Sve vesti
Foto iz članka: Forbes SrbijaEkspresno preuzimanje javnih funkcija nakon izbora je uslov za restauraciju pravne države i minimiziranje štete od tajnih ugovora i štetnih zakona
Pregled vesti
Zajednički tekst
Rečenice koje prenose svi mediji.
Veče 25. oktobra nam je donelo dugo priželjkivanu promenu. Ta promena je toliko velika da je premalo nazvati je smenom vladajuće političke partije.
Od nje građani Srbije očekuju slobodu i pravdu, koje nam je godinama oduzimala jedna bahata i nasilna grupa sugrađana odmetnutih od zakona. Sugrađana koji su uzurpirali sve nivoe i segmente javne uprave i rastočili pravni poredak naše države po recepturi Cosa Nostra, sicilijanske organizacije koja je na sreću Italijana delovala uglavnom regionalno.
Omamljeni ovom epskom pobedom dobra nad zlom, već sutradan smo se probudili u strepnji da nam sloboda i pravda opet mogu iskliznuti iz ruku. Baš kao onog davnog 12. marta 2003, kada su sproveli egzekuciju naše nade u bolju budućnost.
Različita su kratkoročna očekivanja građana koji su tokom noći 25. oktobra slavili pobedu Studentske liste nad listom SNS-a. Pobedu školovane mladosti nad crnokapuljašima.
Ceo uporedni tekst1 rečenica u više medija, 170 samo u jednom
Tekst iz 2 članka. 9 rečenica prenose svi.
Još 4 rečenice koje prenosi samo po jedan medij
Ekspresno preuzimanje javnih funkcija nakon izbora je uslov za restauraciju pravne države i minimiziranje štete od tajnih ugovora i štetnih zakona
Autor: Đorđe Vukotić, advokat i konsultant za regulatorne reforme
Pao je i šta sad?
Izdvajamo najčitanije vesti portala Forbes Srbija.
Veče 25. oktobra nam je donelo dugo priželjkivanu promenu.
Ta promena je toliko velika da je premalo nazvati je smenom vladajuće političke partije.
Od nje građani Srbije očekuju slobodu i pravdu, koje nam je godinama oduzimala jedna bahata i nasilna grupa sugrađana odmetnutih od zakona.
Sugrađana koji su uzurpirali sve nivoe i segmente javne uprave i rastočili pravni poredak naše države po recepturi Cosa Nostra, sicilijanske organizacije koja je na sreću Italijana delovala uglavnom regionalno.
Omamljeni ovom epskom pobedom dobra nad zlom, već sutradan smo se probudili u strepnji da nam sloboda i pravda opet mogu iskliznuti iz ruku.
Baš kao onog davnog 12. marta 2003, kada su sproveli egzekuciju naše nade u bolju budućnost.
Koja su očekivanja građana od pobednika ovih izbora?
Različita su kratkoročna očekivanja građana koji su tokom noći 25. oktobra slavili pobedu Studentske liste nad listom SNS-a.
Pobedu školovane mladosti nad crnokapuljašima.
Izvorne demokratije nad korumpiranom oligarhijom.
Još 165 rečenica koje prenosi samo po jedan medij
Penzioneri očekuju redovne penzije i niže cene osnovnih životnih namirnica.
Zaposleni u javnom sektoru očekuju hitnu smenu stranačkih jurišnika i kadrovika SNS-a, prestanak mobinga i zaradu u skladu sa radom.
Privatni sektor očekuje prestanak „burazerske“ ekonomije, reketiranja i nasilnog preuzimanja poslovanja.
Studenti očekuju pravo na besplatno školovanje i prestanak partijskog zapošljavanja.
Nekima je prioritet da ih vrate na posao, drugima da dosegnu pravdu za ubijene ili stradale članove porodice i prijatelje…
Pored pomenutih kratkoročnih očekivanja, pobednička strana će se odmah suočiti sa brojnim drugim problemima, koji većini građana nisu vidljivi.
