Pregled vesti
Zajednički tekst
Rečenice koje prenose svi mediji.
I da je podiže. Svi za naše mlade
Ali dobro simboličko usmerenje za novi program srpskog puta je način kako je prof. Aleksandar Čupić čuvenu srpsku starogradsku pesmu Ajde, Jano (Ajde Jano, konja da prodamo… / Ajde Jano, kuću da prodamo… / da prodamo samo da igramo) preokrenuo u: Hajde grade, svi uz naše mlade… / Tama bledi, zora rudi, Srbija se budi… / Mladost peva, bolju zemlju sneva… / Hajde zemljo, kako znamo, da je sačuvamo!
Ceo uporedni tekst226 samo u jednom
Tekst iz 2 članka. 3 rečenice prenose svi, u 3 se razlikuju.
Još 31 rečenica koje prenosi samo po jedan medij
Od toliko izrečenih predizbornih misli najvažnijom mi se čini ona Entonija Belanžea na francuskoj državnoj televiziji Frans info: „Drago mi je što govorimo o Srbiji.
I usuđujem se reći da je Srbija majka svih protesta mladih.“ „I prvi put u Evropi… oni su pronašli politički izlaz za svoje zahteve.“
Belanže ima doktorat iz istorije, dugogodišnji je sindikalni aktivista kao gensek francuskog Nacionalnog sindikata novinara, a od 2015. je generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (IFJ) – dalje reče da „možda treba slušati te mlade protestante…
Mladi Srbije su rekli moguće je srušiti čak i najkorumpiranije režime“.
Mladi Srbi su ta „generacija zed, koja u Evropi a i šire po svetu ustaje“.
Opisao je tu pobunu kao generacijsku i nabrajao: Francuska, Italija, Španija, Belgija, Albanija…
Podsetio je na slične pobune u Bangladešu, Nepalu, Maroku, na Madagaskaru ili u Indiji…
I zaključak: da te mlade „ujedinjuje želja da stanu na put starom sistemu koji za njihovu budućnost predstavlja samo težak teret“ (E.
Francuz nije spomenuo činjenicu da je preko trećine studentske generacije zed u Americi za komunizam, a dve trećine za socijalizam…
(Generacija zed, zovu ih zumeri, generacija je rođenih od sredine devedesetih; oni su „rođeni digitalni“; predstavljaju oko 41 odsto globalne radne snage, prema podacima Svetske banke; društvena grupa koja najintenzivnije koristi društvene mreže; za 60 odsto njih društvene mreže su glavni izvor vesti.)
Moraćemo da se sve više upuštamo u razumevanje svetskih generacijskih odrednica, ali ne kao globalističkog-evroputa koji nema alternativu.
Oni su deo opadanja zapadne samoprevare.
I njihova pobuna je odgovor na nepodnošljivost postliberalnih sistema u kojima jedan odsto najbogatijih nezaustavljivo siromaši sve ostale.
To pljačkanje je sistem.
I ta generacija razume (zasad više instinktivno) da tako više ne može.
Neće, kako reče jedan demonstrant u Parizu, da „čitav život potroši da bi zaradio devet kvadrata stana“.
Inače, pre šest decenija studenti su, takođe, bili osnova za velika društvena kretanja.
Najpoznatiji teoretičar te pojave Herbert Markuze (1898–1979), iz čuvene neomarksističke Frankfurtske škole a od 1934. profesor na američkim univerzitetima, razumeo je da je razvijeno industrijsko društvo uspostavilo sveobuhvatni sistem represije i ugušilo raspravu, pa i apsorbovalo stvarnu opoziciju.
Njegova knjiga Čovek jedne dimenzije (1964) bila je prolog za objašnjenje studentske revolucije koja je izbila 1968.
Markuze je, ispomažući se Hegelom i Frojdom, tvrdio da više nije proletarijat/radnička klasa nada za promenu sveta već su to studenti.
