Пре више од десет година, оснивач Викиликса Џулијан Асанж рекао је једном новинару у Београду да је Србија „земља у којој се будућност догађа прва“. Ова реченица се у недељама које су претходиле недељним изборима… Цео текст
Пре више од десет година, оснивач Викиликса Џулијан Асанж рекао је једном новинару у Београду да је Србија „земља у којој се будућност догађа прва“.
Ова реченица се у недељама које су претходиле недељним изборима широко делила на српским друштвеним мрежама, али у контексту који би пре десет година било тешко замислити. Ко би тада могао да претпостави да би Србија данас могла да буде на челу глобалних демократских промена?
Призори из Београда у недељу увече – људи који су плесали и плакали на улицама – као и догађаји у Новом Саду, граду у којем је покренут студентски покрет, где је скинута застава с ликом осуђеног ратног злочинца Војислава Шешеља, која је на једној згради висила још од деведесетих година, додатно су учврстили осећај да је будућност заиста стигла, указује у анализи за Гардијан Александар Матковић, постдокторски истраживач на Институту за науку и технологију животне средине у Барселони и стипендиста Транснационалног института у Амстердаму, који се бави историјом животне средине, политичком економијом и историјом Југославије.
Посматрајући своју домовину из иностранства, било ми је тешко да не поделим узбуђење и емоције које су ме обузеле. Укључио сам се у студентски покрет који је стајао иза овог изборног земљотреса и био сам његов кандидат на изборима, око шест месеци пре него што сам се преселио у иностранство.
Моје ангажовање почело је док сам 2024. и 2025. године држао предавања на блокираним факултетима Београдског универзитета. Током ових изузетних блокада догодило се нешто о чему се у западним медијима није много говорило – развили су се колективно размењивање знања и процес обликовања јавног мњења, који ће постати кључни за исход недељних избора.
Готово две године студенти су расправљали о скоро свим аспектима српске привреде и друштва — од ископавања литијума и експлоатације природних ресурса до економске моћи домаћих олигарха, као и о питањима попут здравства и образовања. Понекад су расправе трајале и по шест сати.
Све се то дешавало пре него што су студенти развили заједнички програм или формирали организацију способну да надмаши традиционалне либералне странке. У извесном смислу, знање је дошло прво, а организација је уследила тек потом.
Победа на недељним изборима, коју је остварила листа која је касније постала позната као Студентска листа, проистекла је, дакле, из нове политичке културе – покрета без вође, заснованог на колективном самоуправљању и политичком образовању, какав на српској политичкој сцени није виђен још од распада Југославије.
С обзиром на новију историју Србије, како је овакав изузетан демократски експеримент уопште био могућ?
Један од одговора лежи у способности покрета да окупи широк спектар људи који су, упркос различитим политичким уверењима, желели да се супротставе ономе што су доживљавали као корупцију ауторитарног председника Александра Вучића.
Након разарања Југославије, српска привреда постала је зависна од страних директних инвестиција, а политичко руководство успоставило је блиске везе с компанијама у страном власништву. Вучићево име често се доводило у везу с пословањем мултинационалних компанија попут Рио Тинта, англо-аустралијског рударског гиганта који је настојао да експлоатише налазишта литијума у Србији.
У том контексту, добијао сам претње смрћу након објављивања критичког научног рада о спорном питању експлоатације литијума. Многе моје колеге суочили су се са сличним застрашивањем.
Међутим, лоше поступање према грађанима Србије који су се противили великим инвестиционим пројектима почело је да обликује и јавну свест у земљи. Српска напредна странка оптуживана је да је такво понашање прећутно одобравала, па чак и учествовала у њему, док су реакције опозиционих странака биле слабе и недовољно одлучне.
Из перспективе студената, сматрало се да су страначки лидери подложни корупцији када се суоче с финансијском моћи међународних пројеката. Зато је за промену система најпре било потребно променити политичке структуре које су омогућавале његово функционисање.
У том смислу, ово нису били само још једни избори, већ монументална борба између старог, које је одумирало, и новог, које је настојало да се роди — да парафразирамо Антонија Грамшија.
У Србији је нови покрет израстао из старог система – почео је заузимањем факултета, блокадама и пленарним зборовима, да би данас прерастао у најјачу политичку снагу у земљи.
Победом на парламентарним изборима Студентска листа разбила је монопол политичких странака. Постала је популарнија и од десничарске власти, и од готово свих опозиционих странака различитих политичких усмерења, од којих већина није освојила ни довољно гласова да пређе изборни цензус. Тако је, барем у случају Србије, потврђено да је „старо“ заиста мртво.
А оно што је народ Србије изабрао није била још једна странка, већ листа од 250 кандидата, међу којима је 134 доктора наука, 44 одсто су жене, а процењује се да ће њих 135 до 140 ући у парламент.
Иза њих стоји организација каква није виђена у традиционалним политичким странкама заснованим на лидерству појединца. На тај начин, „група студената“, како их је описао часопис Економист, створила је нешто што заслужује да буде проучавано јер превазилази традиционалне начине бављења политиком.
Може ли покрет без вође да управља државом?
Ту ствари постају компликоване. У контексту онога што историчар Адам Туз назива светском „поликризом“, колективна интелигенција заснована на самоорганизовању могла би да представља примамљив одговор.
Уосталом, студентски протести у Француској, Италији и Белгији, као и протести у Шпанији и Албанији, избили су као одговор на међусобно повезане кризе становања, образовања и уништавања животне средине.
Када је реч о овим кризама широм Европе, којима владе очигледно не успевају адекватно да управљају, поуке српског експеримента могле би да постану од пресудног значаја.
С друге стране, ситуацију не треба идеализовати. Студентска листа обухвата идеолошки супротстављене групације, од присталица деснице до левичара и либерала. Већина изабраних никада раније није обављала политичке функције, а парламентарни систем захтеваће од њих да предложе кандидата за премијера, као и кандидата за председника на будућим председничким изборима.
Хоће ли Студентска листа успети да унесе исту енергију у Народну скупштину, а да притом не угрози управо онај начин организовања захваљујући којем је постала толико снажна?
Осим тога, пораз на изборима за Вучића не мора нужно да значи и губитак контроле над системом. Напротив, његово признавање пораза могло би да буде и стратешки потез којим би сачувао страначку инфраструктуру и оставио себи могућност за повратак на власт.
Без обзира на то шта ће се догодити, отворено је једно важно питање – у којој мери самоорганизовање и децентрализовано доношење одлука могу да буду основа за управљање државом?
За сада људи славе на улицама Београда, Новог Сада и многих других градова и места широм Србије. Али права борба тек је почела.
Свет би требало пажљиво да прати развој догађаја – можда управо сведочимо рађању једног сасвим другачијег облика политике.