Promašili smo 88. Promašili 91. Promašili 93, 92, 93. Promašili 94. i 96. Promašili čak i 2000. godine, iako smo imali najbolju vladu u istoriji ove zemlje, a to je DOS-ovska vlada koja je vratila ovu zemlju, evropske i… Ceo tekst
Promašili smo 88. Promašili 91. Promašili 93, 92, 93. Promašili 94. i 96. Promašili čak i 2000. godine, iako smo imali najbolju vladu u istoriji ove zemlje, a to je DOS-ovska vlada koja je vratila ovu zemlju, evropske i svetske institucije, ali smo i tada morali da guramo kamen, a ne politiku. I tada smo morali tako da se najbolji skrivaju, da bi oni što ne razmišljaju svojom glavom glasali za manje zlo, pa smo nekako uspeli to da izguramo 12 godina.
Tih 12 godina su jedino vreme demokratije u ovoj zemlji. Od tada imamo radikale na vlasti, talibane na vlasti, od tada više nemamo izbore, od tada imamo puku glasanje, nasilje i prebijanje. Mi danas u Srbiji smo svedoci naknadne pameti. Oni koji nisu smeli da glasaju za evropske i građanske vrednosti, danas su ti koji nas napadaju jako sa svih strana. I kako je Zdravko rekao, lako je bilo kad smo imali radikale protiv sebe. Znaš koje je ispred sebe, ispred tebe, čuvaš leđa za zid i znaš odakle će ti pucati. Mi danas ne znamo odakle ti meci dolaze.
Mi danas treba debatujemo sa ljudima koji su do juče bili u istom poslaničkom klubu. Sa ljudima koji su dobili poslaničko mesto zbog meka srca Dragana Đilasa. Ljudi koji nemaju ni srama, ni stida. Imamo pet lista, ne računajući manjinske – talibane, imate SPS, SL, NDSS i nas, i čuda jedina jasno proevropska lista smo mi. Da li je moguće da smo ni takav narod koji ne shvata da za svoje loše odluke mora plati cenu?
Šta treba da uradimo, shvatimo da jedino što imamo to je naš glas. I da ta odgovornost koju kao građani koji imamo mora da bude suverenitet i ideja kako ova država treba da izgleda. Rekli su mi nemoj da napadaš studentsku listu, evo večeras hoću. Ja imam to pravo. Sve je započelo na dva kilometra odavde. Započelo je tako što su prebijali ljude, što su gazili ne samo studente, nisam imao pojma da je dečko student. I nije bio prvi koga sam našao u toj situaciji. I znate ko je sutradan kad smo bili uhapšeni došao ispred suda i tužilaštva? Marinika, Bora Novaković. Odbornici, poslanici pokrajinskog parlamenta. Šta smo zaboravili? Ponašamo se kao zlatne ribice, čekamo da nas nahrane i da gledamo kroz ono staklo. Ponašamo se kao da ništa ne postoji pre onoga što se desilo pre dve godine.
Ponašamo se kao da se niko nije borio od 90. do danas. Imamo direktora medija, imamo novinare koji stave broj za koga će glasati. Sad vi više niste novinari? Vi više niste novinari. Vi ste urednici Srpske reči, Velike Srbije i vi ste propagatori. Vi više niste novinari. Nemate pravo da me u životu više išta pitate. Poruke koje dobijem od urednika koje sve znate – odustanite. Od čega mi da odustanemo? Od svojih vrednosti, svojih uverenja. Biće vas večeras 30… i da vas je bilo 10, održali bismo tribinu i zastupali naša uverenja, a ne 500. I danas imamo kamen za kupus.
A šta ćemo da radimo sutra? Ja ću da vam kažem šta radimo sutra. Srljamo u Enver Hodžinu u Albaniju. Nemojte da verujete, ali to može se desi. Nemojte da budete zabludi, to može se desi. Albanija nije geografsko slepo crevo Evrope, nego deo Evrope. Ona dupla žica na severu postavljena je od najboljeg prijatelja Aleksandra Vučića, Orbana, dvostruka sa strujom unutra. Takva će da bude prema Hrvatskoj, pa na zapadu prema Bosni, pa Crnoj Gori, pa na Kosovu, pa ovamo na istoku prema Rumuniji i Bugarskoj. I ostaćemo da živimo ovde bez milion mladih ljudi kad se za deset godina pojave neke nove okolnosti, neke nove šanse koje smo propustili. Ko će da radi? Ko će da promišlja? Ko će da obrađuje zemlju? Ko će da gaji stoku? Ko će da budi inženjer?
Živećemo od deviznih doznaka kao što živimo decenijama unazad. Ova zemlja propuštenih šansi, ulazi u poslednju šansu koju ima. Posle ovoga se zatvaraju vrata Evropske unije. Nema više. Stvari koje se komplikuju ispred nas, u vezi sa američkiim izborima i svega ostalog, dramatično će promeni okolnosti u kojima se nalazimo. O tome niko ne priča. Da li znate da ćemo ostati bez 110.000 radnih mesta iz automobilske industrije? To su sve uglavnom nemačke i francuske firme. Dragan je pričao u Beogradu. Jasna Matić je tu negde iza mene, nekadašnja direktorica SIEPA-e.