Studenti od Pariza do San Dijega su ga obožavali.
Markuze je umeo da se nosi s popularnošću.
Na međunarodnu scenu je naša Jana u punom sjaju zakoračila kada je violinista Najdžel Kenedi zajedno sa klezmer bendom Kroke za EMI snimio album „East meets East".
Bilo je to godine 2003.
Album je otvorila pesma koju bih još u ranom detinjstvu umeo da slušam kao omađijan.
Iz velike drvene radijske kutije bi dopirao glas Mare Đorđević, oštar kao krhotina kristala: Ajde Jano, kolo da igramo.
A onda horski, moćan odgovor: Ajde Jano, ajde dušo, kolo da igramo.
Bio sam dete u vremenu bez ekrana, potpuno opčinjen veselim ludilom pesme.
Janu zovu u kolo.
Pa je nagovaraju da proda konja.
U ime plesa spiskaš sve što imaš.
I da je podiže.
Još 17 rečenica koje prenosi samo po jedan medij
Kad ga je Plejboj (1970) pozvao za intervju (ponudili su mu i novac), imao je jedan uslov – da bude na duplerici, gde su inače lepe raskomoćene žene.
Intervju nikad nije napravljen, ali je ostala priča.
Ipak, ni Markuze ni studenti 1968. nisu nalazili način da pobunu pretvore u političko rešenje.
Mnogi su posle, odustajući od mladalačkih želja, postali važan deo establišmenta.
Kao Hilari i Bil Klinton, na primer.
Nema potrebe da konstataciju Entonija Belanžea – da su mladi Srbije ove 2026. prvi u Evropi „pronašli politički izlaz za svoje zahteve“ (izbori na kojima su njihovi izabranici pobedili) – uzimamo kao popravljanje 1968.
Meni se najvažnijim sada čini potencijal da u Evropi „novog sistema“ u nastajanju, i sa novim grupama koje će upravljati tim državama, mi kao narod zauzmemo mesto koje će poništiti evroteror kojem smo izloženi od devedesetih godina.
Ovom promenom evropolitika srboponižavanja gubi oslonac.
Slično, iako ne isto, kao posle Prvog, pa Drugog svetskog rata mi, Srbi, mogli bismo da ustoličimo svoju relevantnost istorijskog naroda.
Onako kao što 25. oktobra objavi engleski pisac i političar posebnog kova Džordž Galovej: „Ne verujem da će srpski narod ikada napustiti Kosovo, okrenuti se protiv Rusije, pridružiti se NATO-u koji ih je bombardovao, usvojiti agendu EU – od pušenja do LGBTK+ zajednice – odbaciti prednosti koje uživaju sa Kinom itd. Duh partizana ostaje.
Srbi su jedinstven narod i sviđa im se to što je tako.
I meni se sviđa.“
To je tačka u kojoj Balkan pušta svoj Eros i Tanatos da zaigraju na sedam osmina.
Da, i taj ritam, poznat narodima Kavkaza, Levanta i Balkana: jen-dva-tri, jen-dva, jen-dva.
Svima nam je to pod kožom.
Na svadbama i proslavama, na slavama i žurkama.
Taj ritam i ta melodija nedavno su doživeli svoj istorijski vrhunac u izvođenju Aleksandara Čupića, profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu:
Svi za naše mlade
Još 6 rečenica, samo Novi Standard
Što se pogleda na nas tiče, stvari se kreću u dobrom pravcu.
Sporo, ali se kreću.
Od bezobzirnog poništavanja do ozbiljnog uvažavanja samo je korak.
Ostaje da oni koji u Beogradu dolaze na vlast to razumeju.
Vučić nije imao hrabrosti da se prema Evropljanima odnosi držeći se činjenica koje je Galovej rekao ovako jednostavno.
Za Studentsku listu još ne znamo.
