Posle četrnaest godina neprekidne vladavine, „naprednjaci“ su izgubili parlamentarnu većinu i mogućnost da formiraju vladu.
Infrastruktura koja je iznedrila „Studentsku listu“ je od početka studentskih protesta radila na stvaranju referendumske atmosfere u društvu, koja je neminovno vodila ka izborima „sudnjeg dana“ na kojima će se birači opredeljivati protiv jedne političke ličnosti, a ne za neku konkretnu politiku. Svojevremeno sam upozoravao da će ispunjavanje političkog polja emocijama, što se svesno i planski radilo od novosadske tragedije, na kraju dovesti zemlju u pretpolitičko stanje izbora ličnosti, a ne izbora političkih programa, te samim tim i do parlamentarnih izbora plebiscitarne prirode (ovde).
Igra na adut emocija odgovarala je tzv. studentskom pokretu, jer su emocijama nadoknađivali očigledan deficit političke vizije, kao i deficit prepoznatljivih i državnom i nacionalnom poslu vičnih javnih ličnosti. Redukovanje brojnih političkih tema samo na jednu, pritom iz ugla zadataka države svakako ne temeljnu temu, ma kako ona, s pravom, izazivala nezadovoljstvo društva – borbu protiv korupcije, samo je dodatno potvrdilo da se na ovim izborima nije glasalo za neku konkretnu politiku, već protiv jedne konkretne ličnosti i njegove korumpirane klike.
Verovatno nemajući drugi izlaz, Vučić je od početka prihvatio takvu refrendumsku izbornu utakmicu, mada ona nije mogla da odgovara „naprednjacima“, pošto su u nju ušli, za razliku od „Studentske liste“, sa ogromnim minusom nagomilanog negativnog političkog nasleđa u brojnim oblastima državne politike.
Vučićevi zadocneli pozivi da u izbornim duelima dobije sagovornika iz redova protivnika i da na taj način otvori diskusiju na namerno marginalizovane političke teme i time relativizuje referendumski karakter izbora, nisu mogli uroditi plodom. Otuda što je svojevrsni referendum protiv Vučićeve politike bio „raspisan“ davno pre toga, još tokom studentskih protesta.
Pritom su „naprednjaci“ svojim javnim, krajnje pogubnim, istupima samo pojačavali atmosferu plebiscita, koja će se okončati referendumskim izborima. Vučić je u startu prihvatio, ne samo referendumsku atmosferu, već i duel emocijama, a ne politikom. U takvom duelu Vučić je, takođe, morao da izgubi, jer je pozitivnim emocijama jednog umnogome bezličnog i fluidnog pokreta, koji je govorio u ime sakralizovanih mase „mladih“, suprotstavio samo negativne emocije, koje u zbiru sa negativnim političkim nasleđem, teško da su mogle dati drugi rezultat od onog koji smo dobili 25. oktobra.
Dvopartijska skupština
Kao posledica referendumskog karaktera izbora, dobili smo, prvi put od obnove višestranačja u Srbiji, uslovno i inicijalno dvopartijsku Narodnu skupštinu. Uslovno, jer „Studentska lista“ nema obeležja partije, a inicijalno, jer u perspektivi može doći do pozitivne podele, u smislu poboljašanja reprezentativnosti narodnog predstavništva, ove heterogene grupacije na pojedine skupštinske frakcije.
Ukoliko ne bi došlo do podele po političkim i ideološkim šavovima ove idejno heterogene, a organizaciono amorfne izborne liste, onda bi to bila ozbiljna indicija da neko „iza scene“ drži na okupu jedno šaroliko društvo ili je, pak, njegova spoljna šarolikost bila samo marketinški trik za privlačenje lakovernih birača.
Potpisnik ovih redova je i pre izbora upozoravao na najozbiljniju političku posledicu dvopartijskog karaktera Narodne skupštine – njenu nereprezentativnost, pošto dvopartijski saziv ne odslikava celokupnu paletu političkih i ideoloških stavova koji postoje u srpskom društvu. Takođe, tvrdio sam da će dvopartijski saziv Skupštine cementirati „fingiranu bipolarnost srpskog društva, u kome postoje samo dve kolone pod kontrolom kolonijalnog guvernera Srbije“ (ovde, ovde).