Ja ću u domenu mojih kompetencija, a u duhu broja pobedničke liste, skrenuti pažnju na tri bitna problema, u odnosu na koje je nužno urgentno reagovati.
Prvi je u domenu ugovora štetnih za državu, drugi u domenu štetnih propisa, a treći u domenu „okovane“ javne uprave.
Odgovornost za efekte štetnih ugovora
Oligarhija koja je prethodnih 14 godina kontrolisala Srbiju, imala je mogućnost da nekontrolisano stvara obaveze na strani javnog sektora (države, autonomne pokrajine, gradova, opština, javnih preduzeća, agencija itd.).
To je činila netransparentno, često zaobilazeći kontrolne mehanizme države.
Primer su komercijalni ugovori koji su zaključivani sa klauzulom tajnosti, tj. poverljivosti.
Javnosti su najpoznatiji ugovori iz delokruga Ministarstva građevinarstva, kao što su ugovori u vezi sa izgradnjom Beograda na vodi i EXPO-a 2027, te izvođenjem radova na brojnim infrastrukturnim projektima, ali ih ima i u drugim oblastima (ugovori koji prate koncesije u oblasti energetike, rudarstva i saobraćaja, projekte u oblasti ekologije i nabavke medicinska opreme i sl).
U odnosu na isti projekat po pravilu postoji više ugovora, zaključenih u različitim fazama ugovaranja.
Obaveze na strani države su najčešće preuzimane od samog početka ugovaranja.
Čak i memorandum o razumevanju, koji državu uvodi u ugovaranje u vezi sa projektima, često stvara obaveze čije neizvršavanje može rezultirati arbitražnim sporom.
Upravo je prvi u nizu ugovora sa stranim partnerom, koji je najavljivao projekat Beograd na vodi, bio razlog zbog koga davne 2014. nisam prihvatio ponuđeno mesto savetnika, odnosno visokog funkcionera u ministarstvu nadležnom za građevinu.
Kako podržati, odnosno parafirati ugovor koji je očigledna „klopka“ za državu?
Ugovori sa privilegovanim investitorima su često praćeni lex specialisima, usvajanim bez javne rasprave i mimo kontole Sekretarijata za javne politike, a radi zaštite njihovih interesa.
Bitno je naglasiti da Vlada zastupa Republiku Srbiju kao pravno lice i raspolaže njenom imovinom, u skladu sa čl. 4. i 5. Zakona o Vladi.
Vlada po pravilu ovlašćuje resornog ministra da zaključi ugovore iz svog resora, u ime i za račun Republike Srbije.
U tom smislu bi najodgovorniji za zaključenje štetnog ugovora bio upravo ministar koji ga je potpisao.
A uz njega i oni koji su taj ugovor kontrolisali, u skladu sa svojim nadležnostima i angažmanom.
Ipak, zbog protivustavno uspostavljenog „jedinstva vlasti“ u Srbiji, svi značajniji ugovori su u prethodnom periodu zaključivani u skladu sa direktivama pristiglim iz Kabineta predsednika.
Ključne državne institucije su morale da obezbede promptno izveštavanje tog istog kabineta po svim pitanjima iz svoje nadležnosti, te da dostavljaju sve dokumente kojima raspolažu, kao i podatke čiji su upravljači.
Značajni resursi javne uprave su upotrebljavani upravo u funkciji zaključenja i praćenja implementacije ugovora, koji su u ime i za račun države zaključivani po instrukcijama iz tog kabineta.
Ta uigrana hijerarhija-mašinerija nekome može da deluje funkcionalno, ali podsećam da su navedeni poslovi izvan delokruga predsednika Republike Srbije.
Naime, u Srbiji i dalje po Ustavu važi civilizacijsko pravilo o podeli vlasti i delovanju u okviru zakonskih ovlašćenja.
Bitno je primetiti da ova neustavna praksa olakšava pravnu pretpostavku direktne odgovornosti bivšeg predsednika države i njegovog nabližeg tima za zaključenje ugovora koji se pokažu štetnim za državu i njene građane.