Ali dobro simboličko usmerenje za novi program srpskog puta je način kako je prof. Aleksandar Čupić čuvenu srpsku starogradsku pesmu Ajde, Jano (Ajde Jano, konja da prodamo… / Ajde Jano, kuću da prodamo… / da prodamo samo da igramo) preokrenuo u: Hajde grade, svi uz naše mlade… / Tama bledi, zora rudi, Srbija se budi… / Mladost peva, bolju zemlju sneva… / Hajde zemljo, kako znamo, da je sačuvamo!
Još 172 rečenice koje prenosi samo po jedan medij
Tako nekako bi trebalo da se trasira put za novu vlast.
To kako i kamo su išli Đinđić, Tadić i Vučić (tranzicija u kolonijalnu demokratiju a na „evropskom putu“) valjalo bi da se zakoči.
S gitarom ili bez nje.
Taj svet gde ide „demokratska Srbija“ nestaje…
Generacija zed je njegov grobar.
A mi stojimo pred rizikom, da u mesecima koji dolaze, doživimo da 1) profesori koji bi trebalo da realizuju studentske zahteve u svoj punoći i konkretnosti i 2) studenti koji žele „novi svet“ – ne budu na isti način tumačili šta treba promeniti.
Generacija zed je odrasla u sumornoj stvarnosti Srbije „na evropskom putu“, a njihovi profesori su se snalazili i snašli u tranziciji u kojoj su se pokoravali „evropskim vrednostima“ – od propale Bolonje do borbe da se pribave poeni u časopisima po evropskom inostranstvu.
Često su se držali uspravno taman koliko i naši političari.
Studentska lista bi morala da ispunjava ono što su pobunjeni studenti dubinski razumeli.
Aleksandar Vučić je samo nastavljač činjenja na kojima se isticao njegov veliki (ne)prijatelj Dragan Đilas, koji je sad sa „Evropskom Srbijom“ (0,28 odsto) čak i iza veselog Bogoljuba Karića.
Posle ovih izbora ta opcija je potonula.
Dirljivo je slušati Đilasove opise „Evrope“ koja „nema alternativu“ a koji nisu ni za milimetar odmakli od znanja sa brifinga u zapadnim ambasadama iz devedesetih.
Evropa se ne seća sebe onakve kako o njoj govori nekadašnji studentski lider D.
Vučić ponavlja da su ti sa Studentske liste dovedeni na čelo Srbije.
On, iz ličnog iskustva, zna kako oni dovode.
I kad već nije napisao Kako sam pobedio obojenu revoluciju, mogao bi da zasuče rukave…
Kako su me doveli na vlast da sklopi i da nam dokaže da su i ovi „studenti“ – dovedeni.
On to neće, naravno.
Ne bi se usudio.
A ovi će – posle strašnog SNS-mračenja o svim pitanjima (kad se on osvrne, jedino čime će se moći pohvaliti biće spomenik Nemanji ispred napuštene Železničke stanice) – krenuti da narodu pokažu kako se čini ono što su obećali.
Na Trgu Slavija u Beogradu 22. oktobra 2026. prof. dr Ilija Srdanović rekao je: „Naši mandati biće u vašim rukama, u rukama naroda.“
Studentska lista bi morala da ispunjava ono što su pobunjeni studenti dubinski razumeli
Dan kasnije, kad je oglašavao pobedu „hrabrosti nad strahom, nade nad ravnodušnošću, vere da Srbija može i mora drugačije“, akademik Radomir Saičić (priča se da bi mogao biti predsednički kandidat SL) odlučno dodaje: „A sutra?
Ozbiljan, odgovoran i težak posao izgradnje Srbije u kojoj zakon važi jednako za sve, u kojoj se istina ne kažnjava, u kojoj se znanje poštuje, u kojoj mladi vide svoju budućnost i u kojoj nijedan čovek ne mora da se plaši zato što misli drugačije.