U takvim uslovima sprečava se pojava autentične nacionalne opcije, a „naprednjacima“ je zagarantovana pozicija zastupnika patriotske Srbije u kontrolisanim okvirima postpetooktobarskog kolonijalnog političkog života.
Jasno je da su glavni politički akteri iz razloga političkog oportuniteta izašli na referendumske izbore sa minimalističkim izbornim programima, svodeći tako parlamentarne izbore na pretpolitički izbor ličnosti, a ne programa. Međutim, jasno je i da će se politika koju će voditi vlada parlamentarne većine i koja će se pretočiti u zakone koje će donositi Narodna skupština, nužno zasnivati na određenim ideološkim i političkim opredeljenjima.
Samo što o tim opredeljenjima birači nisu mogli ništa detaljnije da saznaju iz minimalističkih programa pre izbora, kao i iz marketinški režiranih predizbornih trik-nastupa izbornih aktera, već će sa njima detaljno upoznati tek kada upoznaju personalni sastav vlade, iz ekspozea kandidata za premijera, kao i kada bude usvojen Zakon o budžetu za narednu godinu.
Takav raspored političkih koraka ukazuje da na delu imamo fingirani legitimitet i fingiranu reprezentativnost predstavničkog tela, te neku vrstu obrnutog parlamentatrizma, u kome će vlada parlamentarne većine svojoj parlamentarnoj većini naknadno ispisati politički program, nakon čega će se sa njim podrobnije upoznati i nosilac suverenost, tj. građani Srbije.
Nikada se u Srbiji nije tako često čula poruka, kao ovih dana, da je osnovni politički red da sačekamo sa kritikama izbornog pobednika dok se ne obelodani sastav i program nove vlade. Ovi pozivi na poštovanje nekakvog političkog bontona jesu ozbiljna potvrda toga da su birači zapravo izabrali mačku u džaku. Glasajući protiv Vučićevog dugogodišnjeg urušavanja države, birači su tu istu državu bona fide isporučili u ruke fluidne nepartijske organizacije anonimnih ljudi nejasnog političkog programa.
To je svakako novi fenomen politike postmoderne. S tim u vezi, Miša Đurković je u nedavnom osvrtu na tek završene izbore primetio i sledeće: „Još jedno veliko naravoučenije ovih dešavanja je da sa društvenim mrežama, potkastima, veštačkom inteligencijom, mimovima i algoritmima možete da radite šta god hoćete. Prošlo je vreme ozbiljne politike, partija sa programima, ozbiljnih kampanja zasnovanih na nekim sistemima vrednosti, polemika ili ne daj Bože dijaloga o budućnosti zemlje. Botovanje, trolovanje i trovanje javne sfere su osnove za borbu i pobedu“ (ovde).
Ideološka maskirovka
Nije, međutim, u tek završenoj izbornoj utakmici sve bilo u znaku „duha“ antipolitike Postmoderne, pošto su se u izbornoj kampanji mogli uočiti i relikti starog političkog života Moderne. Naravno, u meri u kojoj se naše društvo još nije potpuno razbilo na, Vladušićevom rečju, nepovezane „biočestice“ bez nacionalne, klasne i svake druge socijalne svesti.
Tako je završnicu kampanje „Studentske liste“ obeležila učestala upotreba nacionalnog narativa i nacionalno-crkvenih simobola (upadljiva upotreba, bez izuzetka, ćirilice, srpske zastave, krsta), kao i intenzivno medijsko pojavljivanje nekolicine nacionalno orijentisanih poslaničkih kandidata, inače politički potpuno neuobičajeno s obzirom na njihovu poziciju na izbornoj listi.
Cilj je bio da se kod birača u poslednjem trenutku stvori snažan utisak da se „Studentska lista“ razlikuje od Vučića, koji je u značajnom delu srpske javnosti odavno osnovano označen kao „veleizdajnik“, ne samo po pitanju nulte tolerancije prema korupciji, već i u nacionalno i državno važnim temama.
Na mogućnost takve (zlo)upotrebe nekolicine nacionalno orijentisanih poslaničkih kandidata, te nacionalnog narativa i nacionalnih simbola, potpisnik ovih redova ukazao je još na početku studentskog protesta, krajem decembra 2024. godine, uoči nastupa jednog poznatog nacionalnog intelektualca na tribini „drugosrbijanskog“ ProGlasa u Lučanima.