Ugovori štetni za državu su problem koji vremenom raste i usložnjava se
Ugovor može prouzrokovati štetu državi po više osnova.
Može biti tako sastavljen da drugoj strani otvara mogućnost naplate „naduvanih“ cena ili penala zbog neispunjenja obaveza koje država ne uspe da sprovede.
Primer ugovora kojima je država obavezana na izvršenje obaveza suprotnih zakonu su ugovori u vezi sa izgradnjom poslovno-stambenog kompleksa na mestu Generalštaba i ugovori u vezi sa eksploatacijom jadarita.
Takođe, može izostati ugovaranje adekvatnih sredstava obezbeđenja za kvalitet izvedenih radova ili penala zbog kašnjenja radova.
Mogu se ugovoriti nepovoljne arbitražne klauzule ili izabrati nepouzdani partneri.
Može se kao u slučaju izgradnje pruge Beograd-Novi Sad ugovoriti direktan izbor podizvođača i time relativizovati odgovornost za izvođenje radova.
Ovo su samo neke od mogućih štetnih ugovornih klauzula, a tek će se ozbiljnom analizom najznačajnijih ugovora sa klauzulom tajnosti sagledati svi štetni efekti takvih ugovora.
Preuzimanje obaveze koja ne može da se izvrši
Napomenuo bih da su „najproblematičniji“ ugovori o investicionim projektima velike vrednosti, kojima je naša država prema inostranoj kompaniji preuzela obaveze koje ne može izvršiti.
Takvim ugovorima je po pravilu ugovorena nadležnost inostrane arbitraže za rešavanju sporova.
Strana arbitraža po pravilu ne prihvata prigovor tužene države da nije mogla da izvrši obavezu koja je suprotna propisima.
Ovo iz razloga jer država najbolje zna šta je u mogućnosti da izvrši po propisima koje je sama donela, a šta ne.
Tada je država izložena odštetnim zahtevima, koji uključuju i izgubljenu dobit, koju arbitraža može dosuditi u enormnim iznosima.
Npr. Generalštab nije mogao biti srušen, jer je bio u režimu zaštite kao kulturno dobro.
Vlada RS nije smela ugovoriti njegovo rušenje, jer je takav čin u suprotnosti sa Zakonom o kulturnom nasleđu.
Da je Vlada kao preduslov predaje lokacije ugovorila obavezu investitora da sam prethodno reši ovaj problem, ugovor ne bio nosio rizik isticanja odštetnog zahteva.
Slična je situacija u slučaju projekta „Jadar“ kompanije Rio Tinto.
Taj projekat je bio u suprotnosti sa planskim dokumentima, u vreme kada je ugovaran.
Izmeni planskog dokumenta su se naknadno suprostavili svi građani Srbije, zbog ekološkog rizika po ogromne rezerve podzemnih voda.
Te rezerve su od egzistencijalnog značaja za sve građane šireg regiona, pa je protivljenje građana osnovano i razumno.
Ovo su tipični štetni ugovori za državu, kojima je bivša vlada svesno ugovarala obaveze van svojih nadležnosti, rizikujući nemogućnost izvršenja svojih obaveza, pa samim tim i enormnih odštetnih zahteva inostranog partnera prema državi.
Paradoks je da postoje slučajevi kada strani partner ni ne namerava da realizuje projekat, već mu je isključiva namera da naplati „izgubljenu dobit“.
On u ugovaranje ulazi znajući da država, odnosno lokalna samouprava ne može da mu obezbedi realizaciju projekta.
U praksi je najčešći slučaj nemogućnost obezbeđenja odgovarajućeg terena za solarne elektrane, vetroparkove i hidroelektrane većih kapaciteta.
Jedini način da nova vlast predupredi štetu od ovakvih ugovora, koji su često „tajni“, a po pravilu nedostupni javnosti, je detaljna analiza dokumentacije.