Nećemo zaboraviti da vlast nije privilegija već odgovornost prema narodu.“
A srpski narod je, što reče Galovej, „jedinstven narod i sviđa im se to što je tako“.
Tako su, npr., odlučno ustali da sahrane svog generala.
I to nije iznenađenje.
Rasim Ljajić, predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, reče Bi-Bi-Siju na srpskom da u istraživanjima koja su redovno sprovođena „nikada procenat ljudi koji smatraju da je Mladić heroj nije pao ispod 84 odsto“.
Studentska lista se u ovom slučaju baš čuvala da neko ne pomisli da se oni slažu sa svojim narodom!?
Nosilac Studentske liste dr Srdanović je u intervjuu za hrvatski portal „Indeks“ objasnio da je potpora za „evropski put“ u vreme Vučićeve tvrde i bučne kampanje za EU pala za 20 odsto, ali ne vidi „prepreku poboljšanju suradnje i nastavka europskih integracija“.
Hrvatizmi su Srdanoviću ubačeni pri prevodu na hrvatski, ali stavovi nisu.
Pa je, valjda, u skladu s tvrdnjom o „mandatu u rukama naroda“, nužna bar sumnja.
Ako manje od trećine Srba podržava „evropski put“, ovako presecati Gordijev čvor nije demokratski.
Bar mi naivni tako shvatamo šta je demokratska norma.
Najlakše je izvikivati velika obećanja.
Ali šta će se moći uraditi?
Da ne kažemo, šta se hoće raditi.
Čitaocu će pomoći neke male činjenice.
Među prvih 50 kandidata SL, čak njih 47 tokom 14 godina vladavine SNS nisu javno kritikovali politiku vlasti prema Kosovu i Metohiji i protivustavne sporazume o KiM
Kolega Marko Vukmirović (od onih koji su svim znanjem za promenu u Srbiji) radi u Americi, bacio se na izučavanje biografija prvih pedeset na Studentskoj listi: „Među prvih 50 kandidata SL, čak njih 47 tokom 14 godina vladavine SNS nisu javno kritikovali politiku vlasti prema Kosovu i Metohiji i protivustavne sporazume o KiM; nijedan od kandidata nije do sada pružio jasan i nedvosmislen odgovor na pitanje: Da li će Studentska lista obustaviti primenu protivustavnih sporazuma o Kosovu i Metohiji, ili će pak nastaviti sa njihovom primenom i time produžiti Vučićevu politiku prema KiM?; dva kandidata su javno podržala donošenje zakona o istopolnim zajednicama, a još jedan kandidat je ispoljio zalaganje za podršku uključivanju sodomskih (LGBTIQ+) sadržaja u osnovne i srednje škole; nijedan nije potpisao Zahtev 212 javnih ličnosti da se spreči zakon o istopolnim zajednicama.“
Kod mnogih ćete naći stipendije, donacije i sl. iz EU fondova; nekima „Fajzer“ plaća „honorare za usluge i konsultacije“, nekima je USAID podržavao projekte itd.
Ne, ovo nisu optužbe.
Izabrani moraju imati priliku.
B. promeni mišljenje o ulozi vladike Nikolaja, jer on sad sedi u skupštini naroda kojem je Nikolaj svetitelj.
Uostalom, već je iznenadio na RT-u.
„Sankcije male Srbije Rusiji ništa ne bi promenile, ali bi simbolički bile jako loše“, rekao je Bakić i ponovio da Srbija neće uvoditi sankcije Moskvi.
Mi smo pred ove izbore imali dilemu: ili ćemo ostati u Vučićevoj agoniji koju je on tako dramatično uvećavao svakodnevno, ili ćemo se ponovo suočiti s haotičnošću, koju mi znamo kao dosovsku.
Oni koji će sedeti u Narodnoj skupštini morali bi imati na umu to naše – dosovsko iskustvo.
Rušimo stari sistem, kako reče onaj Francuz.
