“Dok revolucionarni teror ukida pravo, tranziciona pravda ga vraća”
Razliku između terora i pravde nikada nisu shvatili. I dok se autokratska imperija bivšeg režima ruši kao kula od karata, njihova se retorika, baš kao i njihove zakulisane radnje, nimalo ne razlikuju od onih starih, ratnohuškačkih iz devedesetih i one, gotovo dijabolično, inverzivne prethodnih četrnaest godina.
Mukotrpni poduhvat uspostavljanja pravne države i zakonskog evakuisanja društva iz obruča mafijaške hobotnice, ovih su dana (a prošlo je tek šest dana od osvajanja slobode) nazivali – “revolucionarnim terorom”. U to kako taj “teror” zapravo izgleda, sada može da se uveri svaki zainteresovani građanin (ne samo Srbije), na sajtu raspadsistema.com, pod odrednicama “hapšenja”, “krivične prijave, “ostavke”…
Samo u poslednjih par sati na sajtu su se pojavile informacije: 19:42, prema pisanju Vremena, koje prenosi Borski medij Tebrizam, privedena je grupa muškaraca snimljenih kako iz filijale Fonda PIO u Boru iznose dokumentaciju; prema istom izvoru nalaze se u Policijskoj upravi Zaječar, a zvanične potvrde još nema; 15:37, Tužilaštvo za organizovani kriminal zatražilo je od SBPOK-a hitnu proveru poslovanja Alta banke i odgovornih lica u Narodnoj banci Srbije zbog mogućeg odliva novca u inostranstvo, a Narodna banka je Tužilaštvu za organizovani kriminal podnela krivičnu prijavu protiv banke i više njenih odgovornih lica; 13:43, na Pravnom fakultetu u Beogradu, u najvećem amfiteatru pronađeni su uređaji za tajno audio-vizuelno snimanje, policija je obavila uviđaj i oduzela opremu radi veštačenja; ko je postavio uređaje nije poznato, a rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić tvrdi da je to “dokaz da je odlazeća vlast bila spremna da se, kršeći zakon, obračunava sa svojim neistomišljenicima”; na sajtu u ovom trenutku postoje podaci o devet hapšenja, šezdeset ostavki i četrdeset i šest krivičnih prijava.
Priča o manipulativnom nerazlikovanju “revolucionarnog terora” i tranzicione pravde nije specifičnost Srbije. Reč je o već viđenoj zameni teza kojom svrgnuti režimi pokušavaju da stave znak jednakosti između pravde i osvete, s vrlo banalnim i predvidljivim ciljem – diskreditacijom svake odgovornosti za počinjena nedela prema građanima, društvu i državi. O razlici između “revolucionarnog terora” i tranzicione pravde, pripadnici i saradnici bivšeg režima će, izvesno, dosta toga naučiti u narednom periodu.
Za sve one građane koji nisu kršili zakon, a koji su svojim glasovima na izborima podržali Aleksandra Vučića i, do 25. oktobra, vladajuću stranku, dezinformacija o “revolucionarnom teroru” mogla bi da znači ulazak u polje masovne panike. Jer je revolucionarni teror osveta bez pravila, u kojoj nema zakona i nema suda, u kojoj nema odbrane i u kojoj presudu donosi novouspostavljena vladajuća većina.
Revolucionarni teror takođe podrazumeva postojanje neiznijansirane kolektivne krivice zbog koje se kažnjavaju velike grupe ljudi: svi članovi stranke, svi zaposleni u firmama, sve sudije, bez obzira šta je ko od njih konkretno uradio.
Budući da cilj revolucionarnog terora nije pravičnost već strah, kazne su javne, brutalne i neproporcionalne. I – kažnjavanju nema kraja, a ono obično počinje proglašavanjem narodnih neprijatelja. Uočljivo je da se svi elementi definisanja revolucionarnog terora, ukoliko se vratimo u 2012. godinu, mogu prepoznati upravo u periodu u kojem je počela vladavina Srpske narpredne stranke i njenih političkih kolaboranata.
Proces koji je upravo počeo u Srbiji mogao bi se, međutim, označiti kao početna faza tranzicione pravde, ili, jednostavnije, uspostavljanje zakonitosti nakon dugog perioda bezakonja. A to znači da će se sudski procesi realizovati po postojećim krivičnim zakonima i Ustavu i da će postojati individualna a ne kolektivna krivica.
To dalje znači da se neće suditi SNS-u ili policiji, kao grupi, već konkretnim osobama za konkretna dela. Cilj ovog procesa je istina, a ne sejanje iracionalne mržnje. Cilj je, u konkretnom slučaju, i da se utvrdi kako su uzurpirane institucije i kako je država otimana od građana.
Teško je pretpostaviti da bivši čelnici autoritarnog režima u Srbiji ne znaju ove elementarne činjenice. Otkud onda teza o “revolucionarnom teroru”, koja je ovih dana glavna tema svih nastupa Aleksandra Vučića? Priroda svih autoritarnih režima je da dugo traju, ali se brzo urušavaju. Suočen sa munjevitim krahom sopstvene političke arhitekture, bivši autokrata pokušava da iz defanzivne pozicije pređe u ofanzivu i da tematizacijom navodnog “terora” postigne najmanje tri cilja. Prvi je relativizacija – ovo nije ništa novo, u političkoj kulturi i istoriji Srbije se to dešava uvek kada se menja vlast (posle dinastičkih prevrata, posle Drugog svetskog rata, posle pada Miloševića, i sl.).
Takvom interpretacijom se vrši moralno diskreditovanje onih koji će biti u prilici da sude, jer se svode na puke instrumente političke osvete. Drugi cilj je zastrašivanje i mobilizacija sopstvenog stranačkog aparata – ako dođu po mene, doći će i po sve vas. Zato ostajući uz mene, spašavate i sebe. Konačno, treći cilj ove argumentacije je – dalje zastrašivanje građana. Pretpostavka je da je građani, nakon četrnaestogodišnjeg pravnog haosa i političke arbitrarnosti, ne mogu da apsorbuju dodatnu dozu nestabilnosti i manifestacije političke nadmoći.
Međutim, bivši autokrata previđa bitnu razliku. Dok revolucionarni teror ukida pravo – tranziciona pravda ga vraća. Zakon koji važi za sve je jednostavna šifra za demontažu makabričnog sistema. Kula od karata se nezaustavljivo ruši. Za to je bilo potrebno samo skinuti glavnu kartu.
(Antena M, foto: Autonomija)
