Zapisi iz još uvek pomračenog grada o fenomenu političke ljubavi koja traje koliko i funkcija Postoji jedna zanimljiva osobina političkog života kod nas: neki ljudi ne menjaju mišljenje kada se promene okolnosti, već… Ceo tekst
Zapisi iz još uvek pomračenog grada o fenomenu političke ljubavi koja traje koliko i funkcija
Postoji jedna zanimljiva osobina političkog života kod nas: neki ljudi ne menjaju mišljenje kada se promene okolnosti, već menjaju okolnosti u kojima pokazuju svoje mišljenje. A ponekad, kada se okolnosti dovoljno promene, promene i mišljenje, fotografije, prijatelje, pa čak i sopstvenu prošlost. Tako smo poslednjih godinu dana imali priliku da na ulicama Šapca, ali i mnogih drugih gradova u Srbiji, gledamo gotovo isti prizor. Stranački štandovi, nekoliko prepoznatljivih majica, zastavice, osmesi za kameru i obavezna fotografija koja će poslužiti kao dokaz da se nešto radi. Nije bilo naročito važno da li je neko zaista imao šta da kaže građanima, da li ga je neko nešto pitao ili da li je razgovor uopšte postojao. Važno je bilo da fotografija bude napravljena i da stigne tamo gde treba, u Kabinet stranke. A onda bi usledio i obavezni tekst, gotovo identičan od grada do grada, od jutra do jutra: “razgovarali smo sa sugrađanima, čuli njihove probleme, potvrdili podršku politici Aleksandra Vučića i nastavili da radimo u interesu građana.” Činilo se da je ljubav prema vođi neupitna, a odanost bezgranična. Posebno kod onih koji su imali razloga da budu zahvalni sistemu koji im je obezbedio direktorske i druge funkcije. Njihove objave bile su još svečanije. Bilo je tu zaklinjanja, velikih reči, obećanja o vernosti i fotografija koje su više ličile na lične iskaznice političke pripadnosti nego na spontano izražavanje uverenja. A onda su došli izbori. I dogodilo se nešto što bi, da nije toliko ozbiljno, bilo gotovo komično. Štandovi su nestali. Majice su se povukle iz javnog života. Aktivisti su prestali da se okupljaju, a društvene mreže, do juče preplavljene političkim porukama, odjednom su utihnule. Neki su zaključali profile, drugi uklonili ili promenili fotografije na kojima su se do juče ponosno predstavljali kao najodaniji čuvari stranačke politike. Umesto politički obojenih objava pojavile su se neutralnije fotografije, porodični prizori, verski motivi i poruke koje nikoga ne obavezuju ni na šta. Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da nikada nisu stajali pored štandova. Kao da nikada nisu veličali vođu. Kao da njihove jučerašnje reči i fotografije pripadaju nekim drugim ljudima. Tu se, zapravo, otvara mnogo zanimljivije pitanje od onoga zašto su nestali stranački štandovi. Da li je nestala ljubav ili je samo nestala potreba da se ona javno dokazuje? Jer, ako je politička pripadnost bila stvar uverenja, poraz na izborima ne bi trebalo da bude razlog za povlačenje. Čovek može da izgubi izbore, ali ne mora zbog toga da se odrekne svojih stavova. Može da promeni mišljenje, ali bi bilo pošteno da objasni zašto. Može da prizna da je pogrešio, ali bi bilo ljudski i odgovorno da to učini javno, naročito ako je prethodno javno ubeđivao druge u ispravnost svoje politike. Međutim, kod nas se izgleda neguje jedna druga politička disciplina, prilagođavanje pobedniku. U toj disciplini nije najvažnije šta mislite, već ko je trenutno u mogućnosti da vam obezbedi položaj, platu, uticaj ili privilegiju. Politička uverenja postaju promenljiva kategorija, a lojalnost se meri trajanjem funkcije. Dok je vlast sigurna, sigurni su i stavovi. Kada se vlast zaljulja, počinje tiho preispitivanje, a kada izgubi, nastupa period političke hibernacije. Naravno, ne treba sve ljude koji su bili na štandovima stavljati u isti koš. Među njima sigurno ima i onih koji su iskreno verovali u ono što su zastupali, kao i onih koji su možda samo izvršavali naloge. Ali posebnu pažnju zaslužuju oni koji su sa pozicija javnih funkcionera i direktora najglasnije promovisali stranačku politiku, a sada se ponašaju kao da sa tim nemaju nikakve veze. Funkcija, naime, nije nasledstvo, niti lična imovina. Direktor javnog preduzeća, ustanove ili gradski funkcioner ne bi smeo da zaboravi da ne predstavlja stranku koja ga je postavila, već instituciju i građane čijim novcem se finansira njegov rad. Zato je pitanje njihove odgovornosti mnogo ozbiljnije od pitanja da li će ponovo obući stranačku majicu ili vratiti staru profilnu fotografiju. A šta je sa onima koji su se već spremili za novo političko odelo? Ne treba sumnjati da će biti pokušaja. Naš politički prostor odavno poznaje veštinu preletanja, presvlačenja i naknadnog objašnjavanja kako je neko oduvek bio na pravoj strani istorije. Neki će se verovatno predstavljati kao ljudi koji su sve vreme imali rezerve, samo ih nisu javno iznosili. Drugi će tvrditi da su bili tu zbog građana, a ne zbog stranke. Treći će možda otkriti da su oduvek bili bliski idejama promena. Ipak, postoji jedan problem za takve političke putnike: studentska lista nije klasična stranka sa jednim liderom kome se može položiti zakletva, niti je promena majice dovoljna da se izbriše prethodna biografija. Još važnije, građani bi konačno morali da nauče da pamte. Ne samo šta je ko govorio juče, već i šta je radio onda kada je imao moć, funkciju i priliku da nešto promeni. Jer politička odgovornost ne prestaje onog trenutka kada prestanu da rade stranački štandovi. Možda će ulice jednog dana zaista poželeti naprednjaka. Ne zbog stranke, ne zbog vođe, već zbog čoveka koji će izaći pred građane, saslušati ih, razgovarati sa njima i odgovarati za ono što radi. Ali takav čovek neće biti prepoznatljiv po majici, zastavici ili fotografiji sa štanda. Prepoznaće se po tome što neće morati da dokazuje lojalnost jednom čoveku da bi obavljao posao za sve građane. Do tada, ostaje nam da gledamo neobičan prizor: ljudi koji su do juče bili najglasniji u odbrani jedne politike danas se trude da budu što tiši, što neprimetniji i, po mogućnosti, što manje prepoznatljivi na starim fotografijama. A funkcije? E, njih se već mnogo teže odriču. Izgleda da je kod nekih politička ljubav prolazna, ali je ljubav prema direktorskoj fotelji večna. Ulice će, možda, poželeti naprednjaka, ali naprednjaka, bar ovakvih kakve smo gledali poslednjih godina, odjednom više nema. Ivan Kovačević