Ako analiza ukaže da su odgovorni funkcioneri države i/ili predstavnici tih stranih partnera imali prevarne namere ili učestvovali u primanju i davanju mita i sl. onda je najdelotvornije protiv takvih lica pokrenuti krivične postupke.
Ovo jer se u tim postupcima najefikasnije rešava prethodno pitanje u vezi sa eventualnim zahtevom u arbitražnom sporu.
Ako pokretanje krivičnih postupaka nije opcija, onda treba prikupljati dokaze koji ukazuju na nesavesnost, odnosno propuste druge strane ili razmotriti alternativna rešenja za mirno rešenje spora.
Napominjem da inicijalni akt arbitraža po pravilu dostavlja sa nalogom da se odgovor mora podneti u roku od 30 dana.
Bez prethodne pripreme je u tom roku često nemoguće ozbiljno sagledati predmet i pripremiti delotvoran odgovor.
Takva situacija po pravilu vodi u gubitak arbitražnog spora.
Ove probleme je nužno rešavati što hitnije, jer će vremenom rasti.
Šteta će biti sve veća, a gore pomenute prigovore će arbitraža uzimati sa većom rezervom, usled proteka rokova.
Javnost se po pravilu ne obaveštava o šteti koju država trpi po osnovu štetnih ugovora sa stranim partnerima.
Odgovorna vlast bi ovaj segment svog delovanja morala učiniti transparentnim.
Štetni propisi koje je potrebno hitno ukinuti ili preispitati
Kada sam se 2009. suočio sa problemom štetnih propisa, u svojstvu rukovodioca pravnog tima koji je sprovodio tzv. „Giljotinu propisa“, štetni propisi su uglavnom bili prevaziđeni i/ili relikt ranije ideologije.
Često su bili benigni, jer se nisu primenjivali u praksi.
Manji broj su bili stvarno štetni i zbog toga su stavljani van snage ili menjani.
Ta reforma je bila uvod u neke bitne reforme kojima je podignuta efikasnost i transparentnost rada javne uprave.
Dodatna inicijalna namera je bila da se tim reformama suzbije korupcija.
Reč je o reformama u domenu digitalizacije procedura, uvođenja jednošalterskih sistema, kao i reformi inspekcija, reformi procedure izdavanja građevinskih dozvola itd.
Danas su štetni propisi rezultat potpuno drugačijih okolnosti i nauma.
To su zakoni doneti u uskom partijskom interesu SNS-a i/ili u interesu povlašćenih investitora.
Eklatantni primeri su: Lex specialis Beograd na vodi iz 2015; Lex specialis Generalštab; Lex specialis EXPO 2027; tzv. Mrdićevi pravosudni zakoni…
To je i novi zakon o legalizaciji, koji svi poznaju po floskuli „Svoj na svome“.
Takođe su brzopotezno i netransparentno usvojene i neke izmene Zakona o planiranju i izgradnji, u korist „stranih“ investitora.
Ove zakone je nužno hitno preispitati i staviti van snage ili izmeniti, jer šteta od njih može biti enormna i nepopravljiva, kako za građane i privredu, tako i za državu.
Nužna je hitna izmena implementacije legalizacije, a onda i samog zakona
Kada je reč o novom zakonu koji na neustavan i štetan način uređuje legalizaciju, pod hitno treba usvojiti amandmane kojima će se otkloniti veći broj osnovanih prigovora neustavnosti.
Pre svega treba propisati da građani imaju pravo da traže da im se omogući legalizacija u skladu sa ranije važećim Zakonom o ozakonjenju.
Takođe treba otkloniti neravnopravan tretman građana u pogledu propisane visine naknade, kada za to nema utemeljenja u Ustavu.
Tim amandmanima treba omogućiti i brisanje besmislene zabeležbe da je objekat iz legalizacije.
Uslov za to brisanje treba da bude dostava tehničke dokumentacije izvedenog stanja, koja je nužna za odobrenje naknadne adaptacije i rekonstrukcije tih objekata.