Vučić je kolateralna šteta.
U novom sistemu je besmisleno oživljavati dosovštinu, predavati se zovu zvanom „Šesti oktobar“…
Iz eksperimenta koji je dokazano, na našim leđima i mozgovima, bio promašaj.
Važno nam je da uspete.
I da se većina sumnjičenja i dileme u vas pokažu netačnim.
Pa ćemo se videti.
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/Dejan Krsmanovic – Protest walk in Čačak/CC BY 2.0
Hajde sela, da se pamte dela.
Niz sokake nek' se čuje, stiže mladost, tu je.
Mladost peva, bolju zemlju sneva.
Hajde braćo, kako znamo, da je sačuvamo.
Hajde zemljo, kako znamo, da je sačuvamo.
Nikada ni jedna verzija ove pesme nije imala ovako zvezdan trenutak i ovako masovnu publiku.
Preinačeni tekst se pokazao kao čisto marketinško zlato.
To Vučiću nisu mogli da smisle ni skupi izraelski savetnici, ni Toni Bler, ni Krle.
Vladar koji je mislio da zna sve o propagandi nije imao odgovor na jednu staru melodiju, još stariji ritam i nove reči koje, kada ih peva kosmati profesor, deluju i kao politička poruka i kao poziv da se uhvatiš u kolo.
Nije ovo prvi put da pesma Ajde Jano doživljava radikalnu tekstualnu reinterprentaciju.
Pre dvadesetak godina Asim Sarvan je snimio verziju u kojoj se kaže: Ajde Jano, kuću da ne damo.
Dakle, odbrana kuće umesto prepuštanja muzici.
Tačno na tom tragu je i profesor Čupić kada snažnim, ali pomalo lomnim glasom peva pred stotinama hiljada ljudi na Slaviji o mladosti Srbije: Hajde zemljo, kako znamo, da je sačuvamo.
Košarkaškim žargonom rečeno, u utakmici bez sudije sa nadmoćnijim i siledžijskim timom, studentski pokret je ubacio čistu trojku sa centra u finišu meča.
Ko god je bio u Beogradu pred izbore, nije mogao da zaobiđe zarazni refren koji je dopirao iz stanova, sa mobilnih uređaja, iz tramvaja i kafana.
Pevali su ga zborovi i grupice mladih.
I meni se stalno vrteo kroz glavu, dok sam pio kafu, nešto čitao ili šetao.
„Tri poljupca za sreću“, narodnjak koji je 1985. otpevala glumica i pevačica Snežana Savić.
Početkom oktobra Savićka se pojavila na predizbornom skupu Srpske napredne stranke u Beogradskoj areni i izjavila da godinama glasa za SNS i da podržava Aleksandra Vučića.
Ironija sudbine je htela da se ona i njena pesma nađu na suprotstavljenim stranama, pošto je pesma postala jedan od prepoznatljivih muzičkih simbola studentske kampanje.
Studentska lista se na izborima nalazila pod rednim brojem tri.
Prvobitno zamišljena kao ljubavna priča o prevari i pomirenju, pesma je, za razliku od tradicionalne melodije Ajde Jano dobila političko značenje bez promene teksta i refrena.
A zašto bi se nešto menjalo, kada se u pesmi kaže „Lagao si sve, lagao si sve“ ?
Ili „neću jedan, neću dva“ – to su bili redni brojevi lista naprednjaka i socijalista.
Ili – „ništa manje neću jer tri su za sreću“.
Politički propagandisti i spin doktori znoje se nad svojim tabelama i algoritmima tražeći takvu vrstu melodične asocijativnosti koja nepogrešivo prenosi poruku na najkraći i najzabavniji način.
Refren kao da je bio stvoren za klipove na društvenim mrežama.
To je postala narodna zabava u funkciji predizborne kampanje.
Karnevalistička euforija uz šeretsko namigivanje.