Tada sam upozorio da „učešće patriota u „ProGlasu“ pomaže ideološkoj „maskirovki“ ove inicijative“, te da takvim učešćem patriotski intelektualci svojim autoritetom pribavljaju takvim antinacionalnim organizacijama neophodni legitimitet dominatno patriotskog biračkog tela Srbije (ovde).
Iako je u međuvremenu ProGlas taktički pomeren „iza scene“ tzv. studentskog protesta, a pomenuti nacionalni intelektualac je nakon početne upotrebe u cilju mobilizacije patriotski opredeljenih birača oko „Studentske liste“, izbačen sa tzv. studentske scene kao nedovoljno inkluzivan i kooperativan, scenario upotrebe nacionalnih intelektualaca u svrhu izborne pobede te fluidne organizacije ostao je i dalje aktuelan.
Da će nacionalno orijentisani kandidati imati upravo takvu ulogu na tzv. studentskoj izbornoj listi i u izbornoj kampanji, potpisnik ovih redova je saznao iz prve ruke i to pre nego što su studenti javno izašli sa zahtevom za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora (ovde). Do takvog saznanja došao sam posle razgovora sa Veljkom Žižićem iz Londona, 28. aprila 2025. godine. Žižić je ipred Skupštine u rasejanju, koja je nakon taktičkog potiskivanja ProGlasa u martu 2025. preuzela ulogu glavnog spoljnog koordinatora studentskog pokreta, određen za kontakt sa univerzitetskim profesorima koji su podržali studente i koji su bili okupljeni oko tzv. slobodnih i pobunjenih univerziteta, a od kojih će i kasnije biti sačinjena „Studentska lista“.
U telefonskom razgovoru Žižić mi je ponudio da budem poslanik buduće studentske izborne liste, pritom priznajući da su me za to mesto preporučili u javnosti poznati nacionalni i antivučićevski stavovi. Bez par takvih kandidata, po tadašnjem priznanju Žižića, studentska izborna lista ne može očekivati izbornu pobedu u dominatno patriotski opredeljenom biračkom telu Srbije.
Pošto je sve drugo u vezi sa studentskom listom, od programa do njenog personalnog sastava, kao i same tehnike sastavljanja bilo potpuno netransparentno, odbio sam ponudu čoveka iz Londona, jer sam smatrao da bi takvo blanko prihvatanje poslaničke kandidature bilo zapravo prihvatanje statusa fikus-patriote, koji će jedino služiti tome da imenom i rečju privuče nacionalno orijentisane birače da daju podršku jednoj političkoj i ideološkoj himeri, na čiju programsku agendu fikus-patriote ne mogu uticati.
Kosovsko pitanje
Ljudi „iza scene“ tzv. studentskog pokreta uspeli su u međuvremenu da pronađu par do tada javnosti nepoznatih, a dovoljno inkluzivnih i kooperativnih nacionalno orijentisanih profesora univerziteta, te da ih uspešno upotrebe u završnici izborne kampanje.
Njihovom pojavom i nastupima prikrivao se ne samo dominantno anacionalni i antinacionalni personalni sastav ove izborne liste, već, pre svega, činjenica da je njen minimalistički izborni program prema Kosovu i Metohiji, tj. odbrani teritorijalnog integriteta Srbije, evropskim integracijama i Rusiji, u suštini prepisana Vučićeva politika, te da je stoga reč o personalnim, a ne programskim izborima, tj. izborima bez izbora.
Naime, kada se šturi i neretko kontradiktorni stavovi o Kosovu i Metohiji i evrointegracijama Srbije iz „Studentskog plana“ (ovde) tumače u paketu, tada postoje nedvosmisleno jasno da, primera radi, zalaganje „Studentske liste“ za administrativno povezivanje lokalnih samouprava sa srpskom većinom na KiM, te njihovu autonomiju u odnosu na „privremene institucije samouprave u Prištini“, nije ništa drugo nego Vučićevo zalaganje za implementaciju odredbe protivustavnog Briselskog sporazuma od 2013. godine (tj. njegovog „Plana implementacije“) o tzv. Zajednici srpskih opština.