Pre izmena ovog zakona pod hitno treba promeniti njegovu implementaciju.
Pre svega, Službe katastra moraju odmah otpočeti da upisuju zabeležbu iz člana 137g Zakona o državnom premeru i katastru na svim objektima koji se upisuju po potvrdama o legalizaciji.
To je zabeležba da se upis po potvrdi o legalizaciji može osporiti u roku od jedne godine od upisa po potvrdi o legalizaciji, jer se taj upis vrši bez donošenja rešenja.
Da pojasnim, takav upis ne sprečava dalje raspolaganje legalizovanom nepokretnošću, ali upozorava budućeg kupca da je godinu dana pod rizikom da tu legalizaciju može osporiti lice čija su prava ugrožena legalizacijom.
Takođe Agencija za prostorno planiranje i urbanizam mora pod hitno da obezbedi transparentost kako tekućih, tako i okončanih postupaka legalizacije.
Preciznije, mora da omogući svim zainteresovanim građanima proveru da li se traži legalizacija na konkretnoj parceli.
Dodatno, mora da otvori link za podnošenje prigovora građanima čija su prava ugrožena konkretnom legalizacijom.
Ovo pravo je Agencija građanima nezakonito uskratila, uzrokujući stanje ogromne pravne nesigurnosti po imovinu građana i rizikujući stvaranje nepopravljivog pravnog haosa u domenu stvarnih prava na nepokretnostima.
Nužno je i da Agencija od podnosioca prijava zatraži da joj dokaze o vlasništvu dostave u formatu elektronskog dokumenta, jer je donošenje potvrda na osnovu skeniranih dokumenta suprotno zakonu.
Nužno je prestati sa upisima u katastar površine legalizovanih objekata, koja nije dokazana elaboratom geodetskih radova ili drugim odgovarajućim dokumentom.
Manja je šteta od upisa u katastar legalizovanog objekta bez površine, nego sa pogrešnom površinom.
U poslednjim godinama su neke reforme obesmišljene i izvrgnute ruglu, poput reforme izdavanja građevinskih dozvola.
U praksi su se na najatraktivnijim lokacijama investitori koji grade legalno dovodili u podređen tretman u odnosu na profesionalne investitore nelegalne gradnje, bliske republičkim i lokalnim centrima moći.
To se radilo tako što su oni na uporebne dozvole čekali godinama, za razliku od profesionalnih investitora nelegalne gradnje kojima je legalizacija sprovođena promptno, često mimo zakona.
Istraživački novinari su o tome dosta pisali.
Tužilaštvo i policija imaju „zlata vrednu“ bazu podataka i dokaza o nelegalnoj gradnji u elektronskim bazama RGZ-a i APR-a, na osnovu kojih mogu uspešno da procesuiraju takve zloupotrebe.
Javna uprava se pod hitno mora osloboditi partijskih „okova“
Javni sektor je u poslednjih nekoliko godina preplavljen zaposlenima u stalnom ili privremenom statusu.
Oni nisu dovođeni da rade, već da kontrolišu partijsku podobnost zaposlenih u tim institucijama, botuju i odlaze na skupove podrške SNS-u.
Po pravilu ih je koordinirao neko od rukovodilaca, koji su od partijske centrale postavljani da smenjuju rukovodeće kadrove, te otpuštaju i marginalizuju „neposlušne“ zaposlene.
Taj proces je uveliko u toku i bio bi okončan u roku od godinu do dve da nam se nisu „desili studenti“.
Građanima su bile najvidljivije čistke u policiji, tužilaštvu, fakultetima i školama.
Međutim, te čistke su se dešavale u celokupnom javnom sektoru.
On uključuje organe držane uprave, lokalnu samoupravu, ustanove, javna preduzeća, agencije itd.
Čak su i institucije koje su najduže odolevale tom pritisku, poput APR-a, u poslednje dve godine doživele veliku kadrovsku degradaciju, uz mobing najkvalitetnijih zatečenih kadrova.