Prvi investitori su došli u ovu zemlju tek kad smo imali jasan evropski put. Kad smo pokazali da idemo ka Evropi, uskladili svoje propise sa evropskim propisima tada su počele dolaze kompanije ovde. Mi nema sopstvenih sredstava, ne investiramo. Naša privreda nema sopstvena sredstva da investira u kapitalne investicije i nova radna mesta. Mi moramo da jurimo ono što će Marinikin zadatak biti, da jurimo da vratimo pare od korupcije. U Vojvodini je glasalo 28 posto ljudi za taj ustav. Puštali su drugi dan Boj na Kosovu na Pinku, samo nekako da nas mobilišu da glasamo za taj ustav. Taj ustav po Marijani Pajvančić ima 200 grešaka. Nijedan ustavni sud ne može presudi kako treba, pošto je u jednom stavu jedno, a u drugom stavu je nešto potpuno oprečno.
Ali taj ustav jedini imamo. I njega moramo se držimo. Njega se ne drži ni Vucić, a izgleda ni ovi studentski kandidati koji kažu da ćemo imati demokratiju kojom ćemo uskratiti pravo narodnim poslanicima da misle svojom glavom. Pa šta je ovo? I treba je ćutimo. Na šta da ćutimo? Da ćemo imati referendum o Evopskoj uniji? Pa naravno ćemo imati referendum po završetku procesa integracija. To su imale skoro sve zemlje po završetku proces integracija. Nećemo uvesiti sankcije Rusiji. To znači izolaciju. To vam znači gubitak 110.000 radnih mesta. To znači gubitak 5,3 milijarde evra od izvoza od prerađivačke industrije i poljoprivrede. Nema para za poljoprivredu. Nema para za penzije. Nema para za zdravstvene radnike i za obrazovanje. Odabrali ste da budete izolovani. Enver Hodžina Albanija. Imate jednu vrlo simptomatičnu situaciju.
Imate taj pristojan svet za koji držimo da je proevropski. I oni kad se pojave na medijima imaju message box gde pričaju ove glupost – referendum u nekom trenutku itd. A onda se pojavi pravi glasnogovornik te liste. To je onaj dečko ljotičevac, što je bio sa mnom u Utisku nedelje. Kada se on pojavi u medijima, a vrlo često u medijima, on kaže kakve sankcije Rusiji ne dolazi u obziru, kakva Evropska unija ne dolazi u obziru. A kad sam čuo da je kandidat za ministra prosvete. Pa ne, ne dolazi u obzir. Da takvi budu ministri prosvete. I za kraj, mi smo ekipa ljudi koje je donela važnu odluku, ne zato što mislimo da ćemo uzetimo milion glasova. Mi znamo da milion glasova u Srbiji postoji koji su proevropski. I znamo da postoji milion glasova ljudi koji uvek i u pola noći veruju da Srbija treba da bude Evropska unija. Mi smo u okolnostima koje su teške, u politici su emocije nekada najvažnija stvar. I anticipacija je realna stvar, ona slika koja je na terenu.
I pored svega toga doneli smo odluku da se kandidujemo. I da se kandidujemo jasnom politikom jasnih poruka. Poruka kako će izgleda Srbija sutra. Kako će izgledati plate prosvetnih radnika, plate lekara. To je najvažnija stvar na svetu. Mene interesuju kako ćemo napravimo stanove za lekare i prosvetne radnike. Ne interesuje me da li ćemo kupiti deset borbenih aviona koji nam ovom trenutku ne trebaju u zemlji od 6 miliona ili 5 miliona stanovnika.
Mene interesuje kako će Vojvodina, koja je prvi put u istoriju ispod 2 miliona stanovnika i Subotica prvi put u istoriji ispod 100.000 stanovnika, vratiti te ljude nazad. Mene interesuje kako ćemo stvarati nove kompanije kao u vreme Demokratske stranke, kad smo mi vršili vlast. Gomila kompanije je napravljena ovde. I znate kako su nastale? Uz pomoć državnog aparata, znanja i Evropske unije. Sve što gledate u Novom Sadu, pa čak i tužilaštvo, policija, sve je napravila EU. I mi se pitamo kako ćemo dalje. Čak i zatvore u kojima sam ležao, sve ćelije su renovirane, osim Klise. I tu ćemo im pomoći da EU renovira i Klisu. I za kraj… To veče, dva kilometra odavde, nikada vam ne pričamo o sebi, ali sad moram da kažem. Nekoliko puta sam intervenisao, nije bio prvi protest kako huligani, narko-dileri i ubice, policija koja je u civilu, tuče i maltretira ljude. Meni je dotrčala devojka koja je imala razbijenu arkadu i rekla mi je, brat ili dečko mi je prebijen, gospodine Ješiću možete li se umešati. Ja sam pritrčao. Sreća pa su bile kamere, reče neko da još uvek nisam aboliran. I reagovao sam, videli ste kako sam reagovao. I to nije problem, to bi većina vas uradila.
Problem je onih dvesta koji su držali telefone i snimali. To je problem. E, mi smo, ako smem da dozvolim sebi da kažem ono što sam ja tada uradio, to smo mi danas. Ovi što snimaju su skriveni za nekih drugih poruka, imaju drugačije namere i nemaju nameru da promene ovu zemlju. I zato, pamet u glavu, mi se kandidujemo zbog ideologije i politike i zbog ljudi. I naša politika nikad neće prestati da postoji. I nadam, se posle 25, u većini.