I to je bio marketinški šah-mat.
Najverovatnije ovaj hit ne bi imao toliko uspeha unutar pokreta mladih ljudi da 2009. nije napravljen remiks.
Srpski muzičar i producent Milan Stanković je u projektu SevdahBABY spojio balkansku popularnu muziku sa elektronskim zvukom, fankom, diskom i klupskom muzikom.
Jedan od njegovih najvećih hitova je bila obrada ove pesme „Tri poljupca".
Generacija Z je dobila verziju na svom jeziku.
Lijte kiše milion godina
Još jedna pesma koja je vaskrsla na protestima zove se „Nedelja je svanula“.
Širu popularnost stekla je i zahvaljujući filmu Tesna koža 3. Zorica Marković snimila ju je 1988.
Tekst je napisala Marina Tucaković.
Pesma govori o ženi koja gleda kako se muškarac kojeg voli ženi drugom.
„Lijte kiše, hladne vode, dragi ode, dragi ode".
Studentski pokret je na svoje skupove ugradio performativne elemente iz koncertnih rituala.
U jednom trenutku svaki izvođač prekine sa pevanjem da bi se čula publika kako peva.
Tako su za pultom uvek zaustavljali muziku posle prvog dela refrena – Lijte kiše, hladne vode… a iz hiljada grla se čulo gromko i složno – Vučić ode.
Ne samo zbog nadmoćnog muzičko-političkog marketinga.
Ali i zbog toga.
Na samom početku studentskih protesta sve nas je dirnula druga pesma.
„Za milion godina” jedan je od najznačajnijih muzičkih projekata jugoslovenske rok i pop scene osamdesetih godina.
Nastala je 1985. kao deo međunarodne humanitarne akcije za pomoć gladnima u Africi.
Izvodila ju je YU Rok Misija.
Iza tog imena okupilo se sve što vredi u jugoslovenskom pop-roku.
Uz 150 000 primeraka časopisa Rok bio je i taj nosač zvuka.
Usledio je veliki koncert na Marakani.
Moja generacija je to pratila na televiziji.
Osećali smo se delom sveta.
Više od četiri decenije kasnije beogradski Fakultet dramskih umetnosti – tamo je sve počelo – napravio je obradu ove stvari sa delimično izmenjenim tekstom.
Snimljen je spot sa porukom: „Nije kraj ni za milion godina.
Kraj je kad mi kažemo.“ Proročke reči.
Više ne boj se, svi uz studente
i nek ti ljubav snagu da, deo svoga mladog sna.
Nikad ne boj se, sve do pobede
deca u nama znaju sve, grade put u nove sne.
I do mene je došla ta poruka, pokrenula nešto u meni.
Naročito kada sam čuo kako je peva hor učenika učenika i profesora novosadske Muzičke škole „Isidor Bajić“.
Sledile su stvari kao što je „Zemlja" benda EKV, i himnična „Vostani Serbije".
Već tada mi je bilo jasno da naprednjačka strana ima ozbiljan problem.
Ljudi koji pevaju dok se bore protiv nadmoćnog, bahatog i nasilnog protivnika, brže nađu put do svačijeg srca.
Red je da se setimo čoveka koji je tada, pre više od četiri decenije, napisao tekst u kojem se kaže:
Kada strašne bure zaprete da razbiju tvoj mali brod
kada reči šture pokušaju da nađu izgovor
jedna ruka traži te i želi da ti da
dodir nežnosti za bar milion godina…
Autor je Mladen Popović, novinar, dramaturg, televizijski urednik i jedna od važnih ličnosti muzičkog programa Televizije Beograd.
U vreme nastanka pesme uređivao je emisiju Hit meseca.
Upravo je on pokrenuo inicijativu za jugoslovensko učešće u međunarodnoj humanitarnoj akciji.
Godine 1996. i 1997, tokom velikih građanskih protesta u Srbiji, Popović je podržao demonstracije i javno kritikovao način na koji je RTS izveštavao o njima.
