу да учине. Чињеница да СЛ не мора да брине о кројењу парламентарне већине додатно повећава притисак на досадашње политичке актере…