Ovim se ne samo posredno priznaje važnost Briselskog sporazuma, nego se, kao što je činio Vučić, organi secesionističke tzv. Republike Kosovo, nastale nasuprot Rezoluciji 1244, tretiraju kao „privremene institucije samouprave“ iz pravnog režima predviđenog Rezolucijom. Time država, čiji vitalne interese tangira secesija, učestvuje u konvalidaciji čina tzv. kosovske nezavisnosti i istovremeno derogira Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN. Nakon toga, svako pozivanje na Rezoluciju 1244, kao i na Ustav Srbije, predstavlja, kao i u Vučićevom slučaju, tek puki retorski ukras za zamajavanje birača.
Obećanje iz „Studetskog plana“ da će „procesuirati sve odgovorne predstavnike režima za sva potencijalna krivična dela u vezi sa sklapanjem i sprovođenjem neustavnih sporazuma na štetu Srbije“, samo po sebi ne znači ništa bez oglašavanja ništavim svih notorno protivustavnih sporazuma koje je Srbija sa tzv. Republikom Kosovo, a pod patronatom EU, zaključila ili na koje je prećutno pristala, jer samo takav čin može vratiti Srbiju na put reintegracije Kosova i Metohije.
Uostalom, za utvrđivanje krivičnopravne odgovornosti potpisnika briselskih sporazuma zalagali su se i neki od najglasnijih pobornika prihvatanja „realnosti“ tzv. kosovske nezavisnosti, od Vesne Rakić Vodinelić do Boža Prelevića, videvši u takvom zahtevu samo dobar adut za promenu vlasti i eventualno kasniju trajnu eliminaciju političkih konkurenata.
Stav iz „Studentskog plana“ da svi sporazumi koji se tiču Kosova „moraju biti podvrgnuti proceni ustavnosti“, te da je „neprihvatljivo sprovođenje bilo kakvih neustavnih odredbi bilo kog zaključenog sporazuma“, ne znači ama baš ništa, ne samo stoga što su pojedini važni sporazumi u dogovoru sa Briselom na zaobilazan način uključeni u pravni poredak Srbije, pa se ne mogu podvrgnuti postupku ustavnosudske kontrole međunarodnih ugovora (kao Briselski sporazum od 2023.), nego pre svega zbog zalaganja „Studentske liste“ za nastavak evrointegracija Srbije i primenu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Pritom su vodeći ljudi „Studentske liste“ i nakon izbora potvrdili, ne samo svoju privrženost evrointegracijama, već i nameru da žele da ubrzaju proces evrointegracija i da u zemlji povećaju podršku pristpanju EU (ovde, ovde).
A najvažniji zahtev EU prema Srbiji u procesu evrointegracije je nastavak „normalizacije odnosa sa Kosovom“, pri čemu ona podrazumeva primenu svih do sada od strane Srbije prihvaćenih sporazuma, kao i zaključenje „sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma“, koji bi zapravo imao snagu implicitnog de jure priznanja tzv. Republike Kosovo. Uz to, pojedini važni, a notorno neustavni sporazumi koje je Srbija prećutno zaključila sa tzv. Republikom Kosovo, kao što su Briselski sporazum iz 2023. i njegova „mapa puta“ iz Ohrida iste godine, uključeni su u pravni poredak Srbije posredstvom javnosti nedostupnog pregovaračkog Poglavlja 35.
Sledstveno tome, bez prethodnog raskida Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom ne može se ni govoriti o započinjanju procesa reintegracije Kosova. Dok je na snazi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, kao svojevrsni nadustav, svako zaklinjanje na poštovanje Ustava, kao što se videlo u Vučićevom slučaju, čisto je zamajavanje lakovernih.
Referendum i evrointegracije
Da je htela da vodi drugačiju politiku od politike koju su pod protivrečnom i stoga lažnom parolom „I Kosovo i Evropa“ vodili Demokratska stranka, a potom Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije, „Studentska lista“ bi u svom predizbornom programu jednostavno poručila – nova vlada će, po cenu prekida evrointegracija, oglasiti ništavim sve notorno protivustavne sporazume sa secesionistima iz Priština, na koje su, uz „posredovanje“ EU, pristali Vučić i Dačić.
Umesto toga, dobili smo nastavak politike „I Kosovo i Evropa“, uz dodatnu poruku namenju masi željnoj pravde i sitoj pre svega Vučićeve korupcije, a tek s tim u vezi i izdaje, da će Vučić i Dačić eventualno odgovarati za veleizdaju.