Imajući u vidu da su SNS partijski kadrovi u potpunosti preuzeli rukovođenje javnim sektorom, nužno ih je hitno zameniti rukovodiocima od integriteta.
Ovo kako bi se utvrdila i prevenirala šteta koju su prouzrokovali sistemima kojima su rukovodili i zaposlenima, kao i građanima i državi.
Reč je o dijapazonu zloupotreba, od zaključenja štetnih poslova, do nezakonitog postupanja u vršenju javnih ovlašćenja.
Nužno je preispitati i kadrove koje su ta lica postavila na usko stručne funkcije, najčešće mimo kompetencija.
Pravedno bi bilo omogućiti vraćanje na pozicije onih stručnjaka koji su degradirani zbog „partijske nepodobnosti“, odnosno „nekooperativnosti“ u odnosu na zahteve SNS oligarhije.
Šta podrazumeva sloboda koju su osvojili građani
Sloboda podrazumeva sistem pravde i jednakih mogućnosti za građane.
Uslov za tu slobodu je odgovorno, efikasno, predvidivo i transparentno funkcionisanje javne uprave.
Pre svega državnih organa, u okvirima nadležnosti i u skladu sa zakonom.
Kada država uspostavi takav sistem, onda to znači da je u njoj uspostavljena „vladavina prava“.
Istorijska promena za koju smo se izborili 25. oktobra bi trebalo da donese restauraciju sistema vrednosti i odgovornosti u društvu.
Samim tim i promenu odnosa među građanima.
„Vladavina prava“ nije floskula u pristupnim pregovorima Evropskoj uniji, nego sistem vrednosti koji garantuje slobodu svakome od nas.
To je poželjno stanje moderne i uređene države, od koga nas je bivša vlast postepeno i kontinuirano udaljavala poslednjih 14 godina.
Mi informisaniji smo strahovali da nas još samo godinu–dve deli do pune diktature i kompletne okupacije svih javnih funkcija od strane nekompetentnih, bahatih i poslušnih SNS kadrova.
Slutilo je da će svako sa etičkim stavom biti eutanaziran iz svoje profesije i građanskog društva.
Profesionalna etika nije bila dozvoljena zaposlenom u javnoj upravi niti konsultantima na državnim projektima, ako je bila suprotna interesima SNS-a.
Kako većina građana ne bi primetila da im se postepeno ukidaju prava i slobode, bivša vlast ih je anestezirala ukidanjem medijskih sloboda, svojom bahatošću i rijalitijima.
Sloboda ne sme da isklizne
I da zaključim odgovorom na pitanje: Čega se to najviše boje građani u ovom momentu?
Moja generacija se najviše boji da im sloboda ne isklizne iz ruku kao davnog 12. marta 2003.
Seća se priče o legalnosti i potrebe da demokratska vlast bude bolja i pravednija od autokratske koju je tada smenila.
Priče čoveka od koga je zavisio opstanak demokratske vlasti.
Čoveka koji je skoro punih šest godina maštao i pisao ustav.
A za to vreme su preletali kadrovi, zastarevalo gonjenje za krivična dela…
Usred tog pisanija nam je iskliznula sloboda, a da on to nije ni primetio.
Studenti tada još nisu bili ni rođeni, pa se toga ne sećaju.
Mlađi od 30 godina ne pamte ni tu nadu, ni razočaranje gubitkom slobode.
Svakakvih je predloga bilo tokom izborne kampanje za nama.
Od onih da će se sve ranije ugovorene obaveze poštovati, do onih o otkazivanju projekta EXPO 2027.
Istini za volju obećanja o otkazivanju međunarodne izložbe čula su se od jedne od opozicionih stranaka, ne i od predstavnika Studentske liste.
Vodeći se onim „šta je dobro sačuvaćemo, šta je loše popravićemo, čega nema napravićemo“, a što je u kampanji poručio akademik Radomir Saičić, sa liste Studenti pobeđuju, analizirali smo šta može biti budućnost tri velika infrastrukturna projekta u Srbiji.