Morao je da ode sa televizije.
Otuda je neka vrsta istorijske pravde, da je generacija njegovih unuka zapevala njegovu pesmu na protestima.
I naposletku – Oslobođen želja – Freed from Desire.
Pesma koju je napisala i 1996. snimila Gala, italijanska pevačica koja živi u Bruklinu.
To je bio prvi singl sa njenog debitantskog albuma Come into My Life.
Pesma je postala hit u mnogim evropskim zemljama.
Ja sam devedesetih gazio svoju prvu deceniju u Nemačkoj.
Ponekad bih krajičkom oka pogledao Galu na muzičkom programu koji je danonoćno emitovao MTV.
Ni ona ni ja nismo mogli da naslutimo da će tačno tri decenije kasnije u Srbiji hiljade mladih ljudi uz njenu pesmu pretvarati proteste u žurku.
Gala je jednom rekla da je njen prvi momak, član senegalskog nacionalnog baleta, živeo u Harlemu zajedno sa drugim Senegalcima u teškoj neimaštini.
Ali imao je snove, zajednicu i bio je srećan.
Za razliku od dobrostojećih Amerikanaca, razjedenih svojim ambicijama.
To je bio okidač za pesmu u kojoj se kaže da ljubavnik nema novac i moć, ali ima čvrsta uverenja.
„Ljudi žele sve više i više“.
A on je „oslobođen želja, uma i čula pročišćenih".
Sreća je povezana s tim koliko smisla ima naš život, a ne s tim koliko toga posedujemo, rekla je Gala u jednom intervjuu.
Pesma ima refren koji može da razume svako, jer – nema reči: Na-na-na-na-na-na-na, na-na-na, na-na-na.
Upravo uz taj refren studenti iz čučnja ustaju u ludi i haotični ples, koji je slika čiste životne radosti, svojstvene svakoj mladosti.
I ta slika mase dobro raspoloženih mladih ljudi koji od ulice prave plesni podijum bila je i ostala – politička poruka mrzovoljnom, sklerotičnom sistemu koji odbija da se nasmeši.
Gala je bila na poslednjem izdanju Egzita prošle godine.
Pre nego što je zapevala ovaj svoj hit, rekla je na srpskom: „Srbijo, ustani za svoja prava!
Pokaži svetu da narod ima moć!“.
I Srbija je poslušala jednu Italijanku iz Bruklina, koja je pevala o Senegalcu imunom na pare i srećnom jer ima ljubav, drugare i čvrsta uverenja.
To je taj strani uticaj, zar ne?
Samo nije onakav kakvim ga vide propagandisti vlasti sa pameću koja nije u stanju da razume mladost.
Studentski pokret je marketinški do nogu potukao vlast, koja je verglala uvek istu, agresivnu pesmu, prilagođenu jednom narcisoidnom čoveku.
Zalud upodobljeni mediji i armija botova.
Trijumf se zapravo desio mnogo pre stvarne pobede Studentske liste.
Životna filozofija pokreta je inkluzija.
I Egzit i Guča.
U to ne spada samo muzički repertoar.
Jake slike poput Gavrila koji nosi krst i kaže da krst nosi njega.
Ili momak pod šajkačom i devojka sa hidžabom koji se suštinski obraduju jedno drugom.
Ili fizionomija mirnog, stasitog studenta kojem se u lice uneo zadrigli udbaš.
Simbole koje je vlast skoro deceniju i po zloupotrebljavala, mladi ljudi su s lakoćom prenamenili.
Oprali ih od toksičnosti.
To nije simulirana već prava iskrenost.
Moćno predizborno oružje u zemlji čija je stvarnost bila zarobljena u mreži spinova.
Ta iskrenost je nužno transgeneracijski dodirnula sve ljude koje nije baš do kraja pregazilo vreme.