Умало да напишем – баук освете. Као, баук освете кружи Србијом. Јер, ово тражење оставке на све стране личи као симболична замена за освету. А опет, и не личи, јер се оставка тражи – знам, звучи необично – из крајње… Цео текст
Умало да напишем – баук освете. Као, баук освете кружи Србијом. Јер, ово тражење оставке на све стране личи као симболична замена за освету. А опет, и не личи, јер се оставка тражи – знам, звучи необично – из крајње добронамерних разлога. Отприлике, хајде, казните се сами, да вас касније ми не кажњавамо. А оставка сама по себи и није нека казна, је л да. И још, нудимо вам да покажете да сте људи, да макар у траговима има још неке људскости у вама, довољно барем да схватите да сте чинили зло и да се због тога, макар и само привидно, кајете.
А иза тога, стоји – да се одмах разумемо: сасвим људска – претња. Претња осветом. Јер, ако вас ми будемо кажњавали, ко зна како ћете проћи. Јер, рецимо и то, „ако вас ми будемо кажњавали“ углавном не значи да ће обележени кривци бити изведени пред суд и да ће им се судити онако како треба судити. Многи од њих и не могу пред суд. То што су радили било је одвратно, али није било кршење закона. Дакле, казна којом се прети, казна је мимо закона, дакле – освета. Да одмах кажем и то – разумем жељу за осветом. Она излази из нагомиланог беса, али – и још горе – понижења.
То ходање уоколо и тражење оставке има још један смисао. Рекао бих, важан. Бивши режим – а заправо не бивши, него, у техничком смислу и садашњи – и даље је у снази и могао би да узврати ударац. Тако кажем пријатељу – сва власт је и даље у њиховим рукама, њихови људи су на најважнијим местима у полицији, судовима, тужилаштву, болницама, школама, медијима… ако осете да су егзистенцијално угрожени, а јесу, зашто не би то све то што им је и даље на располагању искористили да отклоне претњу? Тако причам са пријатељем.
Из тебе проговара траума – одговара ми он. То ти је посттрауматски синдром.
Не можеш да се помириш с тим да је готово. Јер како је могло овако да се разреши, мирно и за један дан, а трајало је деценију и по, то ти се мота по глави. Објашњава ми. Све и ако је тако, а мислим да није, имало би смисла. Јер, сви смо ми доживели трауму. Наш колектив био је жртва злостављања деценију и по. Као његови чланови, разуме се да сад, кад је – надајмо се – све прошло, имамо симптоме посттрауматског стреса. Зато не можемо да се опустимо; зато напето ишчекујемо нове ударце и тражимо у паници наговештаје поновног подизања бившег режима. Тако му одговарам и додајем.
Има ту једна важна ствар: жртва злостављања излаз обично тражи на два начина. Један је потпуни заборав. Бол и понижење због злостављања тако су велики да их не можемо себи признати и онда их потискујемо до заборава. Нико не зна до којих манифестних симптома то може да доведе. Други начин је идентификација са злостављачем. Разлог је исти: бол и понижење тако су велики да с њима можемо да се носимо само тако што ћемо се идентификовати са злостављачем и на тај начин за себе сачувати самопоштовање за које претпостављамо да га је имао злостављач.
Јер, зашто нас је иначе злостављао ако то није имало никакве везе с његовим извитопереним осећањем самопоштовања? Тако некако размишљам наглас пред пријатељем. Он с разумевањем клима главом – посттрауматски синдром. Тај синдром нам не дозвољава да изађемо из петље насиља и понижења и изнова осмислимо и себе и своје животе. А то се манифестује тако што смо у сталном ишчекивању да нешто поново крене по злу. Тражење оставки, мимо процедура и мимо институција – јер они који траже оставке чине то као обични људи, као људи „с улице“ – видим као покушај да се изађе из те петље.
Сасвим у духу транзиционе правде. Поновићу добро позната општа места. Транзициона правда није пуна правда, она је симболична правда. Као симболична правда она има и реалне и симболичне учинке. Признати жртвама да су жртве; надокнадити штету жртвама у мери у којој је то могуће; казнити починиоце – то би била три основна вида транзиционе правде. Али то су видови и пуне правде. Да су признање, репарација и казна симболични огледа се у томе што репарација није потпуна и не кажњавају се сви.
Поред тога што се не могу сви казнити, и саме казне нису пуне казне него су симболичне. Оставка би у том смислу била симболична казна. Смисао је у следећем, оставка би била признање да се чинило зло. То признање би значило да су они који су трпели зло равноправни с оним који је наносио зло. То би заправо значило да самим чином признања престају да буду људи другог реда, с мање права и моћи од онога који је чинио зло. Само то признање било би компензација за раније понижење. Уз то, наравно, и вратити људе на посао, исплатити им одузете плате… шта год да су били облици насиља.
Смисао транзиционе правде иде и мимо тога – њена сврха је да се бивши режим осујети у покушају да се врати на власт. Гледамо то из дана у дан, полуге моћи и даље су у њиховим рукама. Оставке би практично значиле разоружавање бившег режима. Невоља је у томе што то тражење оставки иде изван институција. Ако понеко и реши да дâ оставку, на упражњено место доћи ће особа коју ће изабрати и поставити – тако сад стоје ствари – опет бивши, а и даље технички, режим. Тако се вртимо у круг, што је заправо опис посттрауматског синдрома: проживљавати трауму изнова.
Сад нам се чини да се из тог круга може изаћи само силом. Рецимо, наставници би опет могли у штрајк док текући/технички министар просвете не да оставку. И при том не размишљати кога би бивши режим могао ставити на његово место, јер говоримо о данима, а не о месецима или годинама. Али, зашто се онда не би мирно сачекало формирање нове скупштине и владе? Па зато што – било због птс-а или зато што смо напросто реални – очекујемо да би бившем режиму могло пасти на памет да се врати, то јест да уопште не оде са политичке сцене.
Тражењем оставки, држимо га у шаху и претимо, док се не успостави нова власт. Све и ако је због птс-а, то није лош план.
Пешчаник.нет, 30.10.2026.