Dobili smo nastavak politike „I Kosovo i Evropa“, uz dodatnu poruku namenju masi željnoj pravde i sitoj Vučićeve korupcije
Da su namere ključnih igrača unutar tzv. sudentskog pokreta iskrene prema biračima, tada ne bi bilo potrebe da deo o Kosovu i Metohiji, koji se, uzgred budi rečeno, nalazi u odeljku simptomatičnog naslova „Spoljni poslovi i nacionalni interesi“, bude protivrečan, konfuzan i nedorečen, a da nakon izbora vodeći ljudi „Studentske liste“ budu u izjavama, i pored očiglednog brifingovanja, protivrečni (Srdanović: „nastavićemo i ubrzati evrointegracije“, „poštovaćemo sve međunarodne protokole (!)“, „preispitaćemo protokole (!) da li su u skladu sa Ustavom“, ovde) ili da veštački podižu „letvicu“, onako kako je to činio i Vučić.
Upravo je ovom drugom svesno pribegao Jovo Bakić (ovde), rekavši u intervjuu podgoričkim Vijestima da je Srbija spremna na svaki dogovor sa Albancima, jedino nije spremna da međunarodno prizna tzv. Republiku Kosovo. Isto važi, po Bakiću, i za evrointegracije, pošto one, po njemu, mogu biti prekinute odlukom građana Srbije na referendumu, ako Evropska unija bude insistirala na međunarodnom priznanju tzv. Republike Kosovo.
Radi se o veštačkom podizanju „letvice“ kako bi se prihvatilo sve što je ispod nje. Naime, Evropska unija, a zajedno s njom i albanske separatističke vlasti, od Srbije traže samo zaključenje sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma, koji ne obavezuje Srbiju na eksplicitno međunarodno priznanje, ali bi po modelu koegzistencije „dve Nemačke“ omogućio tzv. Republici Kosovo članstvo u UN i NATO.
Pritom je pominjanje referenduma, kao načina za prekid evrointegracija, politički besmisleno i što je još važnije pravno neizvodljivo. Referendum koji bi se, po Bakiću, sproveo nakon zatvaranja svih pregovaračkih poglavlja, a pre zatvaranja Poglavlja 35 koje se odnosi na Kosovo i Metohiju, bio bi politički bespredmetan, pošto bi prethodno Srbija ispunila sve zahteve EU u pogledu upodobljavanja svog pravnog i ekonomskog sistema Uniji, kao i zahtev potpune harmonizacije svoje spoljne i bezbedonosne politike sa zajedničkom politikom Unije.
Još važnije je, međutim, što je raspisivanje referenduma na temu evrointegracija zabranjeno članom 108. Ustava, koji propisuje da predmet referenduma ne mogu biti obaveze iz međunarodnog ugovora, a Srbija je u procesu evrointegracija preuzela obaveze jednim međunarodnim ugovorom – Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju.
SSP-a se na valjan način može raskinuti, bez ikakvog referenduma, jednostranim otkazom od strane vlade Srbije predviđenim članom 133. SSP-a: „Ovaj se sporazum sklapa na neograničeno vreme. Svaka strana može otkazati ovaj sporazum na taj način što će obavestiti drugu stranu. Ovaj sporazum prestaje da važi šest meseci od dana prijema takvog obaveštenja“.
Regionalna saradnja
Od referenduma je još pravno besmislenija tvrdnja Radomira Saičića, namenjena lakovernoj patriotskoj publici, da je Kosovo privremeno okupirano. Takvom neodgovornom izjavom se dovodi u pitanje Rezolucija 1244 SB UN, pošto teritorija pod mandatom UN ne može biti proglašena okupiranom.
Upravo onako kako je radio i Vučić, prvaci „Studentske liste“ veštački podižu „lestvicu“ i po pitanju budućeg odnosa vlade Srbije prema Rusiji. Kada se celina budućih odnosa sa Ruskom Federacijom, koja bi trebalo da bude jedan od „četiri stuba“ srpske spoljne politike, svodi na „neuvođenje sankcija“, dok se istovremeno govori o intenziviranju saradnje sa EU, tada se osnovano može očekivati dalji pad nivoa ukupne saradnje. Naročito kada se uzme Bakićeva ocena da je Putinov režim „autoritaran“, a da je energetski sporazum sa Rusijom nepovoljan i kao takav predstavlja negativno nasleđe Koštunice i Tadića (ovde).
