ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 53 ГОДИНЕ! Војна сила са Средоземља шаље трупе у инострану мисију и ОПАСНУ РАТНУ ЗОНУ, Израел и Мароко у паници, Руси их тамо већ чекају! - Конвој је стигао у Арлит, у подручју важном и због уранијума и… Цео текст
ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 53 ГОДИНЕ! Војна сила са Средоземља шаље трупе у инострану мисију и ОПАСНУ РАТНУ ЗОНУ, Израел и Мароко у паници, Руси их тамо већ чекају!
- Конвој је стигао у Арлит, у подручју важном и због уранијума и безбедности границе
- Потез може да појача притисак на Мароко, јер се уклапа у спор око Западне Сахаре и ривалство око гасовода. Руски вето у Савету безбедности додатно је ишао у прилог Алжиру
- За Израел је важан његов савез са Мароком, али нормализација не гарантује безбедност. Сарадња би, требало да буде практична и усмерена на одбрамбене капацитете
Прво слање копнених трупа Алжирау иностранство још од Јомкипурског рата 1973. године, руски вето у УН о Западној Сахари и конкурентски гасоводи, мењају стратешко окружење Марока.
Алжирски војни конвој стигао је 30. октобра у Арлит, на северу Нигера. Према писању Ројтерса, реч је о првом распоређивању алжирских копнених снага у иностранству још од Јомкипурског рата 1973. године. Ово треба разликовати од раније војне помоћи из ваздуха.
Алжир је у августу послао четири борбена авиона Су-30, транспортни авион Ил-76 и авион за допуну горива Ил-78 у Нијамеј, а Нигеру је испоручио и четири хеликоптера. Сада је, међутим, направљен корак даље - успостављено је присуство копнених снага.
Алжир тврди да ће његове трупе штитити економске интересе у Нигеру
Државна нафтна и гасна компанија Сонатрач има инвестиције у тој земљи и учествује у пројекту Транссахарског гасовода, којим би нигеријски гас преко Нигера био транспортован до Алжира, а затим и на извозна тржишта.
Алжирски сенатори описали су војну мисију као заштиту нафтних пројеката. Иако није потврђено да је непосредни задатак конвоја заштита гасовода, тај пројекат објашњава све већи значај Нигера за Алжир.
Долазак војног конвоја у Арлит неће променити војни однос снага у односу на Израел, али би могао да промени безбедносно окружење Марока, најважнијег израелског партнера у северној Африци.
Док је Тел Авив усредсређен на Иран и Персијски залив, требало би да обрати пажњу на безбедност источних и јужних прилаза Мароку, као и на нерешени спор око Западне Сахаре.
Алжирски парламент је 25. октобра одобрио обавештење председника Абделмаџида Тебунао слању војних јединица у иностранство.
Горњи дом парламента гласао је једногласно. Члан 91 Устава Алжира, измењен у марту 2026. године, дозвољава таква распоређивања након одобрења две трећине посланика у оба дома. Гласање је формално омогућило слање копнених снага у Нигер.
Нигером управљају војни официри од јула 2023. године, када су државним ударом свргнули председника Мохамеда Базума. Земља се бори против побуњеника повезаних са Ал Каидом иИсламском државом.
Алжир са Нигером дели дугу границу и страхује да би нестабилност у региону Сахеламогла да се прошири на север. Заштита инвестиција, енергетских пројеката и државне границе представљају уверљиве разлоге за слање војске.
Односи Алжира и Нигера пролазили су кроз различите фазе
Алжир је осудио државни удар 2023. године, а односи су се касније погоршали након што је Мали оптужио Алжир да је оборио малијски дрон у близини границе, а Нигер је повукао свог амбасадора.
Ипак, односи су се у међувремену поправили. Након неуспеле побуне у Нијамеју у августу 2026. године, Нигер је затражио помоћ. Алжир је послао четири борбена авиона Су-30 са пратећим летелицама и испоручио четири хеликоптера.
Министар одбране Нигера, генерал Салифу Моди, састао се 21. октобра са председником Тебуном, а затим је са начелником генералштаба алжирске војске, генералом Саидом Шангрихом, потписао протокол о војној сарадњи.
Оперативни детаљи споразума нису објављени. Посета је одржана четири дана пре него што је парламент одобрио слање војске, што указује на планско проширење безбедносне сарадње.
Русија је део ове приче, али не и једино објашњење
Алжир се у великој мери ослања на руско наоружање, а Москва је и проширила своје присуство у Сахелу након повлачења западних снага.
Француска је напустила Нигер у децембру 2023. године. Руски инструктори и опрема противваздушне одбране стигли су у Нијамеј у априлу 2024, док су америчке трупе у том тренутку још биле у истој бази.
Тадашњи амерички министар одбране, Лојд Остин потврдио је руско присуство наредног месеца, а америчке снаге напустиле су земљу у септембру 2024. године.
Алжир и Русија не морају да имају заједничку команду да би имали користи од преклапања интереса. Обе земље желе да повећају утицај на војну власт у Нигеру и имају разлоге да се противе повратку западног безбедносног присуства.
Алжир доноси географску предност, енергетске везе и конвенционалне војне снаге, док Русија обезбеђује оружје, инструкторе и дипломатску подршку. Ипак, њихови интереси могу да се разилазе јер Алжир настоји да очува примат у региону. Доступни докази указују на подударање интереса, али не и на координацију слања војног конвоја у октобру.
Арлит - град повезан са уранијумом
Нигер је 2025. године национализовао рудник "Сомаир", којим је раније управљала француска компанија "Орано". Међу потенцијалним купцима залиха уранијума наводно су били и Руси.