Onih čija cena se meri milijardama evra.
I koji su od prvobitno ugovorene ili najavljene cene poskupeli u međuvremenu nekoliko puta.
Marko Milanović, iz Fiskalnog saveta Srbije, analizira za Forbes Srbija tri projekta – Moravski koridor, izgradnju reverzibilne hidroelektrane Đerdap 3, kao i put Beograd – Zrenjanin – Novi Sad.
Da li će se po dolasku nove vlasti nešto promeniti?
Da li može i da li bi to trebalo?
Zbog čega su ovi projekti toliko skuplji i kolika je zapravo cena sopstvene nepripremljenosti države?
Bivši predsednik države Aleksandar Vučić trebalo bi da bude saslušan u postupcima koji se vode za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i potencijalnoj korupciji na projektu modernizacije pruge do Mađarske.
Objavljena dokumentacija, kao i otkrića medija i Anketne komisije za ispitivanje odgovornosti za pad nadstrešnice, jasno ukazuju da je imao saznanja o tom projektu, kao i da su članovi njegovog kabineta bili informisani o realizaciji što može da bude dovoljan osnov da ga tužioci u ovim postupcima pozovu na razgovor.
To za Forbes Srbija ističu sagovornici koji navode da bi saslušanje trebalo da se dogodi, posebno u postupku koji vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal i koji je još u fazi istrage.
Vesna Rakić Vodinelić, profesorka prava u penziji i članica Anketne komisije, kaže za Forbes Srbija da bi pre svega TOK trebalo da pozove Vučića jer vodi postupak za potencijalnu korupciju i zloupotrebe pri realizaciji projekta modernizacije pruge do Mađarske.
Javnost u našoj zemlji bila je dosad „osuđena“ na to da informacije o pregovorima u vezi sa sudbinom Naftne industrije Srbije dobijaju gotovo isključivo od predstavnika vlasti.
Mađarska kompanija MOL, i kada se oglašavala, davala je vrlo malo informacija o toku pregovora.
Sa ruske strane gotovo da ništa nije dopiralo do građana.
Još manje informacija odnosno gotovo ništa, stizalo je iz SAD odnosno njihove Kancelarije za kontrolu strane imovine (OFAC).
Gaf ministra finansija Siniše Malog koji je prvo izjavio da je posao MOL-a i Gasproma završen i da je potrebno samo dobiti odobrenja antimonopolskih komisija, potom i objašnjenje njegovog ministarstva da je zapravo mislio na raniji dogovor, samo je potvrdio u kojoj meri je javnost uskraćena za informacije.
I, pre svega, da se postavlja opravdano pitanje koliko građani uopšte mogu da veruju i u ono što su dosad dobijali od zvaničnika.
Četrnaest godina i nešto preko toga, bio je više nego dovoljan period da se od srpske ekonomije napravi moderan sistem.
Mašina koja će nam kao društvu pomoći da sustignemo one od kojih smo pre nekoliko decenija bili daleko razvijeniji, ali i da sustižemo one kojima se oduvek divimo i gde odlaze naši mladi u potrazi za srećom.
Međutim, sada kada se podvlači crta i sumira šta je uradila odlazeća vlast, jasno je da je sve rađeno suprotno.
Napravljena je ekonomija u kojoj je država i najveći poslodavac i najveći investitor.
Suštinski, kontrolor naših života i našeg rada.
Ne samo da ne sustižemo zapadnoevropske zemlje nego to ne uspevamo ni kada se poredimo sa državama centralnog dela kontinenta (uprkos tim najvećim stopama rasta BDP-a kojima nas je „gađao“ bivši predsednik sa malih ekrana).
Novoj vlasti ova odlazeća ostavlja mnoštvo „vrućih“ krompira koji će je usporavati u nastojanju da što pre preokrene stvari u Srbiji.
Ali, daleko od toga da je bilo šta nerešivo.