Veštačko podizanje „letvice“ po pitanju Rusije na nivo neuvođenja sankcija omogućava da ispod radara prođu najave postupaka koji mogu drastično narušiti odnose dve zemlje. Takvu najavu sadrži izjava jednog od vodećih ljudi „Studentske liste“ Vladana Kuzmanovića, da je politika prethodnih vlasti u slučaju NIS-a bila „pasivna“, a da će nove vlasti da se uključe u proces prodaje NIS-a, kako bi „zaštitili svoje interese“ (ovde).
Međutim, Srbija kao manjinski vlasnik NIS-a nema šta da traži u postupku prodaje ove kompanije, pravo preče kupovine se ne može koristiti u uslovima prinudne prodaje, a član 2. Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede zabranjuje nacionalizaciju. Sledstveno tome, Kuzmanovićevo insistiranje na zaštiti interesa Srbije u takvim uslovima može samo biti najava uvođenja prinudne uprave u NIS, što bi neminovno dovelo do prekida energetske saradnje između Srbije i Rusije. Na takav rizičan potez nove vlasti se mogu odlučiti tek kada prođe ova grejna sezona.
Iako je samo nekoliko dana po okončanju izbora teško dati pouzdanu procenu buduće politike nove vlade, čini se da se sa pouzdanošću može reći da će ona nastaviti Vučićevu politiku prema Kosovu i Metohiji, te da će Srbija u procesu tzv. normalizacije odnosa sa tzv. Republikom Kosovo i dalje činiti brojne ustupke na zahtev Brisela.
Verovatno će ti ustupci biti transparentniji, pošto nove vlasti, dok postoji sveža podrška birača i euforija u javnosti, verovatno neće kao Vučić imati potrebu da ih maskiraju u patriotsku oblandu, kao što će se akcenat, po modelu Pupovčeve „nacionalne“ politike u Hrvatskoj, potpuno premestiti sa zaštite državne teritorije na odbranu manjinskih prava Srba na KiM.
Srbija kao manjinski vlasnik NIS-a nema šta da traži u postupku prodaje ove kompanije
Već sada se, u izjavama najpoznatijih predstavnika „Studentske liste“, može uočiti da će regionalna saradnja sa vlastima u Sarajevu i Podgorici, po modelu koji odgovara Briselu, imati prioritet u odnosu na svesrpsko povezivanje. U pogledu saradnje sa Rusijom, može se očekivati smanjenje ionako već narušenog poverenja i bliskosti između Moskve i Beograda, a odnos prema NIS-u zavisiće od mogućnosti novih vlasti da obezbede alternativu ruskom gasu i da takvu, neminovno skuplju i nesigurnu alternativu, privreda bez većih ekonomskih potresa prihvati.
Što se drugih oblasti državne politike tiče, najveća iskušenja doneće najavljeno uvođenje tužilačke policije, kao mere koja ima za cilj desuverenizaciju države, ali i građana kao titulara suverenosti, ali elaboracija ove teme zahteva poseban tekst. Tu je i najavljeno uvođenje zakona o rodnoj ravnopravnosti (ovde), koji će pokazati pravo ideološko lice „Studentske liste“.
I najzad, sastav nove vlade i njen program umnogome će biti kreiran u skladu sa interesima srpske poslovne elite iz dijaspore i zemlje, koja očigledno stoji iza „Studentske liste“, a koja je, po svemu sudeći, povezana sa velikim zapadnim multinacionalnim kompanijama iz oblasti informacionih tehnologija (npr. Palantir), farmacije (npr. Fajzer) i finansija (ovde).
Da će posle ove, rečju Antonića (ovde), „izborne revolucije“, ipak doći do delimične, a ne i potpune zamene mesta elitnih grupa oko novih vlasti, može se posredno zaključiti iz čestitke-poruke „Studentskoj listi“ poslovnog kruga „Privrednik“, na čelu sa Veselinom Jevrosimovićem, koji okuplja domaće kompanije kao što su, između ostalog, „Delta holding“, MK Grupa, Milenijum tim i Mozzart (ovde).
Ipak je politika ozbiljan posao da bi je vodili studenti. Ostaje samo pitanje, kako će se u sukobu elitnih grupa, te Brisela, Vašingtona i Moskve, ali i balkanskog podzemlja, snaći jedan Srdanović, Saičić ili Bakić. Ili možda takvog pitanja i nema.
Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: depositphotos