Суд Међународног центра за решавање инвестиционих спорова (ИЦСИД) наложио је 23. септембра 2025. Нигеру да не продаје нити пребацује уранијум у супротности са правима компаније "Орано". Компанија је касније осудила испоруку уранијума из тог рудника, оцењујући је као противну одлуци Суда.
Нема доказа да је алжирски војни конвој повезан са уранијумом, али његов долазак у рударски град показује колико су безбедност, природни ресурси и утицај страних сила међусобно повезани.
Притисак на Мароко и преко Савета безбедности УН
Резолуцијом 2797, усвојеном 31. октобра 2025. године, мандат Мисије УН за референдум у Западној Сахари (МИНУРСО) продужен је до 31. октобра 2026. године.
Резолуција је предлог Марока о аутономији Западне Сахаре узела као основу за преговоре, али је задржала циљ постизања обострано прихватљивог решења и формулације које се односе на право на самоопредељење.
За резолуцију је гласало 11 чланица Савета безбедности, ниједна није била против, три су биле уздржане, док једна чланица није учествовала у гласању.
Измењени амерички предлог ишао је корак даље. Њиме је предвиђено да МИНУРСО промени име у Мисију УН у Западној Сахари, односно МИНУСО, чиме би референдум био уклоњен из назива мисије.
Амерички предлог је план аутономије Марока постављао као једину основу за преговоре и предвиђао смањење војног састава мисије.
Ранија верзија предлога садржала је рокове за окончање мировне операције и смањење броја униформисаних припадника, али је Вашингтон одустао од тих одредби након противљења појединих чланица Савета безбедности.
Русија је 30. октобра уложила вето на амерички предлог. Москва је претходно представила сопствени нацрт резолуције, којим би мандат МИНУРСО био продужен за још годину дана без промене њеног имена и овлашћења.
Амерички предлог добио је 11 гласова за, један против и три уздржана. Руски предлог добио је само три гласа подршке, док су Сједињене Државе гласале против њега. Пошто ниједан текст није усвојен, мандат МИНУРСО требало је да истекне 31. октобра.
За Алжир је руски вето представљао дипломатски добитак
Алжир подржава "Фронт Полисарио" и Западну Сахару сматра кључним питањем у свом ривалству са Мароком.
Москва је спречила Вашингтон да наметне оквир који је желео да укључи у мандат УН. То не доказује да је Русија поступила на захтев Алжира или да су две престонице координисале потезе. Ипак, показује да стална чланица Савета безбедности може да блокира предлог који подржава већина чланица, остављајући Рабат без жељене промене.
Заједнички притисак на Мароко постоји и без формалног савеза. Алжир шири своје војно присуство у Нигеру, док Русија учвршћује позиције у Сахелу и блокира америчку иницијативу о Западној Сахари.
Мароко се тако суочава са сложеним безбедносним окружењем на истоку и југу, док су његови дипломатски напори у вези са аутономијом Западне Сахаре изложени ривалству великих сила. Реч је о стратешкој повезаности, али не нужно и о оперативној сарадњи.
За Израел је ситуација значајна због његовог партнерства са Мароком.
Односи две земље обновљени су у децембру 2020. године. У новембру 2021. министри одбране потписали су меморандум који обухвата војну сарадњу, размену обавештајних података, обуку и војну индустрију.
На ваздухопловном сајму у Маракешу у октобру 2026. године Израел је први пут отворио национални павиљон у Мароку, у којем је учествовало осам израелских одбрамбених компанија.
Партнерство Израелу пружа важног савезника на атлантском и медитеранском прилазу, али не гарантује безбедност Марока.
Политика Марока обликована је сопственим интересима: питањем Западне Сахаре, односима са Европом, афричком дипломатијом и ставовима домаће јавности.
Тел Авив не би требало да очекује да ће Рабат подржати сваки израелски став, нити да претпоставља да ће нормализација односа сама по себи одвратити притисак Алжира.
Сарадња би, према оцени аутора, требало да буде усмерена на конкретне способности које одговарају потребама Марока: размену обавештајних података, противваздушну и противракетну одбрану, системе за борбу против дронова, сајбер-одбрану, обуку и пројекте у одбрамбеној индустрији.
Енергетско надметање додатно компликује ситуацију
Алжир наставља да промовише Транссахарски гасовод, док Мароко развија Афрички атлантски гасовод, који би требало да повеже западноафричке произвођаче гаса са Мароком и европским тржиштима.
У јулу 2026. лидери Економске заједнице западноафричких држава (ЕЦОWАС) потписали су међувладин споразум о атлантском пројекту у Фритауну, чиме је започела његова наредна фаза реализације. Ниједан од ова два гасовода још није оперативан извозни коридор. Њихово надметање одражава супротстављене регионалне мреже и амбиције.
Вашингтон би требало да спречи да Западна Сахара постане још једно поприште блокаде великих сила. Требало би да настави да подржава преговоре, да марокански предлог аутономије остане основа за разговоре, али и да инсистира на томе да коначно решење обухвати право на самоопредељење. Такође би требало да захтева транспарентност у вези са страним војним распоређивањима и инфраструктурним споразумима у Сахелу.
Израел би требало да продуби практичну сарадњу са Рабатом, али без третирања сваког потеза Алжира као претње усмерене против Израела.
Алжирско распоређивање војске првенствено је повезано са заштитом интереса и повећањем утицаја у Нигеру. Последице, међутим, могу да се одразе и на Мароко, а самим тим и на Израел.
Поређење са 1973. годином јесте упечатљиво, али околности су различите. Алжирске снаге су тада отишле у Египат како би се бориле против Израела. Садашњи конвој у Нигеру, према тврдњама Алжира, повезан је са економским и енергетским интересима.
Ипак, реч је о значајној промени: Алжир је спреман да распореди копнене снаге изван својих граница како би заштитио оно што сматра својим стратешким интересима.
